Ропство Старине Новака

Извор: Викизворник



Ропство Старине Новака

Хвала богу, хвала јединоме,
Нешто цвили у Стамбулу клетом,
У тамници цара Сулејмана,
Сулејмана цара тиранина,
Од Озије, од земље пексинске, 5
То што цвиље на дну је тамнице,
Сав се Стамбул од цвиљбе узбуни,
По највише Турци јаничари,
И са њима дели и спахије,
И са њима миздракли јунаци, 10
И ојани и силни сејмени,
Још сувише Турци пандурине.
Узмути се Станбул у сред подне
Ако с' мути и невоља му је,
Хоће Станбул сужња да умори, 15
А устала сиротиња раја,
Хоће тужна сужња да избави,
Јер је брани од силе погане,
Пуних, побро, педесет година,
Од Једрена, побро, до тог Драча, 20
И од Драча, побро, до Солуна,
Од Солуна, побро, до Крушевца,
Од Крушевца, побро, до Сереза,
Од тог Сера, побро, до Ломнице,
До Ломнице, до те Лом паланке, 25
И остале земље српске свете,
Од Скадра ми па до Сарајева,
И Ужица града големога,
Београда, града убојита,
Сред Мораве, главе Шумадије. 30
Цвиљи сужањ до бога се чује,
Пандурима цвиљба додијала,
Додијала јутром и вечером,
Додијало ноћу у пол ноћи,
Додијало дању до пол дана, 35
И од пладне, до мрклога мрака.
Сужан мисли никога не чује,
Ал' га Станбул и чује и знаје,
Да га неби стража погубила,
Из Озије нову стражу воде, 40
Те ми чува сужна у тамнице,
Сужан цвили, као и одприје,
И он мисли нико га не чује,
Додијао тристотин пандура,
Све пандура из Озије клете, 45
Од Озије земље пексиминске,
Отидоше и цару казаше:
„Султан царе, драги господаре!
Нешто цвиљи у дно у тамнице,
Ал' је гуја, ал' је љуто зверје, 50
Инсан неје, нит' на њ'га личи,
Од цвиљбе се живети неморе,
Али гују из тамнице води,
Ал' нас пуштај у свет да бегамо?
Овако се живети неморе.“ 55
Кад је царе речи саслушао,
Жао му је младе Турадије,
А нежали сужна у тамнице,
Па говори младим Турадима:
„Децо моја, млади озијати! 60
Одашта се данас препадосте.
Од једног сужна у тамнице,
Како би га млади уловили,
У његова бела Качаника,
У Качаник и тога Кочана, 65
Ниже Штипа, више Радовића,
Где се легу змије свакојаке,
Понајгоре гује и јакрепи.
Неје змија, неје љуто зверје,
Но оно је човек као и ви, 70
По имену Старина Новаче,
А од Скопља града царевога,
Из Качаник Новакова града,
Одавно га царе завојштио,
Ево има педесет година, 75
А како ми зулум Новак гради,
А са братом Дели Радивојем,
Од Калкадели града маленога,
И са сином дели Радојицом,
У Кочана града бијелога, 80
У Кочана, а ниже Кратова,
Са Грујицом тим рођеним сином,
Виш Филибе у Моме Клисуре,
Тврда града на среди Балкана,
Са синовцем дели Татомиром, 85
У Кратово града каменога,
Са сестрићем дели Милованом,
Више Штипа у Острвац града,
На Руднику високој планини,
Са нећаком тим дели Урошем, 90
На Виточу у некаква града,
И са баном Драгиом Миланом,
У Мораву граду бијеломе,
У Морави спрам Новог брда,
Са сестрићом Огњаном челником, 95
У Софији граду убојиту,
Са шураком Јуришић Бајком,
У Пироту на домак Нишаве,
Са пашанцем дели Милорадом,
Виш Једрене гњезда Турадије, 100
А на Ибру големој Марици,
Сву су земљу бутун захватили,
Они Срби, рода убојита,
Убојита ти клети душмани,
Диндушмани цара и корана. 105
Сву су српску листом подигнули,
Против свога цара честитога,
Борише се за 50 година,
Ја уфатих Старину Новака,
Ако бог да и срећа од бога, 110
И остале хоћу пофатати,
И Србију једном умирити,
Од Једрене па до мора Сиња,
От Дунава, до Солуна равна,
От Котора па до Сера бела. 115
Он тамнује девет годин дана,
Ја га мучим за девет година,
Не би ли се остали хајдуци,
Сажалили на муке Новака,
Не би ли се цару покорили, 120
Не би л' земљу царску умирили;
Ал' су они из горице вуци,
Црни вуци, па срца тврдога,
До данас се ни јен недава,
За Новака, као да нехају, 125
Већ ми чине зулум и невољу,
А по мојој бостан царевини;
Но чусте ли три стотин пандура?
Ви идите у доње подруме,
И узмите кључе од тамнице, 130
Отворите од тамнице врата,
Извади те Старину Новака,
Нит' га бите, нит' му главе сец'те,
Новак хоте једно, или друго,
Донесте га мене на диване.“ 135
У млађега поговора нема,
Сви пандури цара послушаше,
Отидоше у подруме доње,
Отидоше и узеше кључе,
От тамнице отворише врата, 140
Изведоше Старину Новака,
Нит' га бију, нит' му главу секу,
Носише га цару на дивану,
Кад га виде царе од Станбула,
Понизно му царе проговара: 145
„Јеси л' Ново јоште у животу?
Што си Ново тако пот'внео,
Беле коске на теб' раслабеле,
Је л' ти Ново живот додијао?“
Ћути тужни Старина Новаче, 150
Нит' се смеје, нити му говори,
Белу браду по колену ваља,
А бркове за рамења веже,
Дуга коса до земљице дошла,
А нокти му, за две шаке, оштри. 155
Опет царе смерно проговара:
„Што ми ћутиш, Старина Новаче,
А да ли те од Станбула пустим,
Да с' докопаш твојег Качаника,
Качаника више Скопља града, 160
Да с' докопаш Дели Радивоја,
На том Шару у Калканадели,
И осталих хајдучких колена,
На Руднику високој планини,
Виш Велеса града бијелога, 165
На Виточи високој планини,
На Мораву високу планину,
На Кратова и на Самокова.
Стар планину и веља Балкана,
На Бабуна и Његоша бела, 170
Виш Солуна места питомога,
И на ону Копа'ник планину,
И остале хајдучке планине,
А по мојој бостанци равини,
На мах би се болам подмладио, 175
Подигао би бутун рају моју,
Коју буниш 50 година,
Мислиш тако Станбула узети,
И Турчину царство преотети,
Што га море на мегдану доби, 180
Пати веру турску изтрулити,
Ислам ћаби у чорбу духнути,
Кадунама шалваре слиндрити,
Погазити пророк Мухамеда,
И раја се турска прихватити, 185
Обљубити огњене Фатиме,
И попити реку меденлију,
И појести шербетли дрвење?
Ћути Новак с места се не миче,
Већ он гледа и лево и десно, 190
Не бил' гдегод својег опазио,
Ал' му нема од Срба ни једног,
Те се Новак мало окуражи,
Али цару ни речице збори.
Кад то виде царе Сулејмане, 195
Сулејмане паклено копиле,
От Озије от земље пексимске,
На тешке га мукетине врго,
Неби л' му се Срби покорили,
Неби л' били царска раја клета, 200
Ал Новак речцу не прозбори,
Нити рече: „јаох моја мајко!“
Нити рече: „проклет' ми бабајко!“
Нити рече: „тешко мене тужном!“
Кад се цару и то додијало, 205
Смерно стаде Новак питати:
„Знаш ли Ново? Нек ти јади знају!
Знаш ђауре и српско копиле,
Је си л' море влаху запамтио,
Је си л' чуо од влашкијех баба, 210
Који оно беше добар јунак,
Што јахаше коња крилатога,
У руке му танка миздрачина,
До царева шатора удари,
Цар Мурата под шатором распори, 215
Свуд где пројђе по сокак направи,
По двајес тријес на миздрак насади,
Преко десно раме пребацује?“
Одговара Старина Новаче:
„Знадем царе, како не бих знао? 220
Право ћу те, царе казивати,
Ја сам чуо од влашкијех баба,
А и сам сам мислим запамтио,
Што ме питаш, право ћу ти казат',
Он ти је Милош Обилићу, 225
Е, душа му раја угледала,
Бог му дао те се посветио,
А Срби га навек прослављали!“
Јоште Новак хоте говорити,
Ал' му неда царе од Стамбула, 230
Већ га опет смерно запиткује:
„Знаш ли Ново, јеси л' запазио,
Је си л' чуо од српских баба:
Који оно добар јунак беше,
Што јахаше дебелог дората, 235
У руке му мача зеленога,
Језди дору по златну Косову,
Све где пројђе, све сокак начини,
Једном махне по десет обали?“
Одговара Старина Новаче: 240
„Ово ти је Косанчић Иване,
Од Дубнице испод Самокова,
Стара му се посветила мајка,
Која роди наквога сокола,
А побратим Милошу Обилићу, 245
Из Дренице високе планине,
Из Обиља града убојита,
Са Косова, да бог да пропало!“
Јоште Нова хоте говорити,
Недаде му царе од Стамбула, 250
Већ Новака смерно запиткује:
„Знаш ли море, јеси л' запазио,
Који оно трећи ђаур беше,
Што јахаше коња кулатаста,
И носаше тешку топузину, 255
Језди коња по Косову свету,
Све где пројђе, све сокак начини,
Једном махне, а десет убали?“
Одговара Старина Новаче:
„Знајем царе, право ћу ти казат', 260
Оно ти је Топлица Милане,
Из Топлица, од Битоља града,
Побратим је светога Милоша,
Побратим је светог Ивана,
Да бог да му душа раја видла, 265
А свето му сво то племе било,
Сво му племе и сво му колено,
Што он поби по Косову Турке,
На Косову да бог да пропало,
Црна пакла те тамнице српске, 270
Од њега ми Содом Гомор био,
Да не трује веру ристосову!“
Јоште Новак хоте говорити,
А неда му царе од Стамбула:
„Знаш ли влаху, јеси л' запазио, 275
Којно беше тај четврти јунак,
Што јахаше коња ђогатаста,
У руке му свилен крсташ барјак,
Сав му ђогат у крв огрезнуо,
Десницу му руку одсекоше, 280
У зубима дизгине држаше,
Крсташ барјак под левим коленом,
Бакрачлијом ђогу пробадаше,
Левом руком сециаше наше,
По Косову ка соко летеше, 285
Нек' је свето, од сад па довека,
Сам је пророк на њ'га слазио,
И храбрио своје правоверне,
Куд год пројђе све сокак начини?“
Одговара Старина Новаче: 290
„Знадем царе, како не би знао,
Оно ти је Орловићу Павле,
Да бог да се Павле посветио,
И из раја Турке прогањао,
Као са оног поганог Косова!“ 295
Јоште Новак хоте говорити,
Ал' не да му царе од Стамбола,
Већем опет њега смеро пита:
„Знаш ђауре? Сви те јади знали!
Који оно пети јунак беше, 300
На алату коњу високоме,
Што носашо троструку канџију,
Језди коња по Косову свету,
По бостану Фате пророкове,
По ђул'стану раја исламова, 305
Где се вије коло рајачкиња,
Које своје у загрљај жуде,
Да им пију финџални те очи,
А сисају шербетлију сладост,
Каква само у светаца наших, 310
Девојака од 12 година,
Све где пројђе све сокак начини,
И нагони Турке на буљуке?“
Одговара Старина Новаче:
„Знадем царе, како небих знао: 315
Оно ти је старац Југ Богдане,
Да бог да се јунак посветио!“
Јоште Новак хтеде говорити,
Ал' му неда царе од Стамбула,
Већ он њега смирено питаше: 320
„Знаш` ли псино, ђаурско копиле,
Знаш копиле српске кује клете:
Који оно шести јунак беше,
На вранчићу коњу големоме,
И он носи тешку топузину, 325
Где год пројђе све сокак начини?“
Одговара Старина Новаче:
„А знам царе, како не бих знао,
Он ј' главом Старина Новаче,
Ево главе, а ево Новака, 330
Чини царе, што је теби драго,
А да ми се горе докопати,
И твојега царевога тела,
Не бих знао шта би ти учинио,
И од тебе и твојих Турака.“ 335
Ал' говори царе Сулејмане:
„Ти си пашче Турке нагонило,
На крваву проклету Ситницу,
Одмор чиниш код те влашке цркве
Код те цркве беле Грачанице, 340
Па свијаш по Косову Турке,
Као вуче бијеле јаганце?“
Он подвикну три стотин пандура,
Уфатише Старину Новака,
Не воде га на дно у тамнице, 345
Но га воде у поље широко,
Кад су били на друме широке,
Новак стаде њима говорити:
„Фала вама, а цару не фала,
Што ме држа девет годин' дана, 350
Да тамнујем у црне тамнице,
Но чусте л' ме цареви пандури?
Срамота је триста на једнога,
На једнога барем да ј' јунака,
Но дртеља болеснога старца, 355
Што оно му је душа у котлацу,
А и другом у гроб је крочио,
Но дајте ми коња сакаџију,
И на њему самар кириџију,
И дајте ми сабљу од ескије, 360
Пустите ме нека вам је сејир,
Да с' смејете Србину јунаку,
Како бега кроз цареву војску,
А војска га канџијама бије,
Канџијама бије и убија, 365
За оваква ем старца, ем болна,
Текем текар што се јунак каже,
Што је шето овчар по планине,
Са пуфаљка, шареним кавалом,
Срамота је поганит оружје, 370
И трудити крила соколовима,
Из далеке, из земље Озије,
У којој је ћаба пророкова,
Где но сунце никад не залази,
Од јунаштва паша, агалара, 375
Убојите деце спахинчади,
Што но љубе у хареме буле,
Каквих нигде у свом свету нема,
Не боје се свих седам краљева,
А камо ли одртеља старца, 380
Стар Новака од 360 лета,
Са некакве Качаник пећине,
У којој се ни лисице легу,
А камо ли коњи и јунаци.“
Превари се триста пандура, 385
Са Новака скидају окове,
Дадоше му коња сакаџију,
Дадоше му самар кириџију,
Дадоше му сабљу ескиџину,
Место узде реп му коњски даше; 390
Пак се смеју коњу и јунаку,
Сејир чине, а џунбус проводе,
Ну да видиш чудо изненадно,
Кад се Новак виде у слободи,
Обрну се као соко сиви, 395
Стаде смеја 300 пандура,
Па чекају Новака на коњу,
Да он трчи кроз цареву војску,
Да са њиме сајтарије граде,
На зло су се данас насмејали, 400
Од триста шест стотина гради,
И изабра коње понајбоље,
А на коње натури оружје,
Са оружјем и одело турско,
Пак полете сокол птица сива, 405
Право оде свом Качанику,
Свуд застао браћу и синове,
Пак се бију са царевом војском,
Пак се бију равно триста лета.



Напомене[уреди]

  • Песмом се овом хоће да охрабри младожења, а и сви сватови, за случај боја са Турцима.
  • Песме нахије призренске.

Извор[уреди]

М.С. Милојевић: Песме и обичаји укупног народа српског. Књига 3., у Београду, у Државној штампарији, 1875., стр. 119-124.