Рођење и младост Краљевића Марка

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Женидба оца Краљевића Марка

Уломак.

Санак 'снила љуба Мрњавића
У Призрену граду бијелому,
Санак снила, у санку видјела,
Да је љута змаја породила.
Који турске одсијецаше главе. 5
Кад је јутром данак освануо,
Тужила се љуба Вукашину,
Што је снила, у санку видјела.
Ал говори Вукашине краљу:
"Вјерна љубо, од Призрена сунце, 10
Што си змаја у санку видјела,
То ћеш родит силена јунака;
Што је Турком одсијецао главе,
То се млађан Турчину пријећи,
Турци ће му градове дијелити: 15
Три на мору, један на Дунаву".
Тому мало постојало вријеме,
Ал породи сунце од Призрена,
Ал породи чедо Вукашину,
Лијепо чедо јоште нерођено, 20
Нерођено и још невиђено.
Кум му бише Стјепане Урошу
Силни, царе од земље Словинске,
Од Словинске и од Потпланинске.
Лијепо му је име надјенуо, 25
Лијепо име, Краљевићу Марко.
Кад се дијете понарасло бише,
Свом’ је куму овак’ говорило:
"Давор куме, силни цар Урошу,
Дај ми хљеба и чутуру вина, 30
А са хљебом да си глад утишим!"
На то с’ куму ино не могаше,
Већ он меће кумче на десницу,
Даје њему и пити и јести:
Пит му даје вина малвасије, 35
Јест му даје са царева стола,
Пак га шаље у горицу с марвом.
Ал кад бише око полак дана,
Јадан Марко и гладим и жедан;
Не зна тужан, шта ће започети. 40
Откуд ли се напит и најести.
Све је мисли на једну смислио
И отишо куму цар - Стјепану,
Па га куне и оцем и мајком:
"Давор куме, и отац и мајко, 45
Дај ми пити, погинух од жеђе,
Дај ми јести, погинух од глада!"
Нато се је куме расрдио,
Расрдио и Марка корио,
Пак га гони и гладна и жедна 50
У горицу без воде и јела.
Тужан Марко по горици лијета
Доста гладан а повише жедан,
Кукајући кано кукавица,
Поцикујућ кано курјачица. 55
У томе га срећа нанијела,
Нанијела на младу чобанчад
По пол дана у вријеме ужине;
Јадан Марко замоли пастире.
Да му даду штогод ужинати, 60
Ужинати, жедна напојити;
Ал ни ови срца не имаше,
Већ га гоне и гладна и жедна.
Јадан Марко од умора паде,
И допаде до водице хладне; 65
Када врелу да водицу граби,
А нуз врело вила подгоркиња:
Не зна Марко, што би започео
Што ли тужан сада учинио.
Све је мисли на једну смислио, 70
Пак је вили хладак начинио,
Да јој сунце лице не опали,
И љепоте младе не украде.
Хладак прави од шумскога цвијећа
Од шимшира и од јорговарна. 75
Кад се вила од сна пробудила,
Спази Марка, гдје водицу граби,
Пак га пита танко гласовито,
Гласовито и к том’ поносито:
"Давор Марко, убога сирото, 80
Тко је мени хиадак начинио,
Начинио од шумскога цвијећа,
Од шимшира и од јоргована?"
Тад се Марку ино не могаше.
Већ говори вили умиљато: 85
"Ја сам, вило, по Богу сестрице,
Ја сам теби хладак начинио,
Да ти сунце лица не опали,
И љепоте младе не украде."
Нато се је вила смиловала, 90
Смиловала, Марку говорила:
"Давор Марко, сирото убога,
Што ти желиш, да ти ја учиним?
Ил ћеш благо, ии јакост на сабљи?
Или љубу, ил Шарца коњица?" 95
На то Марко вили проговара:
"Како право тако била здраво!
Не ћу блага него бритку сабљу,
Не ћу љубу него коња Шарца,
Да ја идем за цара на војску, 100
И да будем јунак на мејдану,
На мејдану, делијам познану."
Нато вила Марку проговара:
"Како право, тако био здраво,
Дат ћу теби срећу на мејдану, 105
К тому благо и јакост на сабљи,
Затим љубу и Шарца коњица,
Пак ти хајде за цара на војску!
Кад ми будеш у нужди, јуначе,
Само мене викни из планине, 110
Сачуват ћу русу главу твоју."
Љуби Марко посестриму вилу,
Све у руке и у бијеле скуте:
Па он иде у вилине дворе,
Кој’ чувају до седам змајева; 115
Туд му даде коња и одору,
И нуз коња сабљу демешкињу,
А нуз сабљу два ножа потајна.
Па га шаље у цареве дворе,
Да га царе види нагиздана. 120
Кад је Марко коња узјашио,
Коњиц му је лијепо бесједио:
"Господару, Краљевићу Марко,
Пусти мени узду до кољена,
Да ја млађан могу измицати: 125
Скини одље злаћане мамузе,
Да ме млада како не убодеш.
С лијевом руком за гриву се држи,
А с десницом сабљу демешкињу.
Пак ти сијеци грање и омлаће, 130
Које би нам проходе пријечило.
Да ја коњиц могу измицати,
Измицати до царева двора."
Кад је Марко Шарца разумио,
Пусти њему узду до кољена, 135
Да он море млађан измицати;
Па он скида злаћане мамузе,
Да га млада како не убоде:
Па он трже сабљу демешкињу,
Да просијеца грање и омлаће; 140
Па он јаши у цареве дворе,
Гором цичећ, пољем пјевајући.[1]



Референце[уреди]

  1. Ово смо узели из пјесме, коју је Лука Илић под горњим насловом приопћио у "Невену" од год. 1856. Цијела пјесма има 229 стихова; ну ми смо остало испустили, почем се не да сложити с овим, што је довле у њој. Уопће нам се чини, да је ту првобитној пјесми о Марку прикрпана друга некаква пјесма.

Извор[уреди]

Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц. Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст. Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 20-21.