Rusija i Balkan (A. Jelačić) 1
| ←< predgovor | RUSIJA I BALKAN Pisac: Aleksej Jelačić |
2. glava→ |
Počeci. - U zoru ruske istorije. - Kijevska Rusija i Balkan.
Pod 837 god. jedan zapadno-evropski letopis priča o dolasku ka zapadnom caru Luju Pobožnom poslanstva iz Vizantije. Sa poslanicima su došli »neki ljudi« koji su »sebe, odnosno narod svoj zvali Ros«. To je prvi spomen ruskog imena u istoriji. 843-4 god. »mnogobošci zvani Rus ušli su u grad Sevilju...« 866 god. Vizantisko Carstvo i njegova prestonica Carigrad strepili su od napada Rusa koji su doplovili Dnjeprom i Crnim Morem pred njegove obale i bedeme. »Car (Mihailo III, onaj isti pod čijom su se vladom pokrstili Bugari i njihov kan Boris-Mihailo, a prvoučitelji slovenski Konstantin-Ćirilo i Metodije bili su upućeni sa bogoslužbenim knjigama pisanim slovenskim slovima u Moravsku) nemajući mogućnosti da pobedi Ruse nagovorio ih je na mir pomoću bogatih darova koji su se sastojali od zlata, srebra i svilene odeće. On im je poslao jednog episkopa koji ih je pokrstio«. Toliko grčki istoričari. Od IX stoleća sl teritorije sadašnje Južne Rusije ili Ukrajine dolaze osvajači, trgovci i putnici na obale Bosfora, dok se sa tih obala upućuju misionari prema severu koji, uz širenje hrišćanstva, šire i vizantiski kulturni, politički i privredni uticaj u tim predelima. Krajem toga stoleća stvara se jedna ratničko-trgovačka država, t. zv. Rusija, duž velikog vodenog puta iz Baltičkog u Crno More. Izgleda kao najverovatnije da su je stvorili Normani pokorivši i ujedinivši istočno-slovenska plemena kojima su nadenuli rusko ime. Dva su bila glavna grada te države: Novgorod Veliki na severu i Kijev, »majka ruskih gradova«, na jugu, na srednjem Dnjepru, na jednoj vanredno važnoj geografskoj tački.
Iz te države skandinavo-slovenskog karaktera ekspedicije trgovaca-gusara krstarile su po Crnome Moru i Kaspiskom Jezeru, i dalje sve do Bagdada ... Ali glavni objekat ratnih pohoda i trgovačkog saobraćaja bila je Vizantija, Balkan. Prema tome, veze Rusije i Balkana nastale su pre jedanaest vekova. Početkom X stoleća zabeležen je veliki pohod ruskog velikog kneza Olega (Helgi) na Carigrad. Ruski letopis ga je okitio legendarnim podrobnostima, očigledno pozajmljenim iz junačkih pesama koje su se jamačno pevale na dvoru kijevskih kneževa (konunga). Ali, mada nije sačuvan grčki izveštaj o toj ekspediciji Olegovoj, u ruskom letopisu nalazimo tekst političko-trgovinskog ugovora između Rusije i Vizantije iz god. 907-911. To je prvi međunarodni ugovor Rusije, i to sa Balkanom. Poznata su imena ruskih poslanika koja su ga zaključila (gotovo su sva normanska), a sklopljen je oi u ime velikih kneževa Olega i Igora i »ostalih kneževa i celog naroda«, što je veoma zanimljivo. Ugovor, odnosno ugovori, određuje slobodu dolaska i boravka ruskih trgovaca u Carigradu, osnovna načela krivičnog prava za slučaj nekih zločina koje bi učinili ili od kojih bi stradali Rusi, onda izvesna pravila plovidbe i trgovine. Od onog vremena nesumnjivo je da se razvijaju trgovački odnosi između Rusije i Vizantije, a i kulturne veze su prilično jake kao i intenzivna verska propaganda grčkih sveštenika u Rusiji. Iz ugovora koji je zaključio posle neuspelog pohoda protiv Vizantije sledeći ruski veliki knez Igor (944 god.) saznajemo da je u Kijevu bilo puno hrišćana, a da su imali i svoju crkvu. Znameniti vizantiski vladar i književnik car Konstantin Porfirogenit na slikovit način opisuje veze Rusije i Vizantije: preko zime slovenska plemena su sekla drveće, pravila od njih čamce »od jednog stabla« i pošto su se reke oslobađale od leda puštale ih da plove do Kijeva. Tu su ih prodavala kneževskoj »družini«, t.j. trgovcima-gusarima. U junu mesecu sastajali su se rečni karavani blizu Kijeva iz mnogih gradova, Novgoroda i drugih. Zatim se jedinstven karavan spuštao Dnjeprom do velikih brzaka (ruski »porogi« koji su sada poslužili kao osnov za stvaranje velike i čuvene električne hidrocentrale zvane »Dnjeprostroj«). Tu se moralo izlaziti na obalu i vući čamce konopcem, pa, prošavši opasnu zonu, ući opet u reku i ploviti sve do Crnoga Mora i preko njega do Carigrada. Put je morski obično išao duž obala Balkanskog Poluostrva. Krzno, med, vosak, onda žito i ljudi (roblje) to su bili predmeti izvozne ruske trgovine. Dok se uvoz iz Vizantije sastojao od vina, štofova (naročito su gledali da dođu do zabranjenih za izvoz skupocenih svilenih tkanina), raznih luksuznih predmeta.
Negde oko 955 god. za vlade spomenutog cara Konstantiia VII bila je pokrštena udova Igoreva i namesnica ruske velike kneževine kneginja Olga (Helga) primivši ime Jelene. Letopisac tvrdi da je sâm car bio njen kum, ali je ona krštena po svoj prilici još u Kijevu. Kneginja je bila primljena na carskome dvoru i taj prijem je opisao sâm car. Ali Olgin sin Svetislav, prvi ruski knez sa slovenskim imenom, nije hteo da se pokrsti. Svetislav je bio pravi junak iz narodne pesme, ratnik pre i iznad svega. U svojim pohodima on je duboko zasegnuo u Balkan, osvojio je Bugarsko carstvo i doprineo je, kao vizantiski saveznik, padu toga carstva. Svetislav je hteo da napusti Kijevo kao prestonicu i da uzme bugarski grad »Perejaslavec« na Dunavu za svoju prestonicu. Ali, odigravši ulogu koju mu je namenila vizantiska politika, bio je od strane Vizantije napadnut i nateran na odlazak u Rusiju. Valjda su blagovremeno izvestili iz Carigrada stepske nomade Pečenjege o prolazu ruskog kneza kroz brzake na Dnjepru, jer je on tamo bio napadnut i poginuo. Iz doba Svetislavljeva ratovanja na Dunavu sačuvana je priča svedoka o sastanku ruskog kneza i vizantiskoga cara. Car je došao na konju sa velikom pratnjom dvorjana u zlatnim odelima. Ruski knez je doplovio čamcem i sam je veslao. Bio je u košulji koja se samo čistoćom razlikovala od košulja drugih veslača, Pored toga su perčin na obrijanoj glavi i minđuša sa dva zrna bisera i jednim rubinom svedočili o njegovom »plemenitom poreklu«...
Pred kraj X stoleća desio se jedan od najvažnijih događaja u istoriji stare Rusije. Svetislavljev sin, Olgin unuk, veliki knez Vladimir, koji je jedno vreme bio na čelu t. zv. »mnogobožačke reakcije«, stvorio u Kijevu čitav »Panteon« sloveno-ruskih bogova i dao je ubiti neke hrišćane, zvanično je primio Hristovu veru iz Vizantije, pošto je sa njome ratovao, oženio se vizantiskom princezom Anom i pokrstio je ceo svoj narod (razume se da je mnogobožačka tradicija ostala veoma jaka, ali je ipak formalno cela Rusija od onda postala hrišćanska zemlja). Ne samo iz po malo fantastičnih izveštaja letopisa, nego i iz drugih, pouzdanijih izvora znamo da je i rimska crkva pokušavala da Ruse privuče u svoj krug, ali nije uspela. Rusko pravoslavlje, hrišćanstvo sa vizantiskom tradicijom, postalo je za dugi niz vekova jedan od najvažnijih činilaca ruskog života i može se reći da čak i sada, posle tolikih preokreta u ruskom životu, posle temeljne promene privredne, društvene i političke organizacije, i bez obzira na oštru anticrkvenu i antiversku politiku koja se tokom mnogih godina posle revolucije u Rusiji sprovodila, ovaj faktor i sada nije potpuno za potcenjivanje. Treba naglasiti da verski činilac poslužio je za zbližavanje između južnoslovenskih pravoslavnih naroda - Bugara i Srba - i Rusa. Prvi počeci ruske književnosti ka slovenskom jeziku i pisani ćirilicom stoje pod nesumnjivim uticajem starobugarske i starosrpske književnosti. Postoji jedno dosta obrazloženo naučno mišljenje da je pre nego što je dobila samostalnoga mitropolita kijevska ruska crkva potpadala je pod crkvenu jurisdikciju ohridskog arhiepiskopa. Na taj bi način staroslovenski Ohrid, ta kolevka slovenske prosvete i škole, bio metropola ruske crkve i prosvete. U znamenitoj maloj ruskoj crkvici blizu Novgoroda, t. zv. Spasu na Neredici između drugih fresaka postoji jedna koju je izradio »Grcin Petrovic«. Da l' nije taj inače nepoznati majstor bio Srbin?
Naslednik Vladimirov bio je veliki knez Jaroslav, zvani »Mudri« (1019-1054) kome se pripisuje prvi ruski zakonik zvani »Ruska Pravda«. Zna se za njega potpuno pouzdano da je on govorio više jezika, da je imao veliku knjižnicu, da su njegove i njegove zemlje političke i kulturne veze bile jake na sve strane: trgovina se vodila pre svega sa Balkanom, ali je bilo veza i sa severom Evrope (sam Jaroslav je bio oženjen devojkom iz jedne skandinavske kraljevske kuće, a jedna ćerka je bila udata za norveškog kralja), sa evropskim centrom i sa zapadom (dve druge ćerke Jaroslavljeve bile su udate za francuskog i ugarskog kralja). Jaroslav je pre hiljadu godina (1036) sagradio u Kijevu sabornu crkvu Svete Sofije, čiji je jedan deo sa prekrasnim vizantiskim freskama i mozaikom do danas sačuvan, i tu je bio i sahranjen (nedavno su tamo nađene njegove kosti i ispitane, kojom se prilikom potvrdio letopiščev opis fizičkih mana velikog kneza, i vraćene natrag na svoje mesto). Jaroslavljev stariji sin Vladimir izvršio je poslednji, neuspeli pohod na Vizantiju i pojavio se sa svojim lađama pred Carigradom, dok se četvrti njegov sin Vsevolod (Svevlad) oženio sa princezom iz carske grčke kuće Monomaha i bio po kulturi veoma blizak Vizantiji, poznavajući i mnoge evropske jezike. Sin toga Vsevoloda Vladimir, zvani po majci »Monomah«, kasnije je zauzeo velikokneževski ruski presto i bio je jedan od najboljih vladara Kijevske Rusije. I drugi su se ruski kneževi ženili sa vizantiskim princezama, kao što su se i ruske kneginjice udavale za vizantiske prinčeve. Pored toga, nastavlja se živa trgovina između Rusije i Balkana, žive kulturne, crkvene, književne i umetničke veze, dolazak grčkih putnika i hadžija u Rusiju i iz Rusije u Carigrad, uopšte na Balkan, pa preko Balkana i u Svetu Zemlju. Tako je išao na granici X i XI stoleća preko Carigrada u Jerusalim iguman Danilo, koji je stigao u Palestinu kada su je osvojili krstaši, i tamo je zapalio kandilo »za celu rusku zemlju«. Ruski putnici-hadžije (»palomnici«, od reči »palma«, jer su iz Jerusalima nosili sa praznika Cveti palmove grančice, ili »kaliki«, od latinske reči »caliga«, kao što se zvala njihova specijalna putnička obuća) svraćali su van svake sumnje i na Svetu Goru (Aton) i tamo je osnovan i ruski manastir Svetog Pantelejmona. Vrlo je verovatno, prema izveštajima stare srednjevekovne srpske književnosti, da je mladog Rastka, budućeg Sv. Savu, uputio u pravcu monaškog života jedan ruski kaluđer. Ta godina susreta Sv. Save sa Rusima (1185) smatra se često kao prva godina susreta Rusa i Srba uopšte posle razdvajanja u praslovensko doba onih slovenskih plemena koja su se kasnije pretvorila u ruski i srpski narod. Ali držimo da je tih dodira bilo i mnogo ranije.
Međutim u doba Sv. Save, odnosno kasnije Nema-njino doba, Kijevska Rusija se približavala svome padu. Već je Monomahov sin Jurije, zvani »Dolgoruki«, težio da se preseli iz Kijeva i da stvori sebi kneževsku prestonicu u centru istočno-evropoke ravnice, tamo, gde će se kasnije stvoriti t. zv. »Velikorusija« (za vreme toga velikog kneza - 1147 - prvi put se spominje Moskva kao vlastelinsko dobro boljara Kučka). Sin toga Jurija veliki knez Andrija, prvi vladar-apsolutista u ruskoj istoriji, preneo je prestonicu svoju na sever, u grad zvani Vladimir na reci Kljazmi, pritoci Oke, pritoke Volge, a god. 1169 je čak spalio Kijevo. Ali i ova velika istoriska promena i prenos težišta ruske istorije prema severo-istoku nisu prekinuli veze Rusije sa Balkanom, naročito kulturne, mada su u veoma znatnoj meri oslabile veze privredne, trgovačke. I dalje se vrši razmena crkvenih putnika, dolaze iz Vizantije pojedini sveštenici i vladike Grci, koji zauzimaju crkvene službene položaje u Rusiji, a ruske hadžije stalno se viđaju u Carigradu, čak i onda kada je Carigrad bio zauzet od Latina. Nesumnjivo je da nisu prekinute ni veze Rusa sa Bugarima i Srbima, odnosno sa t. zv. »Drugim« Bugarskim carstvom, kao i sa Nemanjićkom Srbijom.
Međutim ravno pre sedam sto godina - 1240 - Tatari u svojoj velikoj navali početoj krajem 1236 god. osvojivši severo-istočnu Rusiju, pojavili su se pred Kijevom i potpuno su ga razorili. Time se smatra da je počelo rusko robovanje Tatarima koje je trajalo preko dva stoleća, pa je imalo ogromne istoriske posledice razdvojivši Rusiju severo-istočnu i središnu od zapadne (Belorusija) i Južne (Ukrajine i Galicije) koje postepeno potpadoše pod litvansku i poljsku prevlast (Galicija je pripojena neposredno Poljskoj tačno pre šesto godina - 1340, - za vreme znamenitog poljskog vladara Kazimira Velikog). Pored toga znatno su oslabljene veze Rusije sa Zapadom kao i sa Vizantijom i Balkanom, a pojačane su veze sa Istokom, pošto je veliki deo Rusije postao skup kneževina, zavisnih od svetskog tatarskog carstva. Potpadanjem Rusije pod Tatare, odnosno na Zapadu, nešto kasnije, pod Litvance i Poljake, počinje, dakle, jedno novo važno doba ruske istorije.