Ropstvo Starine Novaka
Hvala bogu, hvala jedinome,
Nešto cvili u Stambulu kletom,
U tamnici cara Sulejmana,
Sulejmana cara tiranina,
Od Ozije, od zemlje peksinske, 5
To što cvilje na dnu je tamnice,
Sav se Stambul od cviljbe uzbuni,
Po najviše Turci janičari,
I sa njima deli i spahije,
I sa njima mizdrakli junaci, 10
I ojani i silni sejmeni,
Još suviše Turci pandurine.
Uzmuti se Stanbul u sred podne
Ako s' muti i nevolja mu je,
Hoće Stanbul sužnja da umori, 15
A ustala sirotinja raja,
Hoće tužna sužnja da izbavi,
Jer je brani od sile pogane,
Punih, pobro, pedeset godina,
Od Jedrena, pobro, do tog Drača, 20
I od Drača, pobro, do Soluna,
Od Soluna, pobro, do Kruševca,
Od Kruševca, pobro, do Sereza,
Od tog Sera, pobro, do Lomnice,
Do Lomnice, do te Lom palanke, 25
I ostale zemlje srpske svete,
Od Skadra mi pa do Sarajeva,
I Užica grada golemoga,
Beograda, grada ubojita,
Sred Morave, glave Šumadije. 30
Cvilji sužanj do boga se čuje,
Pandurima cviljba dodijala,
Dodijala jutrom i večerom,
Dodijalo noću u pol noći,
Dodijalo danju do pol dana, 35
I od pladne, do mrkloga mraka.
Sužan misli nikoga ne čuje,
Al' ga Stanbul i čuje i znaje,
Da ga nebi straža pogubila,
Iz Ozije novu stražu vode, 40
Te mi čuva sužna u tamnice,
Sužan cvili, kao i odprije,
I on misli niko ga ne čuje,
Dodijao tristotin pandura,
Sve pandura iz Ozije klete, 45
Od Ozije zemlje peksiminske,
Otidoše i caru kazaše:
„Sultan care, dragi gospodare!
Nešto cvilji u dno u tamnice,
Al' je guja, al' je ljuto zverje, 50
Insan neje, nit' na nj'ga liči,
Od cviljbe se živeti nemore,
Ali guju iz tamnice vodi,
Al' nas puštaj u svet da begamo?
Ovako se živeti nemore.“ 55
Kad je care reči saslušao,
Žao mu je mlade Turadije,
A nežali sužna u tamnice,
Pa govori mladim Turadima:
„Deco moja, mladi ozijati! 60
Odašta se danas prepadoste.
Od jednog sužna u tamnice,
Kako bi ga mladi ulovili,
U njegova bela Kačanika,
U Kačanik i toga Kočana, 65
Niže Štipa, više Radovića,
Gde se legu zmije svakojake,
Ponajgore guje i jakrepi.
Neje zmija, neje ljuto zverje,
No ono je čovek kao i vi, 70
Po imenu Starina Novače,
A od Skoplja grada carevoga,
Iz Kačanik Novakova grada,
Odavno ga care zavojštio,
Evo ima pedeset godina, 75
A kako mi zulum Novak gradi,
A sa bratom Deli Radivojem,
Od Kalkadeli grada malenoga,
I sa sinom deli Radojicom,
U Kočana grada bijeloga, 80
U Kočana, a niže Kratova,
Sa Grujicom tim rođenim sinom,
Viš Filibe u Mome Klisure,
Tvrda grada na sredi Balkana,
Sa sinovcem deli Tatomirom, 85
U Kratovo grada kamenoga,
Sa sestrićem deli Milovanom,
Više Štipa u Ostrvac grada,
Na Rudniku visokoj planini,
Sa nećakom tim deli Urošem, 90
Na Vitoču u nekakva grada,
I sa banom Dragiom Milanom,
U Moravu gradu bijelome,
U Moravi spram Novog brda,
Sa sestrićom Ognjanom čelnikom, 95
U Sofiji gradu ubojitu,
Sa šurakom Jurišić Bajkom,
U Pirotu na domak Nišave,
Sa pašancem deli Miloradom,
Viš Jedrene gnjezda Turadije, 100
A na Ibru golemoj Marici,
Svu su zemlju butun zahvatili,
Oni Srbi, roda ubojita,
Ubojita ti kleti dušmani,
Dindušmani cara i korana. 105
Svu su srpsku listom podignuli,
Protiv svoga cara čestitoga,
Boriše se za 50 godina,
Ja ufatih Starinu Novaka,
Ako bog da i sreća od boga, 110
I ostale hoću pofatati,
I Srbiju jednom umiriti,
Od Jedrene pa do mora Sinja,
Ot Dunava, do Soluna ravna,
Ot Kotora pa do Sera bela. 115
On tamnuje devet godin dana,
Ja ga mučim za devet godina,
Ne bi li se ostali hajduci,
Sažalili na muke Novaka,
Ne bi li se caru pokorili, 120
Ne bi l' zemlju carsku umirili;
Al' su oni iz gorice vuci,
Crni vuci, pa srca tvrdoga,
Do danas se ni jen nedava,
Za Novaka, kao da nehaju, 125
Već mi čine zulum i nevolju,
A po mojoj bostan carevini;
No čuste li tri stotin pandura?
Vi idite u donje podrume,
I uzmite ključe od tamnice, 130
Otvorite od tamnice vrata,
Izvadi te Starinu Novaka,
Nit' ga bite, nit' mu glave sec'te,
Novak hote jedno, ili drugo,
Doneste ga mene na divane.“ 135
U mlađega pogovora nema,
Svi panduri cara poslušaše,
Otidoše u podrume donje,
Otidoše i uzeše ključe,
Ot tamnice otvoriše vrata, 140
Izvedoše Starinu Novaka,
Nit' ga biju, nit' mu glavu seku,
Nosiše ga caru na divanu,
Kad ga vide care od Stanbula,
Ponizno mu care progovara: 145
„Jesi l' Novo jošte u životu?
Što si Novo tako pot'vneo,
Bele koske na teb' raslabele,
Je l' ti Novo život dodijao?“
Ćuti tužni Starina Novače, 150
Nit' se smeje, niti mu govori,
Belu bradu po kolenu valja,
A brkove za ramenja veže,
Duga kosa do zemljice došla,
A nokti mu, za dve šake, oštri. 155
Opet care smerno progovara:
„Što mi ćutiš, Starina Novače,
A da li te od Stanbula pustim,
Da s' dokopaš tvojeg Kačanika,
Kačanika više Skoplja grada, 160
Da s' dokopaš Deli Radivoja,
Na tom Šaru u Kalkanadeli,
I ostalih hajdučkih kolena,
Na Rudniku visokoj planini,
Viš Velesa grada bijeloga, 165
Na Vitoči visokoj planini,
Na Moravu visoku planinu,
Na Kratova i na Samokova.
Star planinu i velja Balkana,
Na Babuna i Njegoša bela, 170
Viš Soluna mesta pitomoga,
I na onu Kopa'nik planinu,
I ostale hajdučke planine,
A po mojoj bostanci ravini,
Na mah bi se bolam podmladio, 175
Podigao bi butun raju moju,
Koju buniš 50 godina,
Misliš tako Stanbula uzeti,
I Turčinu carstvo preoteti,
Što ga more na megdanu dobi, 180
Pati veru tursku iztruliti,
Islam ćabi u čorbu duhnuti,
Kadunama šalvare slindriti,
Pogaziti prorok Muhameda,
I raja se turska prihvatiti, 185
Obljubiti ognjene Fatime,
I popiti reku medenliju,
I pojesti šerbetli drvenje?
Ćuti Novak s mesta se ne miče,
Već on gleda i levo i desno, 190
Ne bil' gdegod svojeg opazio,
Al' mu nema od Srba ni jednog,
Te se Novak malo okuraži,
Ali caru ni rečice zbori.
Kad to vide care Sulejmane, 195
Sulejmane pakleno kopile,
Ot Ozije ot zemlje peksimske,
Na teške ga muketine vrgo,
Nebi l' mu se Srbi pokorili,
Nebi l' bili carska raja kleta, 200
Al Novak rečcu ne prozbori,
Niti reče: „jaoh moja majko!“
Niti reče: „proklet' mi babajko!“
Niti reče: „teško mene tužnom!“
Kad se caru i to dodijalo, 205
Smerno stade Novak pitati:
„Znaš li Novo? Nek ti jadi znaju!
Znaš đaure i srpsko kopile,
Je si l' more vlahu zapamtio,
Je si l' čuo od vlaškijeh baba, 210
Koji ono beše dobar junak,
Što jahaše konja krilatoga,
U ruke mu tanka mizdračina,
Do careva šatora udari,
Car Murata pod šatorom raspori, 215
Svud gde projđe po sokak napravi,
Po dvajes trijes na mizdrak nasadi,
Preko desno rame prebacuje?“
Odgovara Starina Novače:
„Znadem care, kako ne bih znao? 220
Pravo ću te, care kazivati,
Ja sam čuo od vlaškijeh baba,
A i sam sam mislim zapamtio,
Što me pitaš, pravo ću ti kazat',
On ti je Miloš Obiliću, 225
E, duša mu raja ugledala,
Bog mu dao te se posvetio,
A Srbi ga navek proslavljali!“
Jošte Novak hote govoriti,
Al' mu neda care od Stambula, 230
Već ga opet smerno zapitkuje:
„Znaš li Novo, jesi l' zapazio,
Je si l' čuo od srpskih baba:
Koji ono dobar junak beše,
Što jahaše debelog dorata, 235
U ruke mu mača zelenoga,
Jezdi doru po zlatnu Kosovu,
Sve gde projđe, sve sokak načini,
Jednom mahne po deset obali?“
Odgovara Starina Novače: 240
„Ovo ti je Kosančić Ivane,
Od Dubnice ispod Samokova,
Stara mu se posvetila majka,
Koja rodi nakvoga sokola,
A pobratim Milošu Obiliću, 245
Iz Drenice visoke planine,
Iz Obilja grada ubojita,
Sa Kosova, da bog da propalo!“
Jošte Nova hote govoriti,
Nedade mu care od Stambula, 250
Već Novaka smerno zapitkuje:
„Znaš li more, jesi l' zapazio,
Koji ono treći đaur beše,
Što jahaše konja kulatasta,
I nosaše tešku topuzinu, 255
Jezdi konja po Kosovu svetu,
Sve gde projđe, sve sokak načini,
Jednom mahne, a deset ubali?“
Odgovara Starina Novače:
„Znajem care, pravo ću ti kazat', 260
Ono ti je Toplica Milane,
Iz Toplica, od Bitolja grada,
Pobratim je svetoga Miloša,
Pobratim je svetog Ivana,
Da bog da mu duša raja vidla, 265
A sveto mu svo to pleme bilo,
Svo mu pleme i svo mu koleno,
Što on pobi po Kosovu Turke,
Na Kosovu da bog da propalo,
Crna pakla te tamnice srpske, 270
Od njega mi Sodom Gomor bio,
Da ne truje veru ristosovu!“
Jošte Novak hote govoriti,
A neda mu care od Stambula:
„Znaš li vlahu, jesi l' zapazio, 275
Kojno beše taj četvrti junak,
Što jahaše konja đogatasta,
U ruke mu svilen krstaš barjak,
Sav mu đogat u krv ogreznuo,
Desnicu mu ruku odsekoše, 280
U zubima dizgine držaše,
Krstaš barjak pod levim kolenom,
Bakračlijom đogu probadaše,
Levom rukom seciaše naše,
Po Kosovu ka soko leteše, 285
Nek' je sveto, od sad pa doveka,
Sam je prorok na nj'ga slazio,
I hrabrio svoje pravoverne,
Kud god projđe sve sokak načini?“
Odgovara Starina Novače: 290
„Znadem care, kako ne bi znao,
Ono ti je Orloviću Pavle,
Da bog da se Pavle posvetio,
I iz raja Turke proganjao,
Kao sa onog poganog Kosova!“ 295
Jošte Novak hote govoriti,
Al' ne da mu care od Stambola,
Većem opet njega smero pita:
„Znaš đaure? Svi te jadi znali!
Koji ono peti junak beše, 300
Na alatu konju visokome,
Što nosašo trostruku kandžiju,
Jezdi konja po Kosovu svetu,
Po bostanu Fate prorokove,
Po đul'stanu raja islamova, 305
Gde se vije kolo rajačkinja,
Koje svoje u zagrljaj žude,
Da im piju findžalni te oči,
A sisaju šerbetliju sladost,
Kakva samo u svetaca naših, 310
Devojaka od 12 godina,
Sve gde projđe sve sokak načini,
I nagoni Turke na buljuke?“
Odgovara Starina Novače:
„Znadem care, kako nebih znao: 315
Ono ti je starac Jug Bogdane,
Da bog da se junak posvetio!“
Jošte Novak htede govoriti,
Al' mu neda care od Stambula,
Već on njega smireno pitaše: 320
„Znaš` li psino, đaursko kopile,
Znaš kopile srpske kuje klete:
Koji ono šesti junak beše,
Na vrančiću konju golemome,
I on nosi tešku topuzinu, 325
Gde god projđe sve sokak načini?“
Odgovara Starina Novače:
„A znam care, kako ne bih znao,
On j' glavom Starina Novače,
Evo glave, a evo Novaka, 330
Čini care, što je tebi drago,
A da mi se gore dokopati,
I tvojega carevoga tela,
Ne bih znao šta bi ti učinio,
I od tebe i tvojih Turaka.“ 335
Al' govori care Sulejmane:
„Ti si pašče Turke nagonilo,
Na krvavu prokletu Sitnicu,
Odmor činiš kod te vlaške crkve
Kod te crkve bele Gračanice, 340
Pa svijaš po Kosovu Turke,
Kao vuče bijele jagance?“
On podviknu tri stotin pandura,
Ufatiše Starinu Novaka,
Ne vode ga na dno u tamnice, 345
No ga vode u polje široko,
Kad su bili na drume široke,
Novak stade njima govoriti:
„Fala vama, a caru ne fala,
Što me drža devet godin' dana, 350
Da tamnujem u crne tamnice,
No čuste l' me carevi panduri?
Sramota je trista na jednoga,
Na jednoga barem da j' junaka,
No drtelja bolesnoga starca, 355
Što ono mu je duša u kotlacu,
A i drugom u grob je kročio,
No dajte mi konja sakadžiju,
I na njemu samar kiridžiju,
I dajte mi sablju od eskije, 360
Pustite me neka vam je sejir,
Da s' smejete Srbinu junaku,
Kako bega kroz carevu vojsku,
A vojska ga kandžijama bije,
Kandžijama bije i ubija, 365
Za ovakva em starca, em bolna,
Tekem tekar što se junak kaže,
Što je šeto ovčar po planine,
Sa pufaljka, šarenim kavalom,
Sramota je poganit oružje, 370
I truditi krila sokolovima,
Iz daleke, iz zemlje Ozije,
U kojoj je ćaba prorokova,
Gde no sunce nikad ne zalazi,
Od junaštva paša, agalara, 375
Ubojite dece spahinčadi,
Što no ljube u hareme bule,
Kakvih nigde u svom svetu nema,
Ne boje se svih sedam kraljeva,
A kamo li odrtelja starca, 380
Star Novaka od 360 leta,
Sa nekakve Kačanik pećine,
U kojoj se ni lisice legu,
A kamo li konji i junaci.“
Prevari se trista pandura, 385
Sa Novaka skidaju okove,
Dadoše mu konja sakadžiju,
Dadoše mu samar kiridžiju,
Dadoše mu sablju eskidžinu,
Mesto uzde rep mu konjski daše; 390
Pak se smeju konju i junaku,
Sejir čine, a džunbus provode,
Nu da vidiš čudo iznenadno,
Kad se Novak vide u slobodi,
Obrnu se kao soko sivi, 395
Stade smeja 300 pandura,
Pa čekaju Novaka na konju,
Da on trči kroz carevu vojsku,
Da sa njime sajtarije grade,
Na zlo su se danas nasmejali, 400
Od trista šest stotina gradi,
I izabra konje ponajbolje,
A na konje naturi oružje,
Sa oružjem i odelo tursko,
Pak polete sokol ptica siva, 405
Pravo ode svom Kačaniku,
Svud zastao braću i sinove,
Pak se biju sa carevom vojskom,
Pak se biju ravno trista leta.
