Ропство Бановић Михајила

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Ропство Бановић Михајила

Вино пију три српске војводе,
На Шаргану високој планини,
На Шаргану подјелом зеленом,
Сваког ћу ти по имену казат,
Једно ми је: Краљевићу Марко, 5
Од Прилипа бијелога града,
А друго је Обилић Милоше,
Од Призрена српског Цариграда,
А треће је Реља Бошњанине,
Од Пазара поносита града,
Од сумеђа Босне поносите,
Винце пију, разговарају се,
Док им винце угријало лице,
А ракија сједе бесједити,
Кад се Срби накитили вина,
О свачем су ријеч узимали,
А највише о добру јунаштву,
Ко је бољи за мушка мејдана,
За мејдана, за Видова дана,
Како који добра коња храни,
Да Србију од Турака брани,
И од сваког душманина свога,
Тада рече Краљевићу Марко,
Чашу здрави, а Србим' говори:
»Здраво сте ми, моја браћо драга!
Да пијемо, да се напијемо,
Рујно винце на јуначко лице,
А кад буде дана за мејдана,
Виђећемо ко је јунак бољи.«
У ријечи у којој су били,
Док долеће соко 'тица сива,
Соко паде на зелену јелу,
Како паде,јадиковат стаде,
Поцикује танко, гласовито,
Гласовито, ама јадовито,
Из крила му ситно сипа перје,
А из пера црна љева крвца,
Перје пада низ јелово грање,
Расипа се на четири стране,
Кад то виђе Реља Бошњанине,
Он завика грлом бијелијем:
»Браћо моја, до два побратима,
Видите ли сивога сокола,
Како паде на зелену јелу,
Поцикује танко, гласовито,
Гласовито, ама јадовито,
Ја бих реко да је књигоноша,
Некоме је до невоље љуте,
Јал' Србину, ја' српскоме сину.«
Пак завика Реља Бошњанине:
»Сив соколе, са јеле зелене,
Как'а ти је голема невоља,
Те ти тако јадно цвиликујеш?
Ако носиш књигу шаровиту,
Кога тражиш, за кога ли питаш!
Ако тражиш Рељу и Милоша,
И Краљића од Прилипа Марка,
Ево теби сва три та јунака,
Па'ни 'тице нама у криоце,
Ми ћемо ти извидати ране;
Ако носиш књигу под крилима,
Предај нама у бијеле руке?«
Кад то зачу соко 'тица сива,
Савија се од гране до гране,
Кајно гуја од трна до трна,
Док се сави Рељи на кољено,
Испод крила књигу испуштио,
А Реља је рукам' прихватио,
На њој крвав печат опазио,
Опазио, па га преломио,
Преломио, књигу проучио,
Овако му књига одговара:
»Ова књига Марку и Милошу,
Од ђетета Бановић Михајла.
Богом, брате, Марко и Милоше,
И крилати Реља Бошњанине!
Јесте л' данас иђе у планини?
Арапи су мене ухватили,
На Калдаку код воде језера,
Са мојијех дванајест војвода,
И тридесет младијех момака,
Похваташе, па нас повезаше,
У арапску земљу одведоше,
Ко би мене данас избавио,
Велико би благо задобио,
И јуначку славу обновио?«
Кад те виђе Реља Бошњанине,
До полак је бјеше проучио,
А од полак на ноге скочио,
Даде књигу Обилић Милошу,
А Милош је рукам' прихватио,
И до полак књигу проучио,
А од полак на ноге скочио,
Књигу даде Краљевићу Марку,
А Марко је рукам' прихватио,
До полак је Марко проучио,
А од полак на ноге скочио,
Пак стадоше коње опремати,
Доклен Милош дође до ждралина,
Крилат Реља посједе дорина,
Доклен Марко дође до Шарина,
Милош свога посједе ждралина,
Када Марко опреми Шарина,
Пак се н>ему на сриједу баци,
Полећеше рођени јунаци,
Добри коњи, а бољи јунаци,
Узљутили себе и парипе,
Све прескачу кладе омарове,
Док сиђоше друму на јалију,
Хватише се поља широкога,
Преко поља коње разиграли,
Под њима се црна земља тресе,
Гледале их из планине виле,
Међу собом виле бесједиле :
»Јали грми, ја л' се земља тресе?
»Јал' су српски на коњ'ма јунаци?«
А говори вила бардарица:
»Нити грми, нит се земља тресе,
Већ су оно на коњ'ма јунаци,
Три војводе од српске слободе
Низ Шаргана високу планину,
Једно Марко, а друго Милоше,
А треће је Реља Бошњанине,
Спремају се на битку јуначку,
С Арапином са црним гавраном
Јер је Арап шићар задобио,
На Калдаку Србе заробио,
На Калдаку, код воде језера,
Тешка ће се крвца прољевати.«
Куд гођ ишле три српске војводе,
Куд гођ ишли, на Калдак изишли,
Из Калдака коње ишћераше,
Све планине здраво прегазише,
А све траже Арапина црна,
Ниђе нема Арапина црна,
Ни Арапа, ни од њега гласа,
Док дођоше до земље арапске,
На границу српску и арапску,
За три дана и три ноћи црне,
Нит' сјахаше, нит' се одморише,
Нит' се рујна винца напојише,
На границу коње наћераше,
Дочека их тврда караула,
Караула троглав Арапина,
А ту сједи пет стотин' Арапа,
Туда ником пролазит не даду,
Док не виде ко је и како је,
Кад виђеше Рељу и Милоша,
И јунака Краљевића Марка,
Овако су њима говорили:
»Ви станите, кон>е заставите,
Да видимо ко сте и како сте,
Ко гођ нема књигу и оправу,
За оправу даће своју главу!«
Кад то зачу Реља и Милоше,
Обојица коње заставише,
А на Марка очим' погледаше,
Шта ће њима говорити Марко,
А завика Марко са Шарина:
»У мене је књига и оправа,
Ко ми књигу проучио није,
Нико мене заставит не смије!
Ко застави, с тугом се састави,
Ко проучи, више се не мучи!«
Зубом шкри'ну, док му сабља сијну,
Кад виђеше оба побратима,
Од бедрице сабље повадише,
У Арапејуриш учинише,
Исјекоше пет стотин' Арапа,
Пак дебеле коње проћераше,
У арапску земљу загазише,
Кад су били до Мракоча града,
До Мракоча града арапскога,
Шемлук чини црни Арапине,
Јер је чудан шићар задобио,
Задобио Бановић Михајла,
Пак му иште откупове скупе,
Откупове од градова кључе,
Од Задарја и од паланака.
У ријечи у којој су били,
Док ево ти три српске војводе,
Опази их црни Арапине,
Пак завика грлом и авазом :
»Бе, не бој се, Бановић Михајло,
Ев' одовуд до три коњеника,
Ђе ти носе откупове скупе,
Откупове од градова кључе.«
Кад то зачу Бановић Михајло,
Он погледа пољу у ширине,
Док опази три српске војводе,
Ал' не може познат ни једнога,
Осјем коња Маркова Шарина,
Колико су себи притужили,
Пијенама коње обојили,
А Шарац се обојит не даде,
Јера вјешто путовати знаде;
Кад се бије, кад се крвца лије,
Све прескаче коње и јунаке,
И потоке, од крвце отоке,
Да му црна не додије крвца; 200
Пак завика Бановић Михајло:
»Господине, црни Арапине,
Ев' одовуд три банове слуге,
Широко им путе отворите,
Нек ти даду откупове скупе, 205
У мог баба доста има блага,
Посло бабо за откупе благо !«
Кад то зачу црни Арапине,
Отворише на граду капију,
Кроз капију Србе пропуштише, 210
Око њихе позвекују ћорде,
А завика црни Арапине:
»Бе чу ли ме, Бановић Михајло,
Кад су оно три банове слуге,
Што око њих облијећу ћорде? 215
Што су коње нако обојили?«
А велу му Бановић Михајло,
«Господине, троглав Арапине,
Онаки је хадет у Маџара![1]
Коње јашу, бритке сабље пашу, 220
Што су коње своје обојили,
То су скоро у жалости били,
Градове су теби поклонили!«
Ту превари Арапина црна,
Док војводе коње доћераше, 225
До Арапа троглава јунака,
Око њега хиљаду Арапа,
Тадај Марко притужи Шарину,
Стаде Шарац поскакиват зечки,
Док достиже Рељу и Милоша, 230
Стаде Марко говорити грчки:
»Доћерајте коње до Арапа,
Причувајте Бановић Михајла,
И до њега Србе повезане,
Док се крвца прољевати стане, 235
Повадите сабље из корица,
Разиграјте коње од мејдана,
Да балчаке крви обојимо,
Бритке сабље крвце напојимо,
Да јуначку славу поменемо.« 240
То рекоше, коње доћераше,
До Арапа троглава јунака,
ЗубичГ Марко са Шарина шкри'ну,
Док му сабља кајно муња сијну,
Посијече три арапске главе, 245
Падоше му у зелену траву;
Сва тројица сабље повадише,
У Арапе јуриш учинише,
Те разгоне на четири стране,
Ту се стаде крвца прољевати, 250
Пролила се крвца до кољена,
Обојила коње и јунаке,
Исјекоше хиљаду Арапа.
Ту арапску силу освојише,
На Мракочу бедем оборише, 255
Арапову кулу поробише,
Арапово благо однесоше,
Бијелу му кулу запалише,
Повезано робље опростише,
Опростише, па га повратише 260
И одоше здраво и весело.
Кад су били на Калдак-планину,
Ту нађоше младу крчмарицу,
За јелу јој косе привезане,
Љуто пишти кајно кукавица, 265
А преврће кајно ластавица,
А Марко јој божју помоћ даје,
Крчмарица прихвати му здравље,
А Марко јој сједе бесједити :
»Крчмарице, сиња кукавице, 270
Ја имадем готовине блага,
Утјешићу твоје туговање,
Платићу ти моје дуговање;
Што гођ ти је Арап поробио,
Сад је више Марко задобио.«
Ту сједоше, коње привезаше,
Пак стадоше дијелити благо,
Најгорему, кајно најбољему,
Најгорему, кајно брату своме,
Растурају паре на товаре,
А на оке дијеле дукате,
Крчмарици двије мазге блага,
Ту се рујна винца напојише,
Па од земље на ноге скочише,
Сваки оде завичају своме,
Три војводе у Шарган-планину,
Бан Михајло у Задарје равно.
А завика млада крчмарица:
»Благо мени, од данас до Бога!
Нема брата док не роди мајка!
Нема љета брез Ђурђева данка!
Ни мејдана брез Краљевић Марка!«



Референце[уреди]

  1. Овђе вара Арапа, јер зна да Турци не мрзе Маиаре као Србе.

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 374-381.