Ruska zima
| Ruska zima Pisac: Gligorije Trlajić |
Listopada sedmog, navečer, pri sveći,
V mojej maloj sobicje za knjigom sedeći,
Neki mi se razgovor na pendžeru čuje,
I meni se učini da se nekto psuje,
No razbrati ne mogoh kto i što veljaše,
Ibo uho na uho drug drugu šeptaše.
Ja vozvedoh oči posmotreti napolje,
No, o teške tuge i velike nevolje!
Černa nošu pokrila ves grad gustim mrakom
Iz kojego preti strah užasnim zrakom;
Silni vjetr duše i domove ninja
Sipajući u oči krupu hladna inja.
Ja pomislih u sebi: — Vala, evo zime!
Blago onom kto imat čekati ju s čime!
u koga se valjaju tojani po svinjcu,
Kto se rujnu raduje u podrumu vincu,
Kto u bečku prokole red po redu slaže,
u koga se valjušci po loncu ne traže,
I kto mnogo jama punih imat žita,
U koga se potpiče s' sirom masna pita;
Kto imat na dvoru mnogo mlade živine
I komu se gulja šeta na breg iz doline,
U koga po dvoru igrajut sja ždrepci
Ili noću kukuriču mamuzasti pjevci,
U koga se diče junci na salašu,
Ax!
I tko grli i cjeluje svoju lepu snašu!
Ovako sedeći, misleći o zimi,
Sad se, rekoh, vije cv'jeće baši Dimi,
Koj' u teploj Greciji šilje dim duvana
Muhamedu na nebo s Baurska divana,
Ružeći vsja imenanegda slavnih Grekov,
Mračeći ih slavu bivših zlatnih vjekov
V kojih sja slavjaše junak za junakom,
Mudrostiju razuma, muža mišcom jakom;
Onde, velim, nije ni zimi ni sn'jega,
Ni ledene r'jeke, ni klizava brega,
Onde vsegda carstvujet vseščedraja cv'jeta,
Onde zimi i ljeti slatko voće cvjeta...
Pri sem se spomenux ja drevnjago Rima
Koji bjaše preslaven i užasen svima
Narodom vselenija v zlatno jego vremja,
Kogda slavno bjaše v mirje rimsko plemja,
Gdi vitjazi slavni vsju trjasoša zemlju,
Kojih ješče groznomu glasu, mnit sja, vnemlju,
Kojim vojevodi s plamenem vlivahu
V duši svoju hrabrost kad na bran iđahu.
Njest, mišlju, ni tamo, vo vsej Italiji
Ni jamure medvedu, ni jamice liji,
Vezdje cvjetet cvjetije i miriši grozdije
Kojih ninje, ole! tret vojinsko gvozdije.
Zdje mene vnezapu zasta slatki dremež
i rodi sja pred očima mnje mračni metež.
S tjem ja legox spati, v sladost sna povijen,
Na bećarskoj postelji v svoje misli zavijen,
No ne dolgo ja mogoh bezmjatežno spati,
Moje voobraženije nača zdje mečtati,
Mnje vo snje javiša sja prekrasni zraci,
Duševna veselija radosno i znaci,
Kojih ja vam ne skažu, jer bi mnogo bilo,
No lučše vam prepovjem čto se sutra zbilo.
Ja ujutru zjelo rano, provozgljanuv okom,
Skoči noga za nogoju iz postelji skokom,
Kogda snježne ja uvidjeh previsoke pame,
Silna burja duše, sn'jeg u oči sipa,
U domove zaviruje, potavani đipa,
Ljude za pešč juri, miše pod ognjište,
Prinesite ognja, izbav'te me tүge! —
S žeravicom pribjegoše k meni moji Rusi,
I so smjehom: — Ha, ha, ha, baćuška, ta tu si! —
Tako dakle jedva Rusi otkraviše ruku,
Mene ot zla izbaviše, utišaše huku.
Sice šest meseci mraz za mrazom steže,
Nos i uši pali, noge ljudem veže.
Žalosni se svaki dan čuje glas u gradu
Da mrazovi ljude žive, zdrave kradu,
I prevoze v carstvo razjareno smerti;
Koji živi ostaju, onim’ ona preti
Odgristi im obraze, ili uši, ili nos,
Ili da će kod obuće mnogi kući doći bos.
1799.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 82-86
|