Ружи
Символе благи младости и среће,
Ти света биљко заноснога мира,
Душа ти, ево, тиху пјесму креће -
Са љубав-жице теби звони лира.
Волим ти њедра, што их дражи грле,
За којим' славуј премире и жуди;
Небески мирис твоје душе врле
Слатка је храна млађаних ми груди.
Некад сам весô долазио теби,
Срце ми бјеше у пламену нада,
Ал' срећа моја трајног сјаја не би,
Срушеном вјером приступам ти сада.
На овом мјесту, покрај овог џбуна,
Прва је љубав обасјала мене,
Овдје је душа радовања пуна
Прхнула небу са милине њене.
Ал' гдје је сада онај анђô лијепи?
Гдје врео пољуб са усана рујних?
Кô ноћни призрак, што путника кријепи,
Видим је само посред снова бујних.
Даљина нијема раздваја нас сада -
У мртвој тами погледи се губе,
Судба је тргла цвјетак нашег нада,
Срца се наша не смију да љубе.
Можда ће вријеме заборава крилом
Пресушит извор боном уздисању,
Ал' сваког часа са љепотом милом
Ти, драга ружо, сјећаћеш ме на њу...
Сјећат на ноћи звјездане и бајне,
На бијеле руке, уснице и груди,
На меке косе и на очи сјајне,
У којим' небо с милином се буди.
У Мостару, 1892.