Ропство Мустај бега и Врсић бајрактар (Невесиње)

Бег Мустај бег сједи у одаји,
А код бега Врсић бајрактаре; —
Док одаји одлетјеше врата,
А уљезе књигоноша млада,
У руци му књига шаровита,
Мустај бегу полетио руци,
Бега у скут и у руку љуби,
На кољену књигу оставио.
Кад Мустај бег књигу прихватио,
Па на њојзи печат преломио,
Стаде књизи гледат по јазији.
Често гледа Врсић бајрактара,
Па Врсићу говорио своме:
„Ох Врсићу, сине бајрактаре!”
Онда зајде Врсић бајрактаре:
„Ох Мустај бег, наше огледало,
Отклен ти је књига шаровита?”
Онда зајде Мустај беже лички:
„Ово књига од каменог Хливна,
Од онога бега Атлагића. —
Шта је паша у њојзи китио? —
Бег Мустај бег од широке Лике,
Јеси л’ чуо за моје весеље,
Да сам беже цуру испросио
За Ахмеда мог јединог сина,
Чак из оног Бишћа каменога,
А на име муфтијину Зејну.
Скупио сам киту и сватове,
И сватова дванаест хиљада.
Сви сватови на росној ливади.
А Мустај бег од широке Лике!
У цуре је седам заточника,
Ваља беже мејдан дијелити
На Мезеву пољу широкоме,
А ја сину џебелије немам.
Већ те молим, бег Мустај бег лички,
Да ми Врсић бајрактара спремиш,
Да ми сину биде џебелија.” —
Ја шта рече бег Мустај бег лички:
„Да Врсићу сине бајрактаре,
Зове тебе паша у сватове,
Да му бидеш сину џебелија.
У цуре је седам заточника
А шест браће, до шест Батурића,
А и седми црни Лав-Лазаре.
Хоћеш ићи, Ибро, у сватове
И сину му бити џебелија?” —
Кад то зачу Врсић бајрактаре,
Мустај бегу полетио руци,
Бега у скут и у руку љуби:
„Дај ми беже изун и бесједу,
Да ја идем Хливну каменоме,
Да му бидем сину џебелија.” —
Кад то видје Мустај беже лички,
Он закуцну руком по плећима:
„Хеј аферим сине бајрактаре!”
Онда заче бег Мустај бег лички:
„О чули ме књигоноша млада,
Селам ћеш ми паши Атлагићу,
Спремићу му Врсић бајрактара,
Да му сину бидне џебелија,
У недјељу, која прва дође.” —
Ја кад зачу књигоноша млада,
Он изиђе из шикли одаје,
Па он оде Хливну каменоме.
Када дође паши на конаке,
Уведе га паша у одају,
Па он пита књигоношу младу:
„Ох чули ме књигоноша млада,
Јеси л’ ишо на широку Лику,
Је ли дома бег Мустај бег лички,
Јеси ли му књигу предавао?”
Онда заче књигоноша млада:
„Јесам Богме, паша Атлагићу,
Селам ти је беже учинио,
Спремиће ти Врсић бајрактара
У недјељу, која прва дође,
Да ти сину буде џебелија —
Тако ми је беже казивао.”
Ја кад бегу освану недјеља,
Стаде беже Ибра опремати,
А уљезе у харем унутра,
Па извади бајрамске хаљине,
Што их беже носи у џамију,
Када бегу турски бајрам дође;
Изнесе их на нове конаке,
Па их даде Врсић бајрактару,
А стаде их Ибро облачити.
Бег завика слугу Хусеина:
„Дај опреми Иброва зекана,
И удри му рахта великога,
Што удараш на голуба мога.”
Ја кад Ибро прихвати хаљине,
Па изиђе у своју одају,
Па се свлачи, те се преоблачи;
На се удре бајрамске хаљине,
Што но му их беже поклонио.
О себи је пусат објесио;
Бег му даде оштру ћемерлију,
Сто је бегу царе поклонио,
На којој су три мухура царска,
Златна тура султан Селимова.
Кад с’ опреми Врсић на одаји,
Мустај бегу полетио руци.
Ја кад видје Мустај беже лички,
Дохвати се руком у џепове,
Па извади стотину дуката,
Па их даде Врсић бајрактару.
Кад је Врсић рушпе прихватио,
Сасуо их себи у џепове,
Па изиђе Врсић из одаје,
И удари низ бијелу кулу.
Док је сишо на мермер авлију,
Кад му Хусо окреће зекана,
Приведе га бињекташ камену.
„Јалах” рече, сједе на зекана,
Окреће се с десна на лијево, —
Кад му стоји на вратима мајка.
Он до мајке дотјера зекана,
Па се сави низ коња зекана,
Мајку своју у дојке пољуби:
„Моја мајко, халали ми мл’јеко,
Ја јолџија, а ти доваџија. ” —
„Хајде сине, хајирли ти било!
Чу ли сине, Врсић Ибрахиме:
Ако теби до потребе дође,
Боље ти је мушки погинути,
Нег’ се женски вратит на Крајину,
Да о теби аге пију пиво,
Вино пију, разговарају се,
И дјевојке ситан везак везу,
Везак везу, разговарају се.” —
Ја кад видје Врсић Ибрахиме,
Он зекану покупи кајаса,
А зекан му из авлије сину, —
Оде Ибро пољем зеленијем.
Беже њега гледа са пенџера,
Сејир Ибра чини и зекана,
Док се брда и планине приме; —
Оде Ибро Хливну каменоме.
Куд год иђе, у Хлијевно сиђе,
На конаке паше Атлагића. —
Полетјеше паши на муштулук:
„Дај муштулук, паша Атлагићу,
Врсић теби на конаке дође. ” —
Ту је Врсић конак учинио,
А у јутру рано уранио.
Док изиђе паша из харема,
Па он сједе у своју одају,
Тутунжија чибук запалио,
Кахвеџија кахву уточио,
Па он зовну Врсић Ибрахима.
Кад уљезе Ибро у одају,
Па он паши турски селам викну,
Пашу у скут и у руку љуби,
Измаче се, стаде подвиш руке,
Онда заче паша Атлагићу:
„Ја Врсићу, бегов бајрактаре,
Шта чеш искат мени у Хлијевну,
Да ми сину бидеш џебелија?”
Осмјехну се Ибро у одаји:
„Да луд ти си, паша Атлагићу,
За благо се нејде у јунаштво.” —
Кад то зачу паша Атлагићу,
Устаде се паша опремати,
Па сватовим, хабер учинио:
„Хазур ола кита и сватови,
Далеко је Бишћу каменоме,
Кратки данци а дуги конаци.” —
Опреми се паша у одаји;
Кад пашина ата изведоше,
Па узјаха паша у авлији,
Ударише зиле и борије,
На седмеро даулхана цичи,
На седмеро кајно у везира,
А пред пашом Врсић Ибрахиме
На зеленку од седам година,
А за пашом кита и сватови,
Оде паша Бишћу каменоме.
Кад су Бишћу сишли каменоме,
Ту су бијел данак преданили.
Кад им треће јутро освануло,
Чауш викну, даулхана цикну:
„Хазур ола кита и сватови,
Кратки данци а дуги конаци,
Далеко је у Хлијевно сићи.
Ко је пјешац, притеж’те опанке,
Ко је коњик, притеж’те колане!”
Кад пођоше кита и сватови,
Развише се зелени бајраци,
Стоји вриска пјанијех јунака,
Попуцују бистри венедици.
Куд год ишли, на Зечево сишли.
Кад су сишли на поље зелено,
Ту надоше до шест Батурића,
И седмога црног Лав-Лазара;
Заискаше паши џебелију.
Паша виче Врсић бајрактара:
„Ох Врсићу, бегов бајрактаре,
Шта ћеш искат мени на Зечеву,
Да ми сину биднеш џебелија?”
Осмјехну се Врсић на зекану:
„Да луд ти си, паша Атлагићу,
За благо се не даје јунаштво.”
Па бајрактар окрену зекана,
Оде право на дуга мејдана.
Кад је сишо пику и хендеку,
Изведоше цуру племениту,
А уза њу седам дјеверова.
Стаде Врсић мејдан дијелити; —
Бог му даде, а срећа донесе,
Он посјече до шест Батурића,
И седмога црног Лав-Лазара.
Он им јами посјечене главе,
Па их свеза у гриву зекану,
Па се Ибро до сватова врати,
Па отале цуру поведоше.
Куд год ишли, у Хлијевно сишли,
Ту су били три бијела дана,
Сви сватови на росну ливаду,
Врсић Ибро с пашом на конаке.
Кад четврто јутро освануло,
Уранио Врсић Ибрахиме,
Стаде себе и зекана спремат.
Док ето ти паше из харема,
Он му носи хиљаду дуката.
И он носи од злата хаљине.
Док ето ти пашинице старе,
Она носи седам бошчалука,
И у злату пет стотин’ дуката.
Док ето ти Ахмед бега малог,
И он носи хиљаду дуката
И хаљине у злату салите.
Док ето ти Бишћевке дјевојке
Она носи девет бошчалука,
И у злату пет стотин’ дуката.
Кад с’ опреми Врсић Ибрахиме,
Сејиз Марко изведе зекана,
Ибро јами посјечене главе,
Да дарује Мустај бега личког,
Оде Ибро на широку Лику.
Кад је био на широку Лику,
Одмах се је јаду осјетио,
Да му бега нема на конаку,
Јер не пуца из малих пушака.
Кад је Ибро био пред конаке,
Тука нађе слугу Хусеина:
„Хусо брате, камо Мустај беже?” —
„Ох Врсићу танак бајрактаре,
Богме нам се беже осужњио,
Кад с’ отишо до Хлијевна града,
Бег изишо у зелену башчу,
Беже сједе на софи зеленој
Док се једна чета помолила,
Све на њима црвене чакшире,
На плећима зелене доламе,
На главама калпак и челенке
Мнидијаше Мустај беже лићки,
Да му чета иде из ћесарске
И пред њоме Блажевић Омере;
Ту су бега они ухватили.
Не знам ко је, вјеру ти задајем!”
Кад то зачу Врсић Ибрахиме,
Ту одјаха са зекана Ибро,
Па ето га у харем унутра,
У одају Мустај-беговици
Тука нађе Мустај беговицу,
А низ лице грозне сузе труни,
А из свога срца појекује,
А све гледа сенту њемачкоме.
Док ето ти Врсићеве мајке,
Ибрахиму сину говорила:
„Ибрахиме, мој једини сине,
Знадеш, Ибро, није давно било,
Кад ти старац преминуо бабо,
А ја остах на чардаку сама,
Теби Ибро четири године;
Потурках се од врата до врата,
Да испросим кору хљеба суха,
Да отхраним тебе на чардаку.
То зачуло наше огледало,
Добави нас у широку Лику,
Мене метну уза своју мајку,
Тебе, сине, на нове конаке.
Кад ти било дванаест година,
Онда ти је коња набавио,
И купио пусат и хаљине,
И дао ти зелена бајрака,
И назво те, сине, бајрактаром,
Да не бидеш чети торбоноша,
Вет да, Ибро, бидеш буљук-баша.”
Кад то зачу Врсић Ибрахиме,
Он изиђе на нове конаке,
Па се свлачи, те се преоблачи,
На с’ удара маџарске хаљине,
Ко што влашки носе бајрактари;
Реда дође популане шавке, —
Ибро Богу подигнуо руке:
„Боже драги, у гријех не пиши,
Није воља, вет невоља љута.”
Па на главу популану шавку,
А на ноге чизметине црне,
А пригрну мрку харванију,
Нанизоко пусти ћемерлију,
Па ето га у топле подруме,
Па опреми дебела зеленка,
И узјаха на коња зелена;
Оде Ибро у земљу ћесарску.
У њој био три мјесеца дана,
Све тражио Мустај бега свога,
Нигдје бега, ни од бега гласа.
Он узапти до три ђенерала,
Одведе их у широку Лику,
Кад их сведе у широку Лику,
Он отписа књигу шаровиту,
Опреми је од Јанока бану:
„Ох чули ме, млад јаночки бане,
Опреми ми Мустај бега личког,
Да ти спремим до три ђенерала.” —
Не шће му га опремити бане.
Ибро јами до три ђенерала,
Изведе их на росну ливаду,
Па објеси сва три ђенерала. —
Да видимо, шта се амо ради!
Кад сведоше личког Мустај бега,
Сведоше га до Јанока града,
Поклонише јаночкоме бану;
Бан га на дно у тавницу баци.
Кад с’ изврши цијела година,
Бан изведе Мустај бега личког,
Изведе га у шикли одају
Ох како је беже потавнио!
Пала му је коса до појаса,
Нокти су му као у крилаша.
Бан говори Мустај бегу личком:
„Ходи беже, да се погодимо,
Можеш дати, шта ћу ја искати?” —
„Могу бане, ко за своју главу.” —
„Хоћеш дати дебела голуба,
О голубу двије мерџанкиње,
С обје стране под колан гадаре,
На голубу Бегу племаниту,
И Бегино рухо свеколико,
Мустај беже, тридес’т сејисана,
А све руха и сребрена суда.” —
„Могу бане, ко за своју главу,
Донеси ми књиге без јазије,
У колкуми црна мурећефа,
Хитра пера од орлова крила,
Да начиним књигу шаровиту.”
Донесоше књиге без јазије,
У колкуми црна мурећефа,
Хитра пера од орлова крила.
Бан говори Мустај бегу личком:
„На кога ћеш књигу намјестити?” —
„На Врсића бајрактара свога,
Ибро ће ми дуговање спремит.” —
„Аја богме, Мустај беже лички,
Пиши књигу на акрана свога,
Пиши књигу до Каниже града,
На онога Хасан пашу Тира,
Паша ће ти дуговање спремит.”
Стаде беже ситну књигу писат,
Не пише је ко му бане каже,
Вет је ’вако беже начинио:
„Хасан паша од Каниже града,
Узми мени Бегу племениту
За твојега Ахмед бега сина,
Ако биде мејдан дијелити,
Ет’ у мене Врсић бајрактара,
Нек ми сину биде џебелија.”
Ја кад паши така књига дође,
Ту се Ибро бјеше придесио,
Он виш паше подвиш руке стаде,
Паша зовну Ахмед бега сина:
„Мој Ахмеде, мој једини сине,
Ходи сине да т’ ожени бабо,
Беже ти је шћерцу поклонио,
Да стечемо главног пријатеља.”
А Ахмед бег оцу говорио:
„Ја ти Беге Мустај бега не ћу.
Мени, бабо, четрн’ест година,
Н’јесам никад на чету ходио,
Ја не знадем, остарио бабо,
А како је првом ударити,
А како је здраву умријети,
На запету пушку ударити.”
Ту се нађе Врсић бајрактаре,
Па ће рећи Врсић бајрактаре:
„О Ахмеде од Каниже града,
Узм’ Ахмеде Мустај бега Бегу,
Ако биде мејдан дијелити
Од конака до Каниже града,
Ако биде седамн’ест мејдана,
Ја ћу ти их беже дијелити.”
Кад то зачу Хасан паша гази,
Дохвати се руком у џепове,
Извади му бурме и прстење,
И у злату пет стотин’ дуката,
Па их даје Врсић Ибрахиму;
Прстен даје, свадбу уговара,
Таман свадба цијел мјесец дана.
Ја кад Ибро прстен прихватио,
Па ето га на мермер авлију,
Па узјаха на зекана свога,
Па ист’јера из мермер авлије,
Оде Ибро пољем зеленијем,
Крајем Драве, крајем воде хладне,
А паша га гледа из одаје,
И пашина едба и кавази;
Међу се су они говорили:
„’наког момка у Унђуру нема,”
Оде Ибро на широку Лику.
Кад је сишо на нове конаке,
Па он зовну слугу Хусеина:
„Хусеине д’јете моје драго,
Хајд’ узјаши дебела дората,
Па ти хајде селу Мутилици,
Гдје бегово пет стотина дима,
Нека гоне краве и волове,
На јатове караман овнове,
На араби зоби и сијена,
Јер ће бити калабалук свата,
Тамам свата тридесет хиљада,”
Оде Ибро у харем унутра,
До одаје Мустај-беговице.
Па хануми турски селам викну,
А даде јој бурме и прстење.
Кад ханума прстен опазила,
Од очију сузам’ оборила,
Ибрахиму тихо говорила:
„Ибрахиме бегов бајрактаре,
Ко ће Беги свате дочекати,
Она брата ни братића нема,
Ни амиџе ни његова сина,
Ни даиџе ни његова сина.” —
„Муч’ не вичи, Мустај-беговице,
Вет ти хајде у своју одају,
Па прелажи рухо Бегијино,
Ја ћу Беги свате дочекати.” —
Оде Ибро на доње конаке,
Па отале у Удбин-чаршију,
Па по њојзи покупи хамале,
Доведе их на росну ливаду,
А даде им чадорове б’јеле.
Кад попеше бијеле чадоре,
Оде Ибро граду на табију,
Па он рече од града диздару,
Да запали дванаест топова,
Да се купи серхат и Крајина.
Кад на граду пукоше топови.
Том се аге чуду зачудиле.
Па питају Врсић Ибрахима:
„Бајрактару личког Мустај бега,
Што на граду пукоше топови,
Спремаш ли се у ћесарску Ибро,
Јеси , чуо за бега нашега?” —
„Прод’те ме се аге Удбињани,
Удаје се Мустај бега Бега,
Није шала, Мустај бега Бега,
Нек’ се купи серхат и Крајина,
Да сватове добро дочекамо,” —
А стаде се купити Крајина,
Скупише се млади Крајишници,
Крајишника дванаест хиљада,
Набодице и крвопилице.
А дан по дан цијел мјесец дана,
Док ето ти Хасан паше Тира,
И он води киту и сватове,
Дочекаше млади Крајишници
На ићраму и на хош-делдије,
Све сватове на росну ливаду,
Хасан пашу у нове конаке,
А јендије у харем унутра.
Ту су били три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
Чауш викну, даулхана цикну:
„Хазур ола, кита и сватови,
Је ли хазур на коња дјевојка?
Далеко је до Каниже доћи,
Кратки данци, а дуги конаци!”
Стадоше се спремати сватови.
Врсић спрема себе и Бегију!
Кад уљезе Ибро у авлију,
Дочега га остарјела мајка,
Ибрахиму сину говорила:
„лбрахиме, сине мој једини,
Што с’ у лицу чехру пром’јенио,
Зар си ми се препануо Ибро
На Мезеву јаночкога бана;
Зар је теби жао умријети
Рад хатора бега Мустај бега,
И Бегије шћери Мустај бега?” —
А Ибро се оклињаше мајци:
„Н’јесам, мајко, вјеру ти задајем!”
А да видиш Врсићеве мајке,
Гдје јелови сандук отворила,
Извади му мртвачке хаљине,
И уза њих три тахте јелове:
„На ти, сине, Врсић Ибрахиме
На ти, сине, мртвачке хаљине
И уза њих три тахте јелове,
Па их носи на поље Мезево.” —
Ибро јаши широка голуба,
Па узјаха Бега на голуба,
А според њом Ибро на зекану,
Па пређоше кита и сватови.
Кад су били под Јадију тврду,
Ту надоше књигу у процјепу.
Јами књигу Хасан паша гази;
Ја кад књига са поља Мезева
Од онога јаночкога бана,
Шта је бане у њојзи китио:
„Хасан паша од Каниже града,
Јеси л’ чуо, јеси л’ разумио,
Изишо сам на поље Мезево,
Извео сам сто хиљада војске,
И стотину од боја топова,
Закопо сам учкат метеризе,
А оплео од боја кошове,
На кошове турио топове,
И изв’о сам дилбер Анђелију,
Ко добије, нека води двије.” —
Бога ми му мило не бијаше;
Одмах виче Врсић бајрактара,
Па му, што је и како је, каже.
Врсич Ибро паши говорио:
„Ако си се паша препануо,
Ев’ овуда пријекијем путем,
Па ти хајде здраво на Канижу,
Ја ћу јамит Бегу Мустај бега,
Па ћу сићи на поље Мезево,
Па што мени Бог и срећа даде!”
Кад то зачу паша од Каниже,
Застидје се образ од образа.
Па удрише уз Јадију тврду;
Кад су били наврх од Јадије,
Ударише низ дугу пољану,
Примише се Голоша-планине,
Кад су на врх од Голоша били,
Отален се види на Мезево.
Колико је то поље Мезево,
Свега га је бане претрапио.
Кад видјеше кићени сватови,
А сватови кајно ти сватови,
Туђи коњи а туђе хаљине,
Жао се је њима окаљати,
Нег’ камо ли крви пошкрапати. —
Да видимо шта се амо ради,
Гдје бијаше бег Мустај бег лички.
Њега изв’о млад јаночки бане,
Па га бане сио пред чадоре.
Кад удрише кита и сватови,
Кад удрише низ Голоша тврда,
Бег Мустај бег гледа уз Голоша.
Кад угледа киту и сватове,
Гдје му воде племениту Бегу,
Од очију сузам’ оборио;
А пита га млад јаночки бане:
„Бег Мустај бег од широке Лике,
Што ти плачеш сада пред чадором?”
А вели му бег Мустај бег лички:
„Златна круно од Јанока бане,
Ено бане ките и сватова,
Гдје ми воде племениту Бегу,
А нејмаде мојих Крајишника
Нег’ Врсића Ибрахима мога; —
Свијетло му Богу на дивану,
Ко што му је данас на мејдану!” —
И та сила паде на Мезево.
Иза тога повр’јемило вр’јеме,
Малко вр’јеме ал за дуго није,
Бег Мустај бег гледа уз Голоша,
Насмија се беже пред чадором,
А пита га млад јаночки бане:
„Бег Мустај бег од широке Лике,
Што се смијеш сада пред чадором
Шта с’ видио у Голошу тврду?” —
„Душманине млад јаночки бане,
Ено, бане, мојих Крајишника,
И пред њима сердар Мустаф-аге,
Он за собом приводи догата,
Загрнуо уз руке рукаве;
Б’јели му се у мишници рука,
Баш ко груда у планини сн’јега.
Не бојим се Беги племенитој,
Да ће Бега у кауре сићи,
Брез мртвијех и брез рањенијех,
И брез доста гаћа крвавијех.” —
И та сила паде на Мезево.
Ту су били ноћцу преноћили,
А у јутру рано уранили.
Док ето ти поште Латинина,
А он књигу носи у процјепу,
Чадор пита Хасан паше гази.
Доведоше Влаха пред чадора,
Даде књигу Хасан паши гази.
Кад је паша књигу прихватио,
Па на њојзи печат преломио,
Ја кад књига од јаночког бана.
Шта је бане у њојзи китио:
„Хасан паша од Каниже града,
Спреми паша Ахмед бега сина
На Мезево, на поље широко,
Да јуначки мејдан дијелимо!”
Кад то видје Хасан паша гази,
Одмах паша бајрактара виче,
Бајрактару паша проговара:
„Ох Врсићу, бегов бајрактаре,
Шта ћеш искат’ на пољу Мезеву
Да ми сину бидеш џебелија?”
Осмјехну се Врсић под чадором:
„Да луд ти си, Хасан паша гази,
Па видиш ли бега пред чадором,
Свезанијех наопако рука,
На рукам’ му седам конопаца,
А седам га држи Нијемаца,
Бојали га коцом затурили. —
Вјера моја, па мене убила,
Ја ћу свога узјахат зекана
Па ћ’ ударит низ поље Мезево,
Ја ћу бега пољубит у руку,
И у њега заискат халала,
Ја ћу грдних рана допанути,
Ја ћу своју главу изгубити
Ја тавницу плећим’ напунити.” —
Па се Врсић до Бегије врати,
Па узјаха Бегу на голуба,
Па дозовну до два даиџића,
Два Грбића, оба даиџића:
„Ох чуј’те л’ ме до два даиџића,
Један држ’те бегова голуба,
Један Бегу на коњу голубу,
Док видите мене на зекану.
Ако мени суден сахат дође,
Те погинем на пољу Мезеву,
Окрените бегова голуба
Уз Голоша, зелену планину,
Нека Бегу носи на Крајину.” —
Кад то зачу Бега племенита,
Стаде писка Беге на голубу:
„Ох Врсићу, бегов бајрактаре,
Де ми пружи из рамена руку,
Да ја тебе пољубим у руку,
И у тебе заиштем халала,
Јер ћеш с мене изгубити главу!” —
Врсић Беги тихо говорио:
„Ох Бегијо, шћери Мустај бега,
Како ћеш ме пољубити Бего.
Ти си моја, Бего, госпојица”
Оде Ибро пољем зеленијем.
Кад је био у по поља равна,
Кад га срете млад јаночки бане
На кобили варак-бедевији,
У руци му копље џидовито,
А на копљу од међеда глава.
Онда заче млад јаночки бане:
„Ох Врсићу, бегов бајрактаре,
Како ћемо мејдан дијелити?” —
„Богме бане, како теби драго,
Твоје звање а твоје позвање.” —
Онда рече млад јаночки бане:
„Ох Врсићу, бегов бајрактаре,
Побјегни ми на коњу зекану
До Голоша, зелене планине.
Ако стигнем тебе на кобили,
Да ти главу узмем и зекана; —
Од Голоша до чадора мога
Побјећ’ ћу ти на мојој кобили.
Ако стигнеш мене на зекану,
Ти ми главу узми и кобилу.” —
Кад то зачу Врсић бајрактаре,
Побјеже му пољем зеленијем,
За њим бане на кобили трчи,
А кад видје да стићи не може,
Он поврати мрку бедевију,
Натраг бане бјежи под топове.
Врсић лети, не окреће главе,
Раскриви се од Орашца Тале:
„Ја Врсићу, један копиљане,
Гдје ћеш амо на коњу зекану?
Побјеже ти млад јаночки бане,
Готов бане под топове сићи.”
Кад то зачу Врсић бајрактаре,
Он на дизгин окрену зекана,
Па удари пољем зеленијем,
Право Ибро лети на топове.
Кад је топу био на домету,
На њ’ загрми стотину топова.
Ал се Ибру срећа догодила,
Брз му се је зекан пригодио,
Па унесе Ибра под топове.
Преко њега ђумле прелијеће;
Право гони свилену чадору,
Ибро тражи Мустај бега свога.
Кад је Ибро пао до чадора,
Он посјече седам Нијемаца,
Мустај бегу опростио руке,
А код бега Гавран капетане,
Он посјече Гавран капетана,
Ухвати му мрку бедевију,
Подмаче је Мустај бегу личком. —
Да видимо шта се амо ради!
Раскриви се од Орашца Тале:
„Крајишници једни брестидници,
Видите ли, очим’ не видјели:
Џенету се отворила врата,
Из џенета изишле хурије,
Изнијели крмзи пештемаље,
Па чекају душе од шехита.”
Застиђе се образ од образа;
Ударише пољем зеленијем,
Халакнуше, Бога споменуше,
А за оштро гвожде прихватише.
Дочекаше уписни солдати,
Усу лунта, ко из неба крупа,
Драги Боже немила састанка!
Грми, с’јева, а крвца лијева,
Ни брат брата познати не може,
А камо ли Турчин каурина!
Кад би шехит пао од Турака,
Турци вичу: хазрети Алија!
Власи вичу: Језус и Марија!
Џенак био дванаест сахата,
Тука коњи зопцу не зобаше,
А ни момци слатке гурабије;
Стаде вика од Орашца Тала:
„Гдје си Мујо, нигдје те не било!
Кад ваљаде, онда те нејмаде,
Кад не ваља, изнесу те врази!” —
Млиде Мујо, погибе му Тале,
Па полетје свилену чадору.
Ја кад сједи Тале под чадором:
„Види, Мујо, ћурка великога,
Види, Мујо, калпак и челенке,
Види болан кахвенијех суда;
Вјера и Бог, бићу поглавица!” —
Осмјехну се Мујо на ђогату:
„Хоћеш кењче, ко и јеси Тале.”
Џенак био, па се разметнуо,
А стаде се купити Крајина,
Бег на јандан истјера кобилу,
Драгом Богу дову учинио:
„Дај ми Боже морску провијенцу,
Да ми маглу дигне на сврдлове,
На сврдлове небу под облаке;
Није тама, да је од облака,
Вет од брза праха и олова,
И од паре коњске и јуначке.” —
Код Бога му дова кабул била,
Па му даде морску провијенцу,
Па му маглу диже под облаке.
Кад рекоше, да се окупише,
Неко носи комшију шехита,
Неко носи брата обрањена;
Кад им нема Врсић бајрактара.
Жао бегу бајрактара свога,
Па све иде од леша до леша,
Па све леша бајрактара тражи, —
Нигдје њега, ни од њега гласа!
Док запјева момак у лужини,
То рекоше аге Крајишници,
Да им иде Врсић бајрактаре.
У та доба Врсић бајрактаре,
Гдје он бана води савезана,
Поклони га Мустај бегу личком,
А Мустај бег буљук-баши свому,
Мустаф-ага од Орашца Талу.
Тал’ узјаха јаночкога бана,
Па га био плетеном канџијом,
Док он нађе трновога коца,
Па је бана на колац набио,
Окрену га до Јанока града:
„Гледај бане до Јанока града,
Кад ће теби индат долазити!” —
Ту шехите своје покопаше,
Мезаре им главам’ окитише,
Рањенике своје понијеше,
На два копља четири јунака,
Онда заче Врсић бајрактаре:
„Хајде беже на широку Лику,
Ја ћу ићи до Каниже града,
Јер сам паши јемин учинио.
Да ћу с њиме до Каниже доћи.” —
И подоше кита и сватови,
Поведоше лијепу дјевојку,
Одведоше до Каниже града.