Ropstvo Banović Mihajila
Vino piju tri srpske vojvode,
Na Šarganu visokoj planini,
Na Šarganu podjelom zelenom,
Svakog ću ti po imenu kazat,
Jedno mi je: Kraljeviću Marko, 5
Od Prilipa bijeloga grada,
A drugo je Obilić Miloše,
Od Prizrena srpskog Carigrada,
A treće je Relja Bošnjanine,
Od Pazara ponosita grada,
Od sumeđa Bosne ponosite,
Vince piju, razgovaraju se,
Dok im vince ugrijalo lice,
A rakija sjede besjediti,
Kad se Srbi nakitili vina,
O svačem su riječ uzimali,
A najviše o dobru junaštvu,
Ko je bolji za muška mejdana,
Za mejdana, za Vidova dana,
Kako koji dobra konja hrani,
Da Srbiju od Turaka brani,
I od svakog dušmanina svoga,
Tada reče Kraljeviću Marko,
Čašu zdravi, a Srbim' govori:
»Zdravo ste mi, moja braćo draga!
Da pijemo, da se napijemo,
Rujno vince na junačko lice,
A kad bude dana za mejdana,
Viđećemo ko je junak bolji.«
U riječi u kojoj su bili,
Dok doleće soko 'tica siva,
Soko pade na zelenu jelu,
Kako pade,jadikovat stade,
Pocikuje tanko, glasovito,
Glasovito, ama jadovito,
Iz krila mu sitno sipa perje,
A iz pera crna ljeva krvca,
Perje pada niz jelovo granje,
Rasipa se na četiri strane,
Kad to viđe Relja Bošnjanine,
On zavika grlom bijelijem:
»Braćo moja, do dva pobratima,
Vidite li sivoga sokola,
Kako pade na zelenu jelu,
Pocikuje tanko, glasovito,
Glasovito, ama jadovito,
Ja bih reko da je knjigonoša,
Nekome je do nevolje ljute,
Jal' Srbinu, ja' srpskome sinu.«
Pak zavika Relja Bošnjanine:
»Siv sokole, sa jele zelene,
Kak'a ti je golema nevolja,
Te ti tako jadno cvilikuješ?
Ako nosiš knjigu šarovitu,
Koga tražiš, za koga li pitaš!
Ako tražiš Relju i Miloša,
I Kraljića od Prilipa Marka,
Evo tebi sva tri ta junaka,
Pa'ni 'tice nama u krioce,
Mi ćemo ti izvidati rane;
Ako nosiš knjigu pod krilima,
Predaj nama u bijele ruke?«
Kad to začu soko 'tica siva,
Savija se od grane do grane,
Kajno guja od trna do trna,
Dok se savi Relji na koljeno,
Ispod krila knjigu ispuštio,
A Relja je rukam' prihvatio,
Na njoj krvav pečat opazio,
Opazio, pa ga prelomio,
Prelomio, knjigu proučio,
Ovako mu knjiga odgovara:
»Ova knjiga Marku i Milošu,
Od đeteta Banović Mihajla.
Bogom, brate, Marko i Miloše,
I krilati Relja Bošnjanine!
Jeste l' danas iđe u planini?
Arapi su mene uhvatili,
Na Kaldaku kod vode jezera,
Sa mojijeh dvanajest vojvoda,
I trideset mladijeh momaka,
Pohvataše, pa nas povezaše,
U arapsku zemlju odvedoše,
Ko bi mene danas izbavio,
Veliko bi blago zadobio,
I junačku slavu obnovio?«
Kad te viđe Relja Bošnjanine,
Do polak je bješe proučio,
A od polak na noge skočio,
Dade knjigu Obilić Milošu,
A Miloš je rukam' prihvatio,
I do polak knjigu proučio,
A od polak na noge skočio,
Knjigu dade Kraljeviću Marku,
A Marko je rukam' prihvatio,
Do polak je Marko proučio,
A od polak na noge skočio,
Pak stadoše konje opremati,
Doklen Miloš dođe do ždralina,
Krilat Relja posjede dorina,
Doklen Marko dođe do Šarina,
Miloš svoga posjede ždralina,
Kada Marko opremi Šarina,
Pak se n>emu na srijedu baci,
Polećeše rođeni junaci,
Dobri konji, a bolji junaci,
Uzljutili sebe i paripe,
Sve preskaču klade omarove,
Dok siđoše drumu na jaliju,
Hvatiše se polja širokoga,
Preko polja konje razigrali,
Pod njima se crna zemlja trese,
Gledale ih iz planine vile,
Među sobom vile besjedile :
»Jali grmi, ja l' se zemlja trese?
»Jal' su srpski na konj'ma junaci?«
A govori vila bardarica:
»Niti grmi, nit se zemlja trese,
Već su ono na konj'ma junaci,
Tri vojvode od srpske slobode
Niz Šargana visoku planinu,
Jedno Marko, a drugo Miloše,
A treće je Relja Bošnjanine,
Spremaju se na bitku junačku,
S Arapinom sa crnim gavranom
Jer je Arap šićar zadobio,
Na Kaldaku Srbe zarobio,
Na Kaldaku, kod vode jezera,
Teška će se krvca proljevati.«
Kud gođ išle tri srpske vojvode,
Kud gođ išli, na Kaldak izišli,
Iz Kaldaka konje išćeraše,
Sve planine zdravo pregaziše,
A sve traže Arapina crna,
Niđe nema Arapina crna,
Ni Arapa, ni od njega glasa,
Dok dođoše do zemlje arapske,
Na granicu srpsku i arapsku,
Za tri dana i tri noći crne,
Nit' sjahaše, nit' se odmoriše,
Nit' se rujna vinca napojiše,
Na granicu konje naćeraše,
Dočeka ih tvrda karaula,
Karaula troglav Arapina,
A tu sjedi pet stotin' Arapa,
Tuda nikom prolazit ne dadu,
Dok ne vide ko je i kako je,
Kad viđeše Relju i Miloša,
I junaka Kraljevića Marka,
Ovako su njima govorili:
»Vi stanite, kon>e zastavite,
Da vidimo ko ste i kako ste,
Ko gođ nema knjigu i opravu,
Za opravu daće svoju glavu!«
Kad to začu Relja i Miloše,
Obojica konje zastaviše,
A na Marka očim' pogledaše,
Šta će njima govoriti Marko,
A zavika Marko sa Šarina:
»U mene je knjiga i oprava,
Ko mi knjigu proučio nije,
Niko mene zastavit ne smije!
Ko zastavi, s tugom se sastavi,
Ko prouči, više se ne muči!«
Zubom škri'nu, dok mu sablja sijnu,
Kad viđeše oba pobratima,
Od bedrice sablje povadiše,
U Arapejuriš učiniše,
Isjekoše pet stotin' Arapa,
Pak debele konje proćeraše,
U arapsku zemlju zagaziše,
Kad su bili do Mrakoča grada,
Do Mrakoča grada arapskoga,
Šemluk čini crni Arapine,
Jer je čudan šićar zadobio,
Zadobio Banović Mihajla,
Pak mu ište otkupove skupe,
Otkupove od gradova ključe,
Od Zadarja i od palanaka.
U riječi u kojoj su bili,
Dok evo ti tri srpske vojvode,
Opazi ih crni Arapine,
Pak zavika grlom i avazom :
»Be, ne boj se, Banović Mihajlo,
Ev' odovud do tri konjenika,
Đe ti nose otkupove skupe,
Otkupove od gradova ključe.«
Kad to začu Banović Mihajlo,
On pogleda polju u širine,
Dok opazi tri srpske vojvode,
Al' ne može poznat ni jednoga,
Osjem konja Markova Šarina,
Koliko su sebi pritužili,
Pijenama konje obojili,
A Šarac se obojit ne dade,
Jera vješto putovati znade;
Kad se bije, kad se krvca lije,
Sve preskače konje i junake,
I potoke, od krvce otoke,
Da mu crna ne dodije krvca; 200
Pak zavika Banović Mihajlo:
»Gospodine, crni Arapine,
Ev' odovud tri banove sluge,
Široko im pute otvorite,
Nek ti dadu otkupove skupe, 205
U mog baba dosta ima blaga,
Poslo babo za otkupe blago !«
Kad to začu crni Arapine,
Otvoriše na gradu kapiju,
Kroz kapiju Srbe propuštiše, 210
Oko njihe pozvekuju ćorde,
A zavika crni Arapine:
»Be ču li me, Banović Mihajlo,
Kad su ono tri banove sluge,
Što oko njih oblijeću ćorde? 215
Što su konje nako obojili?«
A velu mu Banović Mihajlo,
«Gospodine, troglav Arapine,
Onaki je hadet u Madžara![1]
Konje jašu, britke sablje pašu, 220
Što su konje svoje obojili,
To su skoro u žalosti bili,
Gradove su tebi poklonili!«
Tu prevari Arapina crna,
Dok vojvode konje doćeraše, 225
Do Arapa troglava junaka,
Oko njega hiljadu Arapa,
Tadaj Marko prituži Šarinu,
Stade Šarac poskakivat zečki,
Dok dostiže Relju i Miloša, 230
Stade Marko govoriti grčki:
»Doćerajte konje do Arapa,
Pričuvajte Banović Mihajla,
I do njega Srbe povezane,
Dok se krvca proljevati stane, 235
Povadite sablje iz korica,
Razigrajte konje od mejdana,
Da balčake krvi obojimo,
Britke sablje krvce napojimo,
Da junačku slavu pomenemo.« 240
To rekoše, konje doćeraše,
Do Arapa troglava junaka,
ZubičG Marko sa Šarina škri'nu,
Dok mu sablja kajno munja sijnu,
Posiječe tri arapske glave, 245
Padoše mu u zelenu travu;
Sva trojica sablje povadiše,
U Arape juriš učiniše,
Te razgone na četiri strane,
Tu se stade krvca proljevati, 250
Prolila se krvca do koljena,
Obojila konje i junake,
Isjekoše hiljadu Arapa.
Tu arapsku silu osvojiše,
Na Mrakoču bedem oboriše, 255
Arapovu kulu porobiše,
Arapovo blago odnesoše,
Bijelu mu kulu zapališe,
Povezano roblje oprostiše,
Oprostiše, pa ga povratiše 260
I odoše zdravo i veselo.
Kad su bili na Kaldak-planinu,
Tu nađoše mladu krčmaricu,
Za jelu joj kose privezane,
Ljuto pišti kajno kukavica, 265
A prevrće kajno lastavica,
A Marko joj božju pomoć daje,
Krčmarica prihvati mu zdravlje,
A Marko joj sjede besjediti :
»Krčmarice, sinja kukavice, 270
Ja imadem gotovine blaga,
Utješiću tvoje tugovanje,
Platiću ti moje dugovanje;
Što gođ ti je Arap porobio,
Sad je više Marko zadobio.«
Tu sjedoše, konje privezaše,
Pak stadoše dijeliti blago,
Najgoremu, kajno najboljemu,
Najgoremu, kajno bratu svome,
Rasturaju pare na tovare,
A na oke dijele dukate,
Krčmarici dvije mazge blaga,
Tu se rujna vinca napojiše,
Pa od zemlje na noge skočiše,
Svaki ode zavičaju svome,
Tri vojvode u Šargan-planinu,
Ban Mihajlo u Zadarje ravno.
A zavika mlada krčmarica:
»Blago meni, od danas do Boga!
Nema brata dok ne rodi majka!
Nema ljeta brez Đurđeva danka!
Ni mejdana brez Kraljević Marka!«
