Romeo i Julija

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Romeo i Julija  (1597) 
Pisac: Viljem Šekspir


PROLOG[uredi]

(Ulazi Hor.)

HOR

Dve kuće istog ugleda u toj
lepoj Veroni, gde se radnja zbiva,
iz drevne mržnje počinju nov boj,
te građanska ruka građansku krv liva.
Nesrećne utrobe tih neprijatelja
rodiše kobno zaljubljenih dvoje,
koji sahraniše mržnju roditelja
samo preko bolne, tužne smrti svoje.
Strašni tok ove ljubavi što gine,
koju gnev njihovih roditelja prati,
što se najzad gasi smrću dece njine,
u dvočasovnoj igri ćemo dati.
Slušajte nas s pažnjom, ne smetnite s uma
da će greške drame popraviti gluma.
(Ode.)

PRVI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

Verona. Trg.
(Dolaze Samson i Gregorio. Kapuletove sluge, s mačevima i
štitovima.)

SAMSON

Vala, Gregorio, nećemo dopustiti da nas nagarave.

GREGORIO

Nećemo, jer bismo tada bili ocrnjeni.

SAMSON

Ako nas naljute, kažem, potegnućemo mačeve.

GREGORIO

Dok si živ, gledaj da vazda izvučeš vrat iz omče.

SAMSON

Brz sam na udarcu, kad me neko pokrene na to.

GREGORIO

Ali te nije lako pokrenuti u borbu.

SAMSON

Pokrenuće me kakav Montagijev pas.

GREGORIO

Pokrenuti se znači krenuti nekud, a biti hrabar
znači stajati na megdanu; pa zato, ako kreneš, može
značiti da bežiš.

SAMSON

Neki pas iz te kuće izazvaće me da stanem čvrsto
da svaki Montagijev momak ili devojka naiđe na zid.

GREGORIO

To će reći da si slabić, jer se najslabiji drže zida.

SAMSON

Tako je; i zato se žene, kao slabije,[1] uvek pritiska-
ju uza zid; stoga ću ja Montagijeve momke odbacivati
zida, a njegove devojke pritiskivati uza zid.

GREGORIO

Ali svađa je samo između naših gospodara i nas, nji-
hovih ljudi.[2]

SAMSON

Svejedno; biću tiranin: pošto podelim megdan s lju-
dima, biću svirep prema devojkama; njih ću opljačkati.

GREGORIO

Opljačkati devojke?

SAMSON

Da, opljačkaću device, ili im uzeti njihovo najveće
blago. Shvati to u kom hoćeš smislu.

GREGORIO

One će to shvatiti u smislu u kom budu osetile.

SAMSON

Osećaće one mene dokle god budem mogao da stojim, a
zna se da sam ja priličan komad mesa.

GREGORIO

Dobro je što nisi riba[3], a da si to, bio bi suv i ne-
ukusan oslić. Izvadi svoju alatku; evo dvojice iz Mon-
tagijeve kuće.
(Dolaze Avram i Valtazar.)

SAMSON

Go mač mi je u desnici; zametni kavgu, a ja ću ti za-
štiti leđa.

GREGORIO

Kako! Okrenućeš leđa i pobeći?

SAMSON

Ne boj se za mene.

GREGORIO

Doista neću; ali se bojim zbog sebe.

SAMSON

Postarajmo se da zakon bude na našoj strani; neka
oni počnu.

GREGORIO

Namrštiću se kad prođem pored njih, pa neka shvate
kako im je volja.

SAMSON

Ne, već kako smeju. Ja ću im pokazati šipak; i to će,
ako otrpe, biti sramota za njih.

AVRAM

Pokazujete li vi nama šipak, gospodine?

SAMSON

Ja zaista pokazujem šipak, gospodine.

AVRAM

Pokazujete li vi nama šipak, gospodine?

SAMSON (tiho Gregoriju)

Je li zakon na našoj strani ako kažem da?

GREGORIO (tiho Samsonu)

Ne.

SAMSON

Ne, gospodine, ja ne pokazujem šipak vama, gospodi-
ne; ali ja pokazujem nšpak, gospodine.

GREGORIO

Tražite li vi svađu, gospodine?

AVRAM

Svađu, gospodine! Ne, gospodine.

SAMSON

Ako je tražite, gospodine, spreman sam za vas: ja slu-
žim isto tako dobrog gospodara kao i vi.

AVRAM

Ali ne boljeg.

SAMSON

Pa, gospodine.
(Dolazi Benvolio.)

GREGORIO (tiho Samsonu)

Reci „boljega“; evo jednog rođaka našeg gospodara.

SAMSON

Da, boljega, gospodine.

AVRAM

Lažete!

SAMSON

Vadite mačeve ako ste ljudi! Gregorio, ne zaboravi
onaj svoj udarac.
(Bore se.)

BENVOLIO (udara po njihovim mačevima)

Razdvojite se budale!
(Prilazi Tibalt.)

TIBALT

Šta, mačuješ se s plašljivim slugama?
Okreni ce. Benvolio, vidi
svoju smrt.

BENVOLIO

Ja samo održavam mir.
Vrati mač, ili ga upotrebi sad
da zajedio ove ljude razvadimo.

TIBALT

Zamahuješ mačem, a pričaš o miru!
Mrzim tu reč kao što mrzim pakao,
Montagije, tebe. Drž se, kukavico!
(Bore se. Pojavljuje se nekoliko njih iz obe kuće;
umešaju se u okršaj: zatim tri-četiri građana.
sa tojagama i kopljima, i jedan oficir.)

OFICIR

Budže, koplja, ubojne sekire!
Udarajte! Udrite po njima
Dole Kapuleti, dole Montagiji!
(Dolazi stari Kapulet, u sobnom ogrtaču.
i grofica Kapulet.)

KAPULET

Kakva je to graja? Dajte mi moj mač!
Hej!

GROFICA KAPULET

Štaku. štaku! Zašto tražiš mač!

KAPULET

Mač, kažem! Montagi stari vitla mačem i prkosi mi.
(Dolazi stari Montagi i grofica Montagi.)

MONTAGI

Nitkove Kapulete!
Što me držiš? Pusti me da idem.

GROFICA MONTAGI

Ni koraka dalje; tražiš đavola.
(Dolazi knez Eskalus sa pratnjom.)

KNEZ

Buntovni podanici, dušmani našeg mira,
što susedskom krvlju čelik skrnavite!
‐ Zar neće da čuju! Hej! ljudi, zverovi,
što gasite vatru kobnog besa svog
crvenim izvorom iz sopstvenih vena,
stavljam vas na muke ako ne bacite
iz krvavih ruku to oružje zlo.
Sad presudu čujte gnevnog kneza svog.
Tri okršaja građanska, začeta
tvojim uvredama, stari Kapulete,
i tvojim, Montagi, tri puta su već
narušavala mir naših ulica
i nagnala stare građane veronske
da odbace svoje krasno dostojanstvo
i, zavedeni vašom zlobnom mržnjom,
da starim rukama vitlaju sa starim
mačevima što je rđa popala.
Ako joj jedanput pokvarite red
ulicama našim, vi ćete platiti
životom svojim narušeni mir.
Raziđite se, a ti, Kapulete,
pođi sa mnom; ti, Montagi, dođi
po podne u Stari grad,[4] sedište našeg
suda, da saznaš dalju nam odluku.
Još jednom, pod pretnjom smrću, odlazite.
(Odlaze svi sem Montagija, grofice Montagi i Benvolija.)

MONTAGI

Ko opet zametnu staru kavgu tu?
Reci mi, sinovče, jesi l' bio tu
kad je to počelo?

BENVOLIO

Ovde su se sluge
vaše i vašeg protivnika tukle
kad stigoh, te trgoh mač da ih razdvojim.
Tog trenutka dođe plahoviti Tibalt
sa golim mačem, pa mi zasu uši,
izazivanjima, i zavitla njim
iznad glave, sekuć vazduh, što mu tad,
nepovređen time, prezrivo zazvižda.
Dok smo se borili, sve je više njih
prilazilo u boj obema stranama;
al' tad knez stiže i razdvoji nas.

GROFICA MONTAGI

Vide li Romea? Vrlo mi je milo
što njega u toj gužvi nije bilo.

BENVOLIO

Na jedan čas, gospo, pre no sveto sunce
izviri kroz zlatni prozor istoka,
nemirni duh me izagna u šetnju
poljem, i tamo, u gaju javorovom,
na zapadnoj strani grada, videh vašeg
sina u ranoj šetnji. Psfoh njemu;
ali me on spazi, zamače u čestar;
a ja, mereći želju njegovu
sopstvenom željom da ostanem sam
na nekom mestu gde nikoga nema,
jer i setnom sebi bio sam suvišan,[5]
pođoh svojim putem. ali ne za njim.
I tako se rado uklonih od onog
koji je rado pobego od mene.

MONTAGI

Često je jutrom viđan kako tamo
suzama rosu zore povećava,
dodajući svojim uzdasima
oblacima nove oblake. Al' čim bi
sunce što sve vedri počelo da sklanja
zavese tamne s odra Aurore,[6]
tužni sin mi beži od svetlosti kući,
zaključava se sam u svojoj sobi,
zatvara prozorske kapke i pretvara
lepu svetlost dana u veštačku noć.
Crn i koban biće ishod ove sete,
ako joj zdrav savet uzrok ne omete.

BENVOLIO

Plemeniti striče, znaš li uzrok taj?

MONTAGI

Niti znam nit' mogu od njega da doznam.

BENVOLIO

Jesi li ga ikad iskušavo ti?

MONTAGI

I ja i mnogi moji prijatelji.
Al' on je jedini savetnik svog srca,
i, koliko je to dobro, ja ne znam.
Sasvim je tajanstven, zakopčan; za svako
ispitivanje i svako otkriće
nepristupačan kao pupoljak
nagrižen crvom pre no što je svoje
mirisno lišće širio vazduhu,
i lepotu svoju posvetio suncu.
Da mi je da doznam otkud tuga ta,
kako bih je rado izlečio ja.
(Dolazi Romeo.)

BENVOLIO

Evo ga. Molim vas uklonte se sada,
a ja ću doznati uzrok toga jada.

MONTAGI

Srećan ti ostanak, da bi jednom dospo
do istine prave. Hajdemo sad, gospo.
(Montagi i njegova žena odlaze.)

BENVOLIO

Dobroj'tro, rođače.

ROMEO

Je l' dan tako mlad?

BENVOLIO

Tek izbi devet.

ROMEO

Čase duži jad.
Da l' to moj otac ode tako brzo?

BENVOLIO

Da. A kakav jad to duži časove
Romeu?

ROMEO

Nemam to što ih skraćuje.

BENVOLIO

U ljubavi si?

ROMEO

Van‐

BENVOLIO

Van ljubavi?

ROMEO

Van milosti sam one koju volim.

BENVOLIO

Vaj, što je ljubav, mada nežna vida,
tiranska i gruba kad je okusimo?

ROMEO

Vaj, zašto ljubav, mada slepa luta,
u naša srca uvek nađe puta!
Gde ćemo ručati? ‐ Kakav je to boj
bio ovde? Ali ćuti, znam već sve.
To je delo mržnje, a ljubavi više.
O, ti kavgadžijska ljubavi, o, mržnjo
prožeta ljubavlju! O, sve što si prvo
iz ničega stvoreno! O, setno lakoumlje,
lakrdijo tužna, bezlični haose
na izgled lepih oblika! Olovno
pero, blistavi dime, hladna vatro,
bolesno zdravlje, stalno budni sne,
i sve što nije ali ipak jeste.[7]
Pa i ja osećam ljubavi u sebi,
mada tim na ljubav naišao ne bi'.[8]
Smeješ li se?

BENVOLIO

plakao.
Ne, rođače, pre bih

ROMEO

Dobro srce moje, zašto?

BENVOLIO

Zbog potištenosti dobrog srca tvog.

ROMEO

I to je zločin ljubavi. Zbog mog
jada u grudima osećam bol loš,
a ti ga tom tugom uvećavaš još;
ljubav koju imaš prema meni sad
čini da je veći moj prevelik jad.
Ljubav je dim stvoren parom uzdisaja;
ali, podstaknuta,[9] ona ima sjaja
vatre u očima zaljubljenih; ali
ucveljena kad je, to su suza vali.
I još? Umna ludost, slasti koje znače
život, smrtonosnu žuč. Zbogom, rsfače.

BENVOLIO

Polako, i ja ću poći kuda i ti.
Ako me ostaviš, uvređen ću biti.

ROMEO

Eh, ja sam izgubljen, nisam ovde ja
Romeo, on je negde ko to zna!

BENVOLIO

Reci mi pravo koju voliš.

ROMEO

Što,
zar da ti moram projecati to?

BENVOLIO

Ne, ali reci zbiljski ko je ona?

ROMEO

Traži zbiljski da ti piše zaveštanje
bolesnik, pa mu pogoršavaš stanje.
Al' zbiljski, rsfače, volim jednu ženu.

BENVOLIO

Pogodio sam da si ti zaljubljen.

ROMEO

Dobar si strelac! A lepa je ona
koju volim.

BENVOLIO

Lepa meta se, rođače,
pogodi najbrže.

ROMEO

Pogodio nisi.
Amorove[10] strele ne mogu da rane
onu koja ima svu pamet Dijane,[11]
i naoružana neprobojnim štitom
čednosti. živi neranjena tim
slabim, dečjim lukom.[12] Ona ne podleže
opsadi ljubavnih reči, nit' dopušta
susret s nasrtljivim okom, nit' razgrće
nedra zlatu što i svetice zavede.
Bogata lepotom, ona je sirota,
jer će s njom umreti i njena lepota.

BENVOLIO

To znači na večnu čednost se zarekla.

ROMEO

Da, i štedeći je, traći što je stekla.
Zbog strogosti njene kada tako radi
lepota će njena umreti od gladi,
na potomstvo neće biti prenesena.
Lepa je to, mudra, mudro lepa žena.
Da blaženstvo steče, u očaj me baca;
neće ljubav, ja sam lik živog mrtvaca.
Zbog zaveta tog, kad već moram reći.

BENVOLIO

Čuj me, zaboravi da misliš na nju.

ROMEO

Nauči me da zaboravim misliti.

BENVOLIO

Pa daj slobode svojim očima;
posmatraj druge lepote.

ROMEO

Tako bih
još više cenio krasotu njenu ovu.
Srećne maske što ljube lik lepih
dama, crninom svojom više još
na belinu što kriju podsećaju.
"Oslepljeni nikad ne zaboravlja
dragoceno blago izgubljenog vida.
Pokaži mi damu lepu neizmerno?"
pa će me njena lepota podsećati
na onu koja lepotom nadmaša
i tu lepoticu. Zbogom ostaj sad;
zaboravu se naučiti neću.

BENVOLIO

Naučićeš, il' ti ko dužnik umreću.
(Odlaze.)

SCENA DRUGA[uredi]

Verona. Ulica.
(Dolaze Kapulet, Paris i sluga.)

KAPULET

Ali Montagi je pod istom obavezom
i pod pretnjom iste kazne ko i ja;
a smatram da za starce kao mi
nije tako teško da održe mir.

PARIS

Obojica ste časni i ugledni;
šteta što ste dugo živeli u kavzi.
Ali sad, moj grofe, šta mislite vi
o mojoj prosidbi?

KAPULET

Ono što sam reko:
Moja kći je tuđa još za svet, još nije
napunila četrnaest godina.
Neka još dva leta u ponosu svenu
dok vidimo da je sazrela za ženu.

PARIS

I mlađe od nje već su srećne majke.

KAPULET

Prerano udate prerano su stare.
Zemlja mi proguta moje nade sve
sem nje, koja mi je poslednje potomče.
Ali joj priđite, Parise, pa neka
zavoli vas; moja volja će da čeka
na ono samo što je drago njoj;
njen izbor će biti i blagoslov moj.
Večeras dajem davnašnje veselje
i gozbu za svoje mile prijatelje,
pa dođite da im uvećate broj;
od onih najdražih bićete gost moj.
U mom skromnom domu videćete zvezde
lepše od nebeskih svetiljki da jezde.
Slast koju bujni mladići osete
kad gizdavi april nagazi na pete
hrome zime, i vi imaćete tamo,
okruženi ženskim pupoljcima samo.
Čujte sve, vidite, zavolite vi
od njih mnogih, gde će biti mi i kći,
najzaslužniju što će za vas biti
i jedina. Hajte sa mnom.
(Sluzi.)
A sad i ti,
momče, po lepoj Veroni svud zađi
pa svakog što je zabeležen nađi,
i reci svima još u spisku tom
da su dobrodošli u moj dom.
(Kapulet i Paris odlaze.)

SLUGA (okreće cedulju)

Da nađem one čija su imena tu zapisana. Zapisano je
da obućar treba da posluje sa svojim rifom, krojač sa
svojim kalupom, ribar sa svojom kičicom, a slikar sa
svojom mrežom. Ali mene šalju da nađem one čija su
imena tu zapisana, a nikad ne mogu pronaći čija je ime‐
na pisar zapisao tu. Moram ići učenima. U dobri čas!
(Ulaze Benvolio i Romeo.)

BENVOLIO

Pa, čoveče, jedan plamen drugi guta,
jedan bol se samo drugim bolom sputa;
ako te vrtenje u krug onesvesti,
obratno se vrti, da dođeš do svesti.
Spas od jednog drugi jad nam nagovesti;
oko nekom drugom bolešću zarazi,
pa otrova starog iščeznuće trazi.

ROMEO

Bokvičin je list izvrstan za to.

BENVOLIO

Za šta, molim te?

ROMEO

Za slomljenu gnjat.

BENVOLIO

Romeo, jesi li ti lud?

ROMEO

Nisam lud,
ali sam vezan čvršće od ludaka,
u tamnicu strpan, zatvoren bez hrane,
šiban i mučen.[13] ‐ Dobro veče, momče.

SLUGA

Dobro veče. Molim, gospodine, znate l'
čitati?

ROMEO

Da, svoj udes u svom jadu.

SLUGA

Možda ste to naučili i bez knjige. Ali, molim vas,
možete li pročitati sve što vidite?

ROMEO

Mogu, ako znam slova i jezik.

SLUGA

Pošteno ste rekli; zbogom da ste.
(Okrene se da pođe.)

ROMEO

Čekaj, momče, umem da čitam.
(Čita.)
„Sinjor Martino i njegova žena i kćeri; grof An‐
selmo i njegove lepe sestre; gospođa udova od Vitruvi‐
ja; sinjor Plaćencio i njegove lepe sinovice; Merku‐
cio i njegov brat Valentin; moj stric Kapulet, njegova
žena i kćeri; moja lepa sinovica Rozalina; Livija; si‐
njor Valenco i njegov rođak Tibalt; Lucio i vesela Je‐
lena." Lepa družina. Kuda je pozvana?

SLUGA

Gore.

ROMEO

Gde?

SLUGA

Na večeru u našoj kući.

ROMEO

U čijoj kući?

SLUGA

Moga gospodara.

ROMEO

Zaista to je trebalo prvo da te pitam.

SLUGA

Pa kazaću vam i bez pitanja. Moj gospodar je veliki,
bogati Kapulet, i ako niste od Montagijeve kuće, izvo‐
lite doći i ispiti pehar vina. Ostajte mi veselo.
(Ode.)

BENVOLIO

Na Kapuletovoj staroj gozbi toj
sa obožavanim lepoticama svim
iz Verone večeraće ona
koju ti voliš, lepa Rozalina.
Idi tamo, i nepristrasna oka
sravni njeno lice sa licima drugim
na koja ti budem ukazao ja,
i videćeš da ti, kad zajedno stanu,
labudica tvoja naliči na vranu.

ROMEO

Kad pobožna vera mog vida izreče
tu laž, nek mi vatra od suza ispeče
oči, te sjajne krivoverke prave,
koje suze nisu mogle da udave.
Lepše od moje drage? Svevideće
sunce nikad ravne njoj videti neće.

BENVOLIO

Eh, izgledala ti lepa kad u tom
času ni jedne nije bilo s njom,
pa si s oba oka njom merio nju.
Al, na tim kristalnim terazijama tu
izmeri dragu s drugom što ti ja
pokažem kako na toj gozbi sja,
pa će ta što ti je sad tako vanredna
biti lepuškasta devojčica jedna.

ROMEO

Ići ću, ali ne radi te ocene,
već da čar drage ushićava mene.
(Odlaze.)

SCENA TREĆA[uredi]

Verona. Odaja u Kapuletovom domu.
(Ulaze grofica Kapulet i dadilja.)

GROFICA KAPULET

Dadiljo, gde mi je kći? Pozovi je.

DADILjA

Devičanstva mi od dvanajst godina,
rekoh joj da dođe. Hej, jagnje! Bubamaro!
Pobogu, gde je ta deva? Julija!
(Ulazi Julija)

JULIJA

Šta je? Ko zove?

DADILjA

Tvoja majka.

JULIJA

Majko,
evo me; šta hoćeš?

GROFICA KAPULET

Evo šta. Dadiljo,
iziđi za časak, moramo nasamo
da govorimo. Dadiljo, vrati se,
predomislih se, čućeš i ti naš
razgovor. Ti znaš da mi je kći već
lepo stasala.

DADILjA

Znam joj godine u sat.

GROFICA KAPULET

Još nema četrnajst.

DADILjA

Ja ću se kladiti
u mojih četrnaest zuba - mada imam,
na moju žalost, samo četiri -
da nema još četrnaest. Kol’ko je
do Ivanjdana?

GROFICA KAPULET

Dan il’ dva više od dve nedelje.

DADILjA

Pa, više il’ manje; od svih dana baš
uoči samog Ivanjdana puni
četrnaestu. Suzana i ona
- bog da prosti sve hrišćanske duše -
behu vršnjake; ali Suzanu mi
uze bog; bila je predobra za mene;
ali, ko što rekoh, uoči Ivanjdana
napuniće ona četrnaest,
pamtim dobro. Sad je jedanajst godina
od zemljotresa, kad sam je odbila
od sise - neću zaboraviti to -
baš onog dana od svih u godini.
Sisu sam pelenom bila namazala
i sela na sunce pod golubarnikom.
Gospodar i vi ste bili u Mantovi -
dobro se sećam. Al’ kao što rekoh,
kad ona oceti na mojoj bradavici
pelen, i okusi njegovu gorčinu,
slatka se ludica - da ste je videli! -
namršti tad i razgnevi na sisu.
Golubarnik se u taj mah zatrese,
i nepotrebno bi kazati: beži!
Od tog vremena je jedanajst godina.
Tada je već mogla da stoji sasvim sama,
pa, krsta mi, da trčkara i geguca
unaokolo. Baš dan ranije
razbila je čelo, i tad je moj muž
- bog da ga prosti,bio je veseljak -
podiže i reče: „Sad padaš na lice,
je li? A kad budeš pametnija,
padaćeš na leđa; hoćeš li, Julijice?”
A na to, tako mi bogorodice,
lepo vragolče prestade da plače
i odgovori: „Da.” I gle, sad se
eto ta šala već obistinjava.
Vere mi, da živim hiljad’ godina
pamtiću to: „Hoćeš li, Julijice?”
Kako je upita, a lepa ludica
prestade da plače i odgovori: „Da.”

GROFICA KAPULET

Ta, dosta s time, molim te, ućuti.

DADILjA

Dobro, gospo, al’ se moram nasmejati
kad pomislim da je prestala da plače
i rekla: „Da.” A, bogme, imala je
na čelu čvorugu ko mlade koke jaje;
jako se udarila i plakala je gorko;
a kad joj muž reče: „Sad padaš na lice,
je li? A kad sazreš, padaćeš na leđa;
hoćeš li, Julijice?” ona presta s plačem
i reče: „Da.”

JULIJA

Prestani i ti jednom,
molim te, dado.

DADILjA

Ućutaću, svrših.
Bog te blagoslovio! Bila si, najlepša
beba koju sam ikad dojila.
Da doživim da te vidim udatu,
pa drugo ništa ne bih želela.

GROFICA KAPULET

O toj udaji sam baš i htela sad
da govorim. Reci mi, kćeri Julija,
da li bi volela da se udaš već?

JULIJA

To je čast o kojoj i ne sanjam ja.

DADILjA

Čast! Da te nisam samo ja dojila.
rekla bih da si s mlekom posisala
i svu mudrost.

GROFICA KAPULET

Razmisli o udaji sad.
I mlađe od tebe ovde u Veroni,
ugledne gospe, postale su majke.
Po mom računu, bila sam baš tvojih
godina kad sam te rodila.[14] I kratko,
viteški Paris traži tvoju ruku.

DADILjA

Čovek je, mlada gospo! Takav čovek

SCENA ČETVRTA[uredi]

SCENA PETA[uredi]

Napomene[uredi]

  1. Prva poslanica Petrova. III, 7: „Tako i vi, muževi, živite, sa svojim ženama po razumu i poštujte ih kao slabiji ženski sud.“ (Ovu i sve ostale primedbe uz tekst dali su prevodioci.)
  2. Gregorio smatra da svađa obuhvata samo muškarce.
  3. Riba često znači bludnica, te i gornje reči znače: da si žensko bio bi neprivlačan.
  4. Stari grad je mala tvrđava u blizini Verone.
  5. Ovo je reductio ad absurdum mladićke sklonosti - koja je u ono vreme bila u modi - da se odaje seti, tj. melanholiji, tražeći samoću.
  6. Aurora je rimska boginja zore.
  7. Ovakve antiteze, kad se govorilo o ljubavi, bile su u modi onoga doba. Romeo je samo površno zaljubljen u Rozalinu i zato govori ovako. On govori sasvim drukčije kad se zaljubi u Juliju.
  8. Zaljubljen sam, ali mi na ljubav nije odgovoreno ljubljvlju.
  9. Kad se na ljubav odgovori ljubavlju.
  10. Amor je bog ljubavi.
  11. Dijana je boginja čednosti.
  12. Dečji luk je luk Amora koji je uvek predstavljen u obliku deteta.
  13. Govoreći figurativno o jadima nesrećne ljubavi Romeo bukvalno opisuje način na koji se, u Šekspirovo vreme, postupalo sa ludacima.
  14. Pošto je Juliji četrnaest godina, ovo znači da grofica Kapulet ima oko 28 godina. Njen muž, međutim, imao je u to vreme oko šezdeset godina.