Ружу брала племенита Мара
од сабаха до акшама сама.
Туд находи Ђулагићу Јово:
— Чујеш ли ме, племенита Маро,
ти ме узми руже сабирати, 5
нећу ти се скупо најимати,
већ што ћу те три пут пољубити!
— Хајд’, ако ћеш, челебија Јово!
Поможе јој руже сабирати.
Кад је било вече по акшаму, 10
њему вели племенита Мара:
— Поглед, Јово, у гору зелену,
како соко гони кошутице!
Јово гледа у гору зелену.
Сави скуте племенита Мара, 15
сави скуте, побјеже у дворе.
За собом је дворе затворила:
— О, Јоване, жалосна ти мајка,
што ти пушћа из руку дјевојку
нељубљену и немиловану? 20
Тад Јована забољела глава,
стегну главу срмали махрамом,
зашто га је преварила Мара.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 513.
