Romeo i Julija

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Romeo i Julija  (1597) 
Pisac: Viljem Šekspir
Romeo i Julija (engl. Romeo and Juliet ), u ranijim prevodima Romeo i Đulijeta (ital. ), jedna je od tragedija engleskog pisca Viljema Šekspira. To je njegovo najpoznatije delo. Radnja se odvija u italijanskom gradu Veroni. Jedna od kultnih rečenica iz ovog dela je Julijina: O, Romeo, zašto si Romeo?


Likovi:

  • Vladarska loza Verone
    • Knez Eskalo je vladar Verone
    • Grof Paris je knežev rođak koji želi da se oženi Julijom
    • Merkucio je takođe knežev rođak i Romeov prijatelj
  • Porodica Kapulet
    • Kapulet je starešina porodice Kapulet
    • Grofica Kapulet je matrijarh porodice Kapulet
    • Julija je ćerka Kapuleta i glavni ženski lik
    • Tibalt je nećak gospođe Kapulet i Julijin rođak
    • Dadilja je Julijina pomoćnica i služavka
    • Rozalina je Kapuletova nećaka i s početka Romeova ljubav
    • Petar, Samson i Gregorio su sluge Kapuleta
  • Porodica Montagi
    • Montagi je starešina porodice Montagi
    • Grofica Montagi je matrijarh porodice Montagi
    • Romeo je Montagijev sin i glavni muški lik
    • Benvolio je Romeov rođak i najbolji prijatelj
    • Avram i Valtazar su sluge Montagijeve
  • Ostali
    • Otac Lavrentije je redovnik franjevačkog reda
    • Otac Jovan nosi Romeu pismo od Lavrentija
    • Apotekar prodaje otrov Romeu
    • Hor peva prologe prvog i drugog čina

PROLOG[uredi]

(Ulazi Hor.)

HOR

Dve kuće istog ugleda u toj
lepoj Veroni, gde se radnja zbiva,
iz drevne mržnje počinju nov boj,
te građanska ruka građansku krv liva.
Nesrećne utrobe tih neprijatelja
rodiše kobno zaljubljenih dvoje,
koji sahraniše mržnju roditelja
samo preko bolne, tužne smrti svoje.
Strašni tok ove ljubavi što gine,
koju gnev njihovih roditelja prati,
što se najzad gasi smrću dece njine,
u dvočasovnoj igri ćemo dati.
Slušajte nas s pažnjom, ne smetnite s uma
da će greške drame popraviti gluma.
(Ode.)

PRVI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

Verona. Trg.
(Dolaze Samson i Gregorio. Kapuletove sluge, s mačevima i
štitovima.)

SAMSON

Vala, Gregorio, nećemo dopustiti da nas nagarave.

GREGORIO

Nećemo, jer bismo tada bili ocrnjeni.

SAMSON

Ako nas naljute, kažem, potegnućemo mačeve.

GREGORIO

Dok si živ, gledaj da vazda izvučeš vrat iz omče.

SAMSON

Brz sam na udarcu, kad me neko pokrene na to.

GREGORIO

Ali te nije lako pokrenuti u borbu.

SAMSON

Pokrenuće me kakav Montagijev pas.

GREGORIO

Pokrenuti se znači krenuti nekud, a biti hrabar
znači stajati na megdanu; pa zato, ako kreneš, može
značiti da bežiš.

SAMSON

Neki pas iz te kuće izazvaće me da stanem čvrsto
da svaki Montagijev momak ili devojka naiđe na zid.

GREGORIO

To će reći da si slabić, jer se najslabiji drže zida.

SAMSON

Tako je; i zato se žene, kao slabije,[1] uvek pritiska-
ju uza zid; stoga ću ja Montagijeve momke odbacivati
zida, a njegove devojke pritiskivati uza zid.

GREGORIO

Ali svađa je samo između naših gospodara i nas, nji-
hovih ljudi.[2]

SAMSON

Svejedno; biću tiranin: pošto podelim megdan s lju-
dima, biću svirep prema devojkama; njih ću opljačkati.

GREGORIO

Opljačkati devojke?

SAMSON

Da, opljačkaću device, ili im uzeti njihovo najveće
blago. Shvati to u kom hoćeš smislu.

GREGORIO

One će to shvatiti u smislu u kom budu osetile.

SAMSON

Osećaće one mene dokle god budem mogao da stojim, a
zna se da sam ja priličan komad mesa.

GREGORIO

Dobro je što nisi riba[3], a da si to, bio bi suv i ne-
ukusan oslić. Izvadi svoju alatku; evo dvojice iz Mon-
tagijeve kuće.
(Dolaze Avram i Valtazar.)

SAMSON

Go mač mi je u desnici; zametni kavgu, a ja ću ti za-
štiti leđa.

GREGORIO

Kako! Okrenućeš leđa i pobeći?

SAMSON

Ne boj se za mene.

GREGORIO

Doista neću; ali se bojim zbog sebe.

SAMSON

Postarajmo se da zakon bude na našoj strani; neka
oni počnu.

GREGORIO

Namrštiću se kad prođem pored njih, pa neka shvate
kako im je volja.

SAMSON

Ne, već kako smeju. Ja ću im pokazati šipak; i to će,
ako otrpe, biti sramota za njih.

AVRAM

Pokazujete li vi nama šipak, gospodine?

SAMSON

Ja zaista pokazujem šipak, gospodine.

AVRAM

Pokazujete li vi nama šipak, gospodine?

SAMSON (tiho Gregoriju)

Je li zakon na našoj strani ako kažem da?

GREGORIO (tiho Samsonu)

Ne.

SAMSON

Ne, gospodine, ja ne pokazujem šipak vama, gospodi-
ne; ali ja pokazujem nšpak, gospodine.

GREGORIO

Tražite li vi svađu, gospodine?

AVRAM

Svađu, gospodine! Ne, gospodine.

SAMSON

Ako je tražite, gospodine, spreman sam za vas: ja slu-
žim isto tako dobrog gospodara kao i vi.

AVRAM

Ali ne boljeg.

SAMSON

Pa, gospodine.
(Dolazi Benvolio.)

GREGORIO (tiho Samsonu)

Reci „boljega“; evo jednog rođaka našeg gospodara.

SAMSON

Da, boljega, gospodine.

AVRAM

Lažete!

SAMSON

Vadite mačeve ako ste ljudi! Gregorio, ne zaboravi
onaj svoj udarac.
(Bore se.)

BENVOLIO (udara po njihovim mačevima)

Razdvojite se budale!
(Prilazi Tibalt.)

TIBALT

Šta, mačuješ se s plašljivim slugama?
Okreni ce. Benvolio, vidi
svoju smrt.

BENVOLIO

Ja samo održavam mir.
Vrati mač, ili ga upotrebi sad
da zajedio ove ljude razvadimo.

TIBALT

Zamahuješ mačem, a pričaš o miru!
Mrzim tu reč kao što mrzim pakao,
Montagije, tebe. Drž se, kukavico!
(Bore se. Pojavljuje se nekoliko njih iz obe kuće;
umešaju se u okršaj: zatim tri-četiri građana.
sa tojagama i kopljima, i jedan oficir.)

OFICIR

Budže, koplja, ubojne sekire!
Udarajte! Udrite po njima
Dole Kapuleti, dole Montagiji!
(Dolazi stari Kapulet, u sobnom ogrtaču.
i grofica Kapulet.)

KAPULET

Kakva je to graja? Dajte mi moj mač!
Hej!

GROFICA KAPULET

Štaku. štaku! Zašto tražiš mač!

KAPULET

Mač, kažem! Montagi stari vitla mačem i prkosi mi.
(Dolazi stari Montagi i grofica Montagi.)

MONTAGI

Nitkove Kapulete!
Što me držiš? Pusti me da idem.

GROFICA MONTAGI

Ni koraka dalje; tražiš đavola.
(Dolazi knez Eskalus sa pratnjom.)

KNEZ

Buntovni podanici, dušmani našeg mira,
što susedskom krvlju čelik skrnavite!
‐ Zar neće da čuju! Hej! ljudi, zverovi,
što gasite vatru kobnog besa svog
crvenim izvorom iz sopstvenih vena,
stavljam vas na muke ako ne bacite
iz krvavih ruku to oružje zlo.
Sad presudu čujte gnevnog kneza svog.
Tri okršaja građanska, začeta
tvojim uvredama, stari Kapulete,
i tvojim, Montagi, tri puta su već
narušavala mir naših ulica
i nagnala stare građane veronske
da odbace svoje krasno dostojanstvo
i, zavedeni vašom zlobnom mržnjom,
da starim rukama vitlaju sa starim
mačevima što je rđa popala.
Ako joj jedanput pokvarite red
ulicama našim, vi ćete platiti
životom svojim narušeni mir.
Raziđite se, a ti, Kapulete,
pođi sa mnom; ti, Montagi, dođi
po podne u Stari grad,[4] sedište našeg
suda, da saznaš dalju nam odluku.
Još jednom, pod pretnjom smrću, odlazite.
(Odlaze svi sem Montagija, grofice Montagi i Benvolija.)

MONTAGI

Ko opet zametnu staru kavgu tu?
Reci mi, sinovče, jesi l' bio tu
kad je to počelo?

BENVOLIO

Ovde su se sluge
vaše i vašeg protivnika tukle
kad stigoh, te trgoh mač da ih razdvojim.
Tog trenutka dođe plahoviti Tibalt
sa golim mačem, pa mi zasu uši,
izazivanjima, i zavitla njim
iznad glave, sekuć vazduh, što mu tad,
nepovređen time, prezrivo zazvižda.
Dok smo se borili, sve je više njih
prilazilo u boj obema stranama;
al' tad knez stiže i razdvoji nas.

GROFICA MONTAGI

Vide li Romea? Vrlo mi je milo
što njega u toj gužvi nije bilo.

BENVOLIO

Na jedan čas, gospo, pre no sveto sunce
izviri kroz zlatni prozor istoka,
nemirni duh me izagna u šetnju
poljem, i tamo, u gaju javorovom,
na zapadnoj strani grada, videh vašeg
sina u ranoj šetnji. Psfoh njemu;
ali me on spazi, zamače u čestar;
a ja, mereći želju njegovu
sopstvenom željom da ostanem sam
na nekom mestu gde nikoga nema,
jer i setnom sebi bio sam suvišan,[5]
pođoh svojim putem. ali ne za njim.
I tako se rado uklonih od onog
koji je rado pobego od mene.

MONTAGI

Često je jutrom viđan kako tamo
suzama rosu zore povećava,
dodajući svojim uzdasima
oblacima nove oblake. Al' čim bi
sunce što sve vedri počelo da sklanja
zavese tamne s odra Aurore,[6]
tužni sin mi beži od svetlosti kući,
zaključava se sam u svojoj sobi,
zatvara prozorske kapke i pretvara
lepu svetlost dana u veštačku noć.
Crn i koban biće ishod ove sete,
ako joj zdrav savet uzrok ne omete.

BENVOLIO

Plemeniti striče, znaš li uzrok taj?

MONTAGI

Niti znam nit' mogu od njega da doznam.

BENVOLIO

Jesi li ga ikad iskušavo ti?

MONTAGI

I ja i mnogi moji prijatelji.
Al' on je jedini savetnik svog srca,
i, koliko je to dobro, ja ne znam.
Sasvim je tajanstven, zakopčan; za svako
ispitivanje i svako otkriće
nepristupačan kao pupoljak
nagrižen crvom pre no što je svoje
mirisno lišće širio vazduhu,
i lepotu svoju posvetio suncu.
Da mi je da doznam otkud tuga ta,
kako bih je rado izlečio ja.
(Dolazi Romeo.)

BENVOLIO

Evo ga. Molim vas uklonte se sada,
a ja ću doznati uzrok toga jada.

MONTAGI

Srećan ti ostanak, da bi jednom dospo
do istine prave. Hajdemo sad, gospo.
(Montagi i njegova žena odlaze.)

BENVOLIO

Dobroj'tro, rođače.

ROMEO

Je l' dan tako mlad?

BENVOLIO

Tek izbi devet.

ROMEO

Čase duži jad.
Da l' to moj otac ode tako brzo?

BENVOLIO

Da. A kakav jad to duži časove
Romeu?

ROMEO

Nemam to što ih skraćuje.

BENVOLIO

U ljubavi si?

ROMEO

Van‐

BENVOLIO

Van ljubavi?

ROMEO

Van milosti sam one koju volim.

BENVOLIO

Vaj, što je ljubav, mada nežna vida,
tiranska i gruba kad je okusimo?

ROMEO

Vaj, zašto ljubav, mada slepa luta,
u naša srca uvek nađe puta!
Gde ćemo ručati? ‐ Kakav je to boj
bio ovde? Ali ćuti, znam već sve.
To je delo mržnje, a ljubavi više.
O, ti kavgadžijska ljubavi, o, mržnjo
prožeta ljubavlju! O, sve što si prvo
iz ničega stvoreno! O, setno lakoumlje,
lakrdijo tužna, bezlični haose
na izgled lepih oblika! Olovno
pero, blistavi dime, hladna vatro,
bolesno zdravlje, stalno budni sne,
i sve što nije ali ipak jeste.[7]
Pa i ja osećam ljubavi u sebi,
mada tim na ljubav naišao ne bi'.[8]
Smeješ li se?

BENVOLIO

plakao.
Ne, rođače, pre bih

ROMEO

Dobro srce moje, zašto?

BENVOLIO

Zbog potištenosti dobrog srca tvog.

ROMEO

I to je zločin ljubavi. Zbog mog
jada u grudima osećam bol loš,
a ti ga tom tugom uvećavaš još;
ljubav koju imaš prema meni sad
čini da je veći moj prevelik jad.
Ljubav je dim stvoren parom uzdisaja;
ali, podstaknuta,[9] ona ima sjaja
vatre u očima zaljubljenih; ali
ucveljena kad je, to su suza vali.
I još? Umna ludost, slasti koje znače
život, smrtonosnu žuč. Zbogom, rođače.

BENVOLIO

Polako, i ja ću poći kuda i ti.
Ako me ostaviš, uvređen ću biti.

ROMEO

Eh, ja sam izgubljen, nisam ovde ja
Romeo, on je negde ko to zna!

BENVOLIO

Reci mi pravo koju voliš.

ROMEO

Što,
zar da ti moram projecati to?

BENVOLIO

Ne, ali reci zbiljski ko je ona?

ROMEO

Traži zbiljski da ti piše zaveštanje
bolesnik, pa mu pogoršavaš stanje.
Al' zbiljski, rsfače, volim jednu ženu.

BENVOLIO

Pogodio sam da si ti zaljubljen.

ROMEO

Dobar si strelac! A lepa je ona
koju volim.

BENVOLIO

Lepa meta se, rođače,
pogodi najbrže.

ROMEO

Pogodio nisi.
Amorove[10] strele ne mogu da rane
onu koja ima svu pamet Dijane,[11]
i naoružana neprobojnim štitom
čednosti. živi neranjena tim
slabim, dečjim lukom.[12] Ona ne podleže
opsadi ljubavnih reči, nit' dopušta
susret s nasrtljivim okom, nit' razgrće
nedra zlatu što i svetice zavede.
Bogata lepotom, ona je sirota,
jer će s njom umreti i njena lepota.

BENVOLIO

To znači na večnu čednost se zarekla.

ROMEO

Da, i štedeći je, traći što je stekla.
Zbog strogosti njene kada tako radi
lepota će njena umreti od gladi,
na potomstvo neće biti prenesena.
Lepa je to, mudra, mudro lepa žena.
Da blaženstvo steče, u očaj me baca;
neće ljubav, ja sam lik živog mrtvaca.
Zbog zaveta tog, kad već moram reći.

BENVOLIO

Čuj me, zaboravi da misliš na nju.

ROMEO

Nauči me da zaboravim misliti.

BENVOLIO

Pa daj slobode svojim očima;
posmatraj druge lepote.

ROMEO

Tako bih
još više cenio krasotu njenu ovu.
Srećne maske što ljube lik lepih
dama, crninom svojom više još
na belinu što kriju podsećaju.
"Oslepljeni nikad ne zaboravlja
dragoceno blago izgubljenog vida.
Pokaži mi damu lepu neizmerno?"
pa će me njena lepota podsećati
na onu koja lepotom nadmaša
i tu lepoticu. Zbogom ostaj sad;
zaboravu se naučiti neću.

BENVOLIO

Naučićeš, il' ti ko dužnik umreću.
(Odlaze.)

SCENA DRUGA[uredi]

Verona. Ulica.
(Dolaze Kapulet, Paris i sluga.)

KAPULET

Ali Montagi je pod istom obavezom
i pod pretnjom iste kazne ko i ja;
a smatram da za starce kao mi
nije tako teško da održe mir.

PARIS

Obojica ste časni i ugledni;
šteta što ste dugo živeli u kavzi.
Ali sad, moj grofe, šta mislite vi
o mojoj prosidbi?

KAPULET

Ono što sam reko:
Moja kći je tuđa još za svet, još nije
napunila četrnaest godina.
Neka još dva leta u ponosu svenu
dok vidimo da je sazrela za ženu.

PARIS

I mlađe od nje već su srećne majke.

KAPULET

Prerano udate prerano su stare.
Zemlja mi proguta moje nade sve
sem nje, koja mi je poslednje potomče.
Ali joj priđite, Parise, pa neka
zavoli vas; moja volja će da čeka
na ono samo što je drago njoj;
njen izbor će biti i blagoslov moj.
Večeras dajem davnašnje veselje
i gozbu za svoje mile prijatelje,
pa dođite da im uvećate broj;
od onih najdražih bićete gost moj.
U mom skromnom domu videćete zvezde
lepše od nebeskih svetiljki da jezde.
Slast koju bujni mladići osete
kad gizdavi april nagazi na pete
hrome zime, i vi imaćete tamo,
okruženi ženskim pupoljcima samo.
Čujte sve, vidite, zavolite vi
od njih mnogih, gde će biti mi i kći,
najzaslužniju što će za vas biti
i jedina. Hajte sa mnom.
(Sluzi.)
A sad i ti,
momče, po lepoj Veroni svud zađi
pa svakog što je zabeležen nađi,
i reci svima još u spisku tom
da su dobrodošli u moj dom.
(Kapulet i Paris odlaze.)

SLUGA (okreće cedulju)

Da nađem one čija su imena tu zapisana. Zapisano je
da obućar treba da posluje sa svojim rifom, krojač sa
svojim kalupom, ribar sa svojom kičicom, a slikar sa
svojom mrežom. Ali mene šalju da nađem one čija su
imena tu zapisana, a nikad ne mogu pronaći čija je ime‐
na pisar zapisao tu. Moram ići učenima. U dobri čas!
(Ulaze Benvolio i Romeo.)

BENVOLIO

Pa, čoveče, jedan plamen drugi guta,
jedan bol se samo drugim bolom sputa;
ako te vrtenje u krug onesvesti,
obratno se vrti, da dođeš do svesti.
Spas od jednog drugi jad nam nagovesti;
oko nekom drugom bolešću zarazi,
pa otrova starog iščeznuće trazi.

ROMEO

Bokvičin je list izvrstan za to.

BENVOLIO

Za šta, molim te?

ROMEO

Za slomljenu gnjat.

BENVOLIO

Romeo, jesi li ti lud?

ROMEO

Nisam lud,
ali sam vezan čvršće od ludaka,
u tamnicu strpan, zatvoren bez hrane,
šiban i mučen.[13] ‐ Dobro veče, momče.

SLUGA

Dobro veče. Molim, gospodine, znate l'
čitati?

ROMEO

Da, svoj udes u svom jadu.

SLUGA

Možda ste to naučili i bez knjige. Ali, molim vas,
možete li pročitati sve što vidite?

ROMEO

Mogu, ako znam slova i jezik.

SLUGA

Pošteno ste rekli; zbogom da ste.
(Okrene se da pođe.)

ROMEO

Čekaj, momče, umem da čitam.
(Čita.)
„Sinjor Martino i njegova žena i kćeri; grof An‐
selmo i njegove lepe sestre; gospođa udova od Vitruvi‐
ja; sinjor Plaćencio i njegove lepe sinovice; Merku‐
cio i njegov brat Valentin; moj stric Kapulet, njegova
žena i kćeri; moja lepa sinovica Rozalina; Livija; si‐
njor Valenco i njegov rođak Tibalt; Lucio i vesela Je‐
lena." Lepa družina. Kuda je pozvana?

SLUGA

Gore.

ROMEO

Gde?

SLUGA

Na večeru u našoj kući.

ROMEO

U čijoj kući?

SLUGA

Moga gospodara.

ROMEO

Zaista to je trebalo prvo da te pitam.

SLUGA

Pa kazaću vam i bez pitanja. Moj gospodar je veliki,
bogati Kapulet, i ako niste od Montagijeve kuće, izvo‐
lite doći i ispiti pehar vina. Ostajte mi veselo.
(Ode.)

BENVOLIO

Na Kapuletovoj staroj gozbi toj
sa obožavanim lepoticama svim
iz Verone večeraće ona
koju ti voliš, lepa Rozalina.
Idi tamo, i nepristrasna oka
sravni njeno lice sa licima drugim
na koja ti budem ukazao ja,
i videćeš da ti, kad zajedno stanu,
labudica tvoja naliči na vranu.

ROMEO

Kad pobožna vera mog vida izreče
tu laž, nek mi vatra od suza ispeče
oči, te sjajne krivoverke prave,
koje suze nisu mogle da udave.
Lepše od moje drage? Svevideće
sunce nikad ravne njoj videti neće.

BENVOLIO

Eh, izgledala ti lepa kad u tom
času ni jedne nije bilo s njom,
pa si s oba oka njom merio nju.
Al, na tim kristalnim terazijama tu
izmeri dragu s drugom što ti ja
pokažem kako na toj gozbi sja,
pa će ta što ti je sad tako vanredna
biti lepuškasta devojčica jedna.

ROMEO

Ići ću, ali ne radi te ocene,
već da čar drage ushićava mene.
(Odlaze.)

SCENA TREĆA[uredi]

Verona. Odaja u Kapuletovom domu.
(Ulaze grofica Kapulet i dadilja.)

GROFICA KAPULET

Dadiljo, gde mi je kći? Pozovi je.

DADILjA

Devičanstva mi od dvanajst godina,
rekoh joj da dođe. Hej, jagnje! Bubamaro!
Pobogu, gde je ta deva? Julija!
(Ulazi Julija.)

JULIJA

Šta je? Ko zove?

DADILjA

Tvoja majka.

JULIJA

Majko,
evo me; šta hoćeš?

GROFICA KAPULET

Evo šta. Dadiljo,
iziđi za časak, moramo nasamo
da govorimo. Dadiljo, vrati se,
predomislih se, čućeš i ti naš
razgovor. Ti znaš da mi je kći već
lepo stasala.

DADILjA

Znam joj godine u sat.

GROFICA KAPULET

Još nema četrnajst.

DADILjA

Ja ću se kladiti
u mojih četrnaest zuba - mada imam,
na moju žalost, samo četiri -
da nema još četrnaest. Kol’ko je
do Ivanjdana?

GROFICA KAPULET

Dan il’ dva više od dve nedelje.

DADILjA

Pa, više il’ manje; od svih dana baš
uoči samog Ivanjdana puni
četrnaestu. Suzana i ona
- bog da prosti sve hrišćanske duše -
behu vršnjake; ali Suzanu mi
uze bog; bila je predobra za mene;
ali, ko što rekoh, uoči Ivanjdana
napuniće ona četrnaest,
pamtim dobro. Sad je jedanajst godina
od zemljotresa, kad sam je odbila
od sise - neću zaboraviti to -
baš onog dana od svih u godini.
Sisu sam pelenom bila namazala
i sela na sunce pod golubarnikom.
Gospodar i vi ste bili u Mantovi -
dobro se sećam. Al’ kao što rekoh,
kad ona oceti na mojoj bradavici
pelen, i okusi njegovu gorčinu,
slatka se ludica - da ste je videli! -
namršti tad i razgnevi na sisu.
Golubarnik se u taj mah zatrese,
i nepotrebno bi kazati: beži!
Od tog vremena je jedanajst godina.
Tada je već mogla da stoji sasvim sama,
pa, krsta mi, da trčkara i geguca
unaokolo. Baš dan ranije
razbila je čelo, i tad je moj muž
- bog da ga prosti,bio je veseljak -
podiže i reče: „Sad padaš na lice,
je li? A kad budeš pametnija,
padaćeš na leđa; hoćeš li, Julijice?”
A na to, tako mi bogorodice,
lepo vragolče prestade da plače
i odgovori: „Da.” I gle, sad se
eto ta šala već obistinjava.
Vere mi, da živim hiljad’ godina
pamtiću to: „Hoćeš li, Julijice?”
Kako je upita, a lepa ludica
prestade da plače i odgovori: „Da.”

GROFICA KAPULET

Ta, dosta s time, molim te, ućuti.

DADILjA

Dobro, gospo, al’ se moram nasmejati
kad pomislim da je prestala da plače
i rekla: „Da.” A, bogme, imala je
na čelu čvorugu ko mlade koke jaje;
jako se udarila i plakala je gorko;
a kad joj muž reče: „Sad padaš na lice,
je li? A kad sazreš, padaćeš na leđa;
hoćeš li, Julijice?” ona presta s plačem
i reče: „Da.”

JULIJA

Prestani i ti jednom,
molim te, dado.

DADILjA

Ućutaću, svrših.
Bog te blagoslovio! Bila si, najlepša
beba koju sam ikad dojila.
Da doživim da te vidim udatu,
pa drugo ništa ne bih želela.

GROFICA KAPULET

O toj udaji sam baš i htela sad
da govorim. Reci mi, kćeri Julija,
da li bi volela da se udaš već?

JULIJA

To je čast o kojoj i ne sanjam ja.

DADILjA

Čast! Da te nisam samo ja dojila.
rekla bih da si s mlekom posisala
i svu mudrost.

GROFICA KAPULET

Razmisli o udaji sad.
I mlađe od tebe ovde u Veroni,
ugledne gospe, postale su majke.
Po mom računu, bila sam baš tvojih
godina kad sam te rodila.[14] I kratko,
viteški Paris traži tvoju ruku.

DADILjA

Čovek je, mlada gospo! Takav čovek
kakvog u svetu - ko od voska lik.

GROFICA KAPULET

Veronsko leto nema takav cvet.

DADILjA

On jeste cvet; vere mi, pravi cvet.

GROFICA KAPULET

Šta ti kažem? Bi li mogla voleti
plemića ovog? Videćeš ga sad,
večeras na gozbi. Pročitaj mu knjigu
lica, pronađi zadovoljstvo što je
perom lepote ispisano tu;
osmotri na njemu skladne crte ove
kako jedna drugoj daju čari nove;
a što u toj knjizi ne bude ti jasno,
njegove će oči izraziti glasno.
Savršenstvu sveske te ljubavi jakom,
tog divnog mladića nevezanog brakom
treba samo povez. Ribi treba voda,
a lepom da se lepa ćena doda.
U očima mnogih knjiga slavu stiče
kad joj zlatne kopče stežu zlatne priče.
Ti ćeš s njim deliti sve čari što ima,
i s njim, umanjena nećeš biti njima.

DADILjA

Ne manja, no veća; svaka žena raste
od muža.

GROFICA KAPULET

Da l’ ti se dopada, pre svega,
Parisova ljubav?

JULIJA

Ja ću rado njega
gledati, vidim li da me baš široka
naklonost takne. Al’ strele mog oka
nikada neće odleteti dalje
od mesta kuda ih tvoj pristanak šalje.
(Ulazi sluga.)

SLUGA

Gospo, gosti su došli, večera je na stolu, bas zobu,
pitaju za mladu gospođicu, dadilju pcuju i grde u kuhi-
nji,[15] sve je kao bez glave. Moram ići da poslužujem; mo-
lim vas dođite odmah.

GROFICA

Da!
(Sluga odlazi.)
Paris te čeka.

DADILjA

Ti ćeš, dete, moći
danima srećnim dati srećne noći.
(Odlaze.)

SCENA ČETVRTA[uredi]

Verona. Ulica.
(Dolaze Romeo, Merkucio, Benvolio, sa pet-šest drugih maski,
nosiocima buktinja i drugima.)

ROMEO

Da li da se govorom izvinimo,
ili da uđemo i bez izbinjenja?[16]

BENVOLIO

Takva mnogoglgoljivost nije
više u modi. Za ulazak naš
ne treba ni Amor[17] vezanih očiju,
s lažnim tatarskim lukom od prutića,
što plaši gospe kao strašilo,
ni prolog, učen napamet, a rečen
tiho za šaptačem. Neka nas ocene
kako im drago; mi ćemo otmeno
poigrati s njima i otići.

ROMEO

Daj mi buktinju; nisam za igranje,
jer sam neveseo; biću lučonoša.[18]

MERKUCIO

Ne, vrli Romeo, moraš igrati.

ROMEO

Odista ne mogu. Vi ste lake ćudi
ko lake obuće, a moja je duša
od olova, pa me za zemlju prikiva,
te ne mogu maći.

MERKUCIO

Ti si zaljubljen.
Pozajmi od Amora krila, pa se vini
van običnog skoka.

ROMEO

Suviše me teško
rani njegova strela da bih mogo
uzleteti mu na lakim krilima;
okovan sam, ne mogu da se dignem
nad svojim jadom, već tonem pod teškim
bremenom ljubavi.

MERKUCIO

Potoneš li u nju,
opteretićeš je; suviše si težak
za tako nežnu stvar.

ROMEO

Je l’ ljubav nežna?
Ona je pregruba, presurova,
odveć osiona, bode ko trn.

MERKUCIO

Ako je ljubav gruba prema tebi,
budi i ti tako spram ljubavi grub;
bodi je kad bode, pa ćeš je tad ti
svladati. Daj masku da sakrijem lik.
(Uzima masku od pratioca i stavlja je na lice.)
Maska na masku![19] Ne. mari kad oko
radoznalo spazi rugobu, jer će tad
umesto mene maska da crveni.

BENVOLIO

Hajd, zakucajmo, uđimo unutra,
i nek’ svak’ smesta zaigra od nas.

ROMEO

Dajte mi buktinju. Neka vetrogonje
laka srca miluju nehatnu
rogozinu[20] svojim petama, a ja ću
držati se starinske poslovice:
Ko drži svetiljku, taj jedino vidi.
Najpametnije je napustiti igru
kad bude u jeku.

MERKUCIO

Eh, pandurova je reč:
Budi mudar i nevidljiv kao miš.
Ako si zaglibljen, mi ćemo te već
izvući iz kala il’ da prostiš ti,
iz ljubavi, gde si zapo do ušiju.
Hajdemo, gorimo sveće i po danu.

ROMEO

Nije tako.

MERKUCIO

Mislim, gospodine,
da oklevajući trošimo načisto
buktinje svoje, a to ti je isto
kao da ih neko ni danju ne štedi.
Dobru nam misao shvati; to ti sredi
pet puta više no pet čula sad.

ROMEO

Dobra je i moja miso bila tad,
da odemo na maskaradu samo;
pa ipak, nije mudro ići tamo.

MERKUCIO

A što, sme li se pitati?

ROMEO

Sanjao sam
jedan san prošle noći.

MERKUCIO

Pa i ja sam.

ROMEO Šta?

MERKUCIO

Da sanjač često istinu ne mari.

ROMEO

Dok spava i sanja istinite stvari.

MERKUCIO

Vidim da je kraljica Mab bila
kod tebe.[21] Ona je vilinska babica,
ne veća no ahat prstena na prstu
odbornika; sprega sitnih patuljaka
vozi je preko noseva spavača.
Prazna lešnikova ljuska su joj kola
što ih napravi veverica ili
stari crv - ti vilinski kolari
od nezapamćenih vremena; paoci
točkova su od paukovih nogu,
arnjevi su od krila skakavčevih,
štrange tanka vlakna paukove mreže,
amovi providni zraci mesečine;
bičalje joj od popčeva rebarca,
a bič od tanke žice svilene.
Njen je kočijaš majušni komarac
u sivoj livreji, ni pola toliki
ko okrugli crvić iglom izvađen
iz kakvog lenjog prsta devojačkog.[22]
I u toj divoti iz noći u noć
ona kroz mozak zaljubljenih juri,
i oni sanjaju o ljubavi tad;
ili preko kolena dvorana,
te odmah počnu sanjati klanjanje;
il’ preko prstiju advokata koji
stane sanjati o šićaru svom;
il’ gospama preko usana, te one
sanjaju poljupce; al’ im gnevna Mab
često unakazi usta, jer im dah
zaudara na slatkiše. Katkad
pretrči preko nosa dvoraninu,
te sanja da njuši neku molbu dvoru.
Dođe, i repom barskog praseta
zaspalom parohu zagolica nos,
te on sanja onda novu parohiju.
Nekad se vozi vajnikovim vratom
i on sanja seču protivničkih glava,
prodore, zasede, i španske mačeve,[23]
i pehare duboke ko bunari.
A tad mu ona ušima zabubnja;
on se na to trgne, probudi, opsuje
uplašen jednu molitvu il’ dve,[24]
pa opet zaspi. I ta ista Mab
noću plete konjske grive, a prljavu,
čupavu kosu prsi u čvorove
vilinske, pa kad se oni razmrse,
to sluti neku veliku nesreću.[25]
To je ta veštica što gnjavi devojke
kad na leđima leže, i prva ih
uči da lako nose decu kada
postanz žene i zatrudne. Ona -

ROMEO

Ćuti, ćuti, Merkucio, ćuti!
Govoriš koješta.

MERKUCIO

Da, jer govorim
o snovima, deci dokonoga mozga,
rođenoj iz tašte uobrazilje,
nesuštastvene kao vazduh sam,
i nestalnije od vetra što časom
miluje ledne grudi severa,
a časom, rasrđen, dune otuda
i okrene svoje lice rosnom jugu.

BENVOLIO

Taj će vetar kanda oduvati nas
od našeg smera, gozba je u toku,
i, čini mi se, stići ćemo dockan.

ROMEO

Bojim se prerano, jer mi duša sluti
da će neki ishod, u zvezdama skriven,
kobno početi s današnjim veseljem
i bednom životu u mojim grudima
prevremenom smrću okončati rok.
Al’ onaj što drži krmu mog života
neka upravlja i mojom sudbinom.
Napred, orni momci!

BENVOLIO

U doboše sad!
(Marširaju u kuću.)

SCENA PETA[uredi]

Verona. Dvorana u Kapuletovom domu.
(Muzikanti čekaju. Maske ulaze, prelaze preko dvorane i
stanu u stranu. Ulaze sluge noseći ubruse.)

PRVI SLUGA

Gde je Popara da nam pomogne u spremanju? Suviše se
pogordio za nošenje drvenih tanjira.[26] Zar on da briše
drvenu činiju!

DRUGI SLUGA

Kad se dobro ponašanje stavi u ruke jednog ili dva
čoveka, pa još u neoprane, onda je to prljava stvar.

PRVI SLUGA

Nosi te stolice preklapuše, skloni ormanče za po-
suđe,[27] pazi na srebrnariju. Druškane, sačuvaj za mene
parče kolača od badema i, ako me voliš, kaži vrataru da
pusti unutra Suzanu Tocilo i Nelu. Antonio, Poparo!

TREĆI SLUGA[28]

Evo nas, druže gotovi smo.

PRVI SLUGA

Očekuju vas i zovu vas, pitaju za vas i traže vas u ve-
likoj sobi.

ČETVRTI SLUGA

Pa ne možemo biti i ovde i tamo u isto vreme. Ve-
selo, momci; radite i veselite se, jer je život kratak.
(Sluge odlaze. Ulaze Kapulet i Julija sa svima zvanicima,
idući u susret maskama.)

KAPULET

Zdravo, gospodo! Gospe čije prste
ne peku žuljevi igraće s vama.
Ha, ha, moje gospe! Koja će od vas
odreći da igra? Za onu što bude
oklevala ja ću se zakleti
da ima žuljeve. Ulovih vas, a?
Dobro mi došli, gospodo![29] Nekad sam
i ja nosio masku i umeo
šaputati uvu lepe gospe ono
što joj je godilo. Ali to je prošlo;
beše mu, beše! Dobro ste mi došli,
gospodo! Zasvirajte muzikanti sad.
Mesta, mesta! Napravite mesta;
igrajte, devojke!
(Muzika. Igra.)
Svetlosti još momci!
Dignite stolove, ugasite vatru
u dvorani je pretoplo. No, ova
zabava nenadno dobro ispade.
Dè sedi, sedi, dobri rođače
Kapulete, za tebe i mene
prohujali su dani igranja.
Koliko je otkako smo ti
i ja poslednji put bili pod maskom?

DRUGI KAPULET

Bogorodice mi, trideset godina.

KAPULET

Šta, čoveče! Nema toliko, ne, nema
toliko. Od Lućentijeve svadbe,
ma koliko da su blizu Duhovi,
ima tek nekih dvadeset pet leta,
a tada smo bili pod maskama.

DRUGI KAPULET

Više, više; sin mu je stariji,
gospodine, ima mu i trideset već.

KAPULET

Ma, šta mi pričaš? Njegov sin je bio
nepunoletan pre dve-tri godine.

ROMEO (sluzi iz svoje pratnje)

Ko je ona gospa koja krasi ruku
onoga viteza?

SLUGA

Ne znam, gospodine.

ROMEO (za sebe)

O, buktinju uči da pojača plamen!
U noći blista kao dragi kamen
o uvu Arapke. Da postane čija
odveć je lepa; iznad sveta sija
visoko. Kao golubica snežna
u jatu vrana, i ona je nežna
međ’ drugama svojim. Kada se povuku
od igre, gledaću da dodirom rýku,
moju ruku njenom posvetim. Jesam li
voleo? Vide, oporeci sâm,
jer pravu lepotu tek od noćas znam.

TIBALT

Ovaj je, po glasu, nekakav Montagi.
Donesi mi mač moj.
(Njegov paž odlazi.)
Zar je ovaj rob
smeo, skriven fantastičnom maskom,
da dođe ovamo i da se podsmeva
i ruga našoj svečanosti, je l’?
Tako mi časti i porekla mog,
ne smatram grehom da ubijem tog
nitkova.

KAPULET

Šta je! Što praskaš, šuračiću?

TIBALT

Ovo je dušmanin Montagi, moj tečo.
Ta hulja je došla iz prkosa amo,
da se ruga našoj svečanosti samo.

KAPULET

Je li to mladi Romeo?

TIBALT

Dâ, onaj
nitkov Romeo.

KAPULET

Umiri se, vrli
šuračiću, ostavi ga na miru.
On se ponaša ko ispravan plemić;
i, pravo reći, Verona ga hvali
kao dobroga, učtivog mladića.
Ne bih ni za blago celog ovog grada
da mu se ma kakva uvreda nanese,
u mome domu. Zato budi strpljiv,
ne obziri se na nj. To mi je volja,
pa ako je poštuješ, ostani
uljudan, prestani sa prštenjem tim,
jer to se na ovoj gozbi ne pristoji.

TIBALT

Pristoji se kad je takav nitkov gost.
Neću ga ovde trpeti.

KAPULET

Al, moraš.
Šta, drski derane? Moraš, kažem ja.
Jesam ja gospodar ovde ili ti?
Nećeš ga trpeti? Šta ti pada na um?
Zar međ’ gostima da dižeš uzbunu?
Nuto delije da zameće kavgu.

TIBALT

Pa, tečo, to je sramota.

KAPULET

Gle, gle.
Dà drska derana! Sramota je, je li?
Ta igra te može opeći. Znam ja
šta ću s tobom. Meni se protiviš!
Zaista je vreme da te opametim.
- Bravo, bravo, deco![30] - Bezobrazniče, idi,
smiri se, ili - Još sveća, još sveća!
Sram te bilo! Ja ću umiriti tebe. -
Veselo, mladeži!

TIBALT

Prinudno strpljenje
i gnev moj u meni vode borbu, te mi
celo telo drhti. Ja ću ići; ali
to što je uljezu tome slatko sad
pretvoriće se u najgori jad.
(Ode.)

ROMEO (uzima Juliju za ruku)

Ako mi tu svetu ikonu skrnavi
nedostojna ruka, ja ću rado znati
da otkajem; kao poklonici pravi,
usne će poljupcem grešni dodir sprati.

JULIJA

Hadžijo dobri[31] ruka kriva nije,
jer to je znak samo pobožnosti mirne,
i poljubac je svetoga hadžije
kad svojom rukom ruku sveca dirne.

ROMEO

Zar hadžija, svetac nema usne svoje?

JULIJA

Ima ih, al’ da se molitvi privode.

ROMEO

Pa nek se usne od ruku ne dvoje,
svetice mila. One te sad mole
dopusti im ovo, da se vera prava
u očajanje gorko ne uputi.

JULIJA

Ikona ćuti i kad uslišava.

ROMEO

Plod molbe svoje berem onda; ćuti,
usna tvoja skida greh sa usta moji’.
(Poljubi je.[32])

JULIJA

Greh usana tvojih sad na mojim stoji.[33]

ROMEO

Greh s usana mojih! Da prestupa slatka!
Vrati mi greh moj.
(Poljubi je.)

JULIJA

Kako ljubiš divno.

DADILjA

Gospođice, majka vas na jednu reč zove.

ROMEO

Ko je njena majka?

DADILjA

Gospa kuće ove,
momče. Dobra gospa, mudra i čestita.
Kćer sam joj dojila, tu s kojom ste baš
razgovarali. Ko je uzme, kažem,
dobiće veliki miraz.

ROMEO

Je li ona
Kapuletova? Cena preterana!
Moj život će biti u ruci dušmana.

BENVOLIO

Hajdemo drugovi, zabavi je kraj.

ROMEO

Tim mi je, na žalost, veći nemir taj.

KAPULET

Ne, gospodo, nemojte još ići;
Malu zakusku spremićemo sad.
(Maske mu se izvinjavaju šapatom na uvo.)
Je li baš tako? Onda hvala svima.
Hvala vam, čestita gospodo; laku noć.
Buktinja još dajte. - A sad u postelju.
(Sluge donose buktinje da isprate maske.)
Duše mi, dockan je; ići ću da legnem.
(Odlaze svi sem Julije i dadilje.)

JULIJA

Hodi amo, dado. Ko je onaj plemić?

DADILjA

Sin i naslednik starog Tiberija.

JULIJA

Ko je onaj što baš sada izlazi?

DADILjA

To je, mislim, mladi Petručio.

JULIJA

A onaj za njim što ne hte igrati?

DADILjA

Ne znam.

JULIJA

Idi, pitaj za njegovo ima.
(Za sebe.)
Ako je oženjen, onda mi je grob
postelja bračna.

DADILjA

Ime mu Romeo,
on je Montagi, jedinac je sin
vašega velikog neprijatelja.

JULIJA (za sebe)

Ljubav mi iz mržnje moje niče jasno!
Prerano ga videh i poznadoh kasno.
Koban će biti ljubavi mi plod,
jer moram voleti dušmaninov rod.

DADILjA

Šta je to, šta je?

JULIJA

Stih koji naučih
maločas od jednog igrača - oprosti.
(Iznutra se čuje: „Julija!”)

DADILjA

Sad će, sad će. - Hajd’mo, otišli su gosti.
(Odlaze.)

DRUGI ČIN[uredi]

=== PROLOG ===[34]

(Ulazi Hor.)

HOR

Sad stara čežnja na postelji mre,
nova ljubav njeno nasledstvo sad traži;
ona za koju htede mreti pre
kraj Julije nema više svoje draži.
Sad Romeo opet voljen je i voli,
oboje očima opčinjeni sjajnim;
za dušmankom vajnom njega žudnja boli,
ona slast ljubavi kuša putem tajnim.
Smatran dušmaninom, on nema zgodu tu
da joj svoj ljubavni zavet javno kaže;
a njoj što voli njega ko on nju
zaludu oči svog dragana traže.
Strast im daje moći, a vreme pomaže
da krajnji bol samo krajnjom slašću blaže.
(Ode.)

SCENA PRVA[uredi]

Verona. Kapuletov vrt. Na jednoj strani spoljni zid pored
koga ide uličica; na drugoj Kapuletova kuća na kojoj se vidi
gornji prozor.
(Dolazi Romeo.)

ROMEO

Kuda dalje, kad mi je srce tu?
Tužna zemljo, idi, traži svoje sunce.[35]
(Penje se na zid i skače u vrt. Benvolio i Merkucio odlaze
u uličicu. Romeo osluškuje iza zida.)

BENVOLIO

Romeo moj, rođače Romeo!

MERKUCIO

Mudar je on, pa se, života mi mog,
iskrao kući da legne.

BENVOLIO

Ovuda
otrčao je i preskočio
baštenski zid. Zovi ga, Merkucio.

MERKUCIO

Zvaću ga ko da prizivam duhove.
Romeo! ćudi! ludo! ljubavniče! strasti!
Pojavi se u vidu uzdaha;
reci samo jedan slik, i ja ću biti
zadovoljan; uzviknu „vaj meni!”
Prozbori „ljubavi”, „golubice!” reci
torokuši Veneri lepu reč
za slepog joj sina, naslednika,
mladog, golišavog Kupidona[36] što je
tako vešto pogodio strelom
kralja Koufetjua,[37] da se zaljubio
u devojku koja je procila.
Ne čuje, ne miče se, niti se odziva.
Taj jadnik je mrtav, moram ga prizvati
bajalicom. Zaklinjem te svetlim
Rozalininim očima i njenim
visokim čelom i rumenom usnom,
majušnim stopalom ili pràvom nogom,
drhtavom butinom i obližnjim mestom,
pojavi nam se u obličju svom![38]

BENVOLIO

Ako te čuje, biće ljut na tebe.

MERKUCIO

To ga ne može ljutiti. Ja bih ga
razdražio kad bih prizivao
u krug njegove. dame neki duh
čudan, pa da stoji tamo dok ga ona
ne položi i on ne klone od njenih
čini; to bi zbilja sušta pakost bila.
Moje prizivanje časno je, pošteno;
u ime njegove drage je ga samo
prizivam da se pojavi.

BENVOLIO

Hajdemo!
On se sakrio u ovo drveće
i hoće da bude vlažnoj noći drug.
Ljubav mu je slepa, voli tamu kletu.

MERKUCIO

Slepa ljubav nikad ne pogađa metu.
Sad on sedi pod nekom mušmulom
i želi da mu draga ono voće
što devojke uz smeh zovu mušmulom,
pa da mu u krilo padne. O, Romeo,
da je naprsla, i tako dalje još,
a ti šiljat poščić! Laku noć,
Romeo. Idem ja u svoj krevetac.
Ova poljska mi je postelja prehladna
za spavanje. Hoćemo li?

BENVOLIO

Hajd’mo.
Zalud je tražit onog što ne želi
da pronađen bude ni od svoga druga.
(Odlaze.)

SCENA DRUGA[uredi]

Verona. Kapuletov vrt.
(Romeo stupa napred.)

ROMEO

Ko ranjen nije ranjenom se ruga.[39]
(Gore, na prozoru, pojavljuje se Julija.)
Al’ tiho! Šta svetli to kroz prozor taj?
Gle, to je istok, a Julija sunce.
Ustani, lepo sunce, i dotuci
zavidljivu lunu, već bledu od jeda
što si ti, njena deva,[40] mnogo lepša.
Nemoj joj više biti pratilja,
jer je zavidljiva. Odežda je njenih
vestalki zelene, bolešljive boje.[41]
Samo je lỳde[42] nose: odbaci je
Evo mi, drage,[43] evo ljubavi.
O kad bi to znala! Ona govori,
al’ ne kaže nhšta. No šta mari!
Oko joj govori, njemu odgovaram.
Drzak sam, ona ne govori meni.
Dve najlepše zvezde na nebeskom svodu,
Odlazeć nekud, mole oči njene
da trepere u njinim sferama
do njinog povratka. Šta bi bilo da su
te oči tamo, a one u njenoj
glavi? Sjaj bi njenog lica postideo
te zvezde onako kao sveću dan.
Njene bi oči zračile s nebesa
kroz prostor tako da bi ptice sve
zapevale misleć da je prošla noć.
Gle kako obraz naslanja na ruku!
Da sam rukavica da dirnem obraz taj!

JULIJA

Vaj!

ROMEO(za sebe)

Ona govori. O, govori opet,
anđele svetli, jer blistaš nada mnom
u ovoj noći ko krilati glasnik
zadivljenim očima smrtnika,
što ga zaturene glave posmatraju
kad uzjaše na spore oblake
i jedri grudima vazduha.

JULIJA

Romeo,
o, Romeo! Zašto si Romeo?
Odreci se oca i odbaci ime;
il’, ako nećeš, budi mi zakleti
dragan, pa ja neću biti više
Kapuletova.

ROMEO(za sebe)

Da l’ da slušam još
il’ da odgovorim?

JULIJA

Neprijatelj moj
to je tvoje ime. Ti bi bio ti
i kad ne bi bio Montagi. O budi
neko drugo ime! Šta je to Montagi?
To nije ruka, noga, ni mišica,
ni lice, niti ma šta od čoveka.
Šta sadrži ime? Ruža bi davala
slatki miris, pa ma kako je mi zvali.
I Romeo bi, i da se ne zove
tako, zadržao svoje savršenstvo
i bez tog imena. Romeo, odbaci
to ime što nije deo tebe sama,
pa sam sva tvoja.

ROMEO

Hvatam te za reč.
Nazovi me dragim, i biću ponovo
kršten; odsada nisam Romeo.

JULIJA

Ko si ti što si, skriven plaštom noći,
dokučio mojih tajnih misli tok?

ROMEO

Ne znam kako ću se imenom kazati,
svetiteljko mila. Ime je to mrsko
meni, jer je ono neprijatelj tvoj.
Da je napisano, ja bih ga pocepo.

JULIJA

Moje uši nisu ulice ni sto
reči s tvog jezika, a već mu znam zvuk.
Zar nisi Romeo i Montagi ti?

ROMEO

Ni jedno, lepa, ako su ti mrski.

JULIJA

Reci kako si došao ovamo,
i zašto? Zidovi vrta su visoki,
teški za prelaz, a s obzirom ko si,
za tebe je ovo mesto sama smrt,
ako te tu hađe kakav rođak moj.

ROMEO

Na lakim krilima ljubavi sam zid
preleteo; jer kamene međe
ne mogu nikad zadržati ljubav;
a što ljubav može, ona to i sme.
Rođaci tvoji prepreka mi nisu.

JULIJA

Ako te oni vide, ubiće te.

ROMEO

Vaj, veća opasnost u oku je tvom
nego u dvadeset njihovih mačeva.
Pogledaj me milo, pa me mržnja njina
ne može raniti.

JULIJA

Ne bih za sav svet
volela da te spaze.

ROMEO

Noćni plašt
skriva me dobro od oka njihovog.
Ako me ne voliš, nek’ me nađu tu;
bolje da me njina mržnja ubije
no da me bez tvoje ljubavi smrt štedi.

JULIJA

Ko ti je ovamo pokazao put?

ROMEO

Ljubav; ona me je podstakla da tragam.
Dala mi je savet, a ja oči njoj.
Nisam moreplovac, al’ da si daleko
ko obala koju zapljuskuje
najdalje more, ja bih zaplovio
na sreću radi takvog blaga.

JULIJA

Znaš,
da mi na lice masku stavlja noć,
inače bi mi devojačka rumen
oblila obraze što si čuo šta sam
govorila noćas. Rado bih se ja
držala navike, rado reč porekla.
Al’ zbogom naviko! Boliš li me? Znam,
reći ćeš: „Da”, i primiću tu reč.
Al’ i zaklet možeš postati neveran.
Na ljubavnička krivokletstva, kažu,
dobroćudno se smeje Jupiter.[44]
Plemeniti Romeo, iskreno
reci da l’ me voliš. Ako misliš da sam
brzo osvojena, mrštiću se, pa ću
jogunasto, kad me prosiš, reći: „Ne”,
mada inače ne bih za sav svet.
Da, lepi Montagi, ja sam zaljubljena
isuviše, pa bi mogao misliti
da sam lokoumna; al’ veruj, plemiću,
vernija ću biti od tih što se bolje
prave uzdržljivim. Bila bih i ja
uzdržljivija, priznajem, da nisi
pre nego primentih čuo ovu strasnu
ispovest moje verne ljubavi.





SCENA TREĆA[uredi]

SCENA ČETVRTA[uredi]

SCENA PETA[uredi]

SCENA ŠESTA[uredi]

TREĆI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

SCENA DRUGA[uredi]

SCENA TREĆA[uredi]

SCENA ČETVRTA[uredi]

SCENA PETA[uredi]

ČETVRTI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

SCENA DRUGA[uredi]

SCENA TREĆA[uredi]

SCENA ČETVRTA[uredi]

SCENA PETA[uredi]

PETI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

SCENA DRUGA[uredi]

SCENA TREĆA[uredi]

NAPOMENE[uredi]

  1. Prva poslanica Petrova. III, 7: „Tako i vi, muževi, živite, sa svojim ženama po razumu i poštujte ih kao slabiji ženski sud.“ (Ovu i sve ostale primedbe uz tekst dali su prevodioci.)
  2. Gregorio smatra da svađa obuhvata samo muškarce.
  3. Riba često znači bludnica, te i gornje reči znače: da si žensko bio bi neprivlačan.
  4. Stari grad je mala tvrđava u blizini Verone.
  5. Ovo je reductio ad absurdum mladićke sklonosti - koja je u ono vreme bila u modi - da se odaje seti, tj. melanholiji, tražeći samoću.
  6. Aurora je rimska boginja zore.
  7. Ovakve antiteze, kad se govorilo o ljubavi, bile su u modi onoga doba. Romeo je samo površno zaljubljen u Rozalinu i zato govori ovako. On govori sasvim drukčije kad se zaljubi u Juliju.
  8. Zaljubljen sam, ali mi na ljubav nije odgovoreno ljubljvlju.
  9. Kad se na ljubav odgovori ljubavlju.
  10. Amor je bog ljubavi.
  11. Dijana je boginja čednosti.
  12. Dečji luk je luk Amora koji je uvek predstavljen u obliku deteta.
  13. Govoreći figurativno o jadima nesrećne ljubavi Romeo bukvalno opisuje način na koji se, u Šekspirovo vreme, postupalo sa ludacima.
  14. Pošto je Juliji četrnaest godina, ovo znači da grofica Kapulet ima oko 28 godina. Njen muž, međutim, imao je u to vreme oko šezdeset godina.
  15. Psuju je i grde zato što treba da je u kuhinji da im pomaže.
  16. Maskirani i prerušeni mladići odlaze nepozvani na Kapuletov bal. U Šekspirovo vreme takve nepozvane grupne posete smatrane su laskavim. Maske su ponekad prethodno slale svoga glasnika da održi uobičajeni govor, a ponekad ulazile zajedno s njim. Govor je obično sadržavao pozdrav domaćinu, ili komplimente gospođama, ii izvinjenje što dolaze nepozvani. Zatim su maske pozivale gospođe da igraju s njima, zabavljajući se i ašikujući.
  17. Maske je obično oglašavao ili predstavljao dečak prerušen u Amora.
  18. Lučonoše su bili pratioci koji su posmatrali igranku i zabavljanje.
  19. I lice je maska.
  20. U ono doba pod je bio pokriven rogozinom.
  21. Sada se ne zna ništa više o kraljici Mab od onoga što se nalazi u ovom govoru. Samo ime Mab izgleda da je poreklom iz keltskog folklora: Šekspir ga je prvi upotrebio u književnosti. Kraljica Mab je vilinska kraljica i neka vrsta mòre. Ona je vilinska babica, ali ne babica koja pomaže pri porođaju vila, već babica koja pomaže pri porođaju snova - dece sna.
  22. Verovalo se da se lenjim devojkama kote crvi u prstima.
  23. Španski mačevi, naročito iz Toleba, bili su čuveni.
  24. Da bi odvratio zlo od sebe.
  25. Zamršenost kose prljavih osoba pripisivala se vilama, koje se rasrde i učine još veće zlo ako se kosa razmrsi.
  26. U Šekspirovo vreme drveno posuđe je izlazilo iz mode.
  27. Ormanče sa srebrnim posuđem.
  28. Pretpostavljamo da ovde ulaze treći i četvrti sluga, tj. Antonio i Popara.
  29. Ovaj pozdrav je upućen Romeovim maskiranim prijateljima.
  30. Ove reči su upućene gostima.
  31. Neki misle da se Romeo prerušio u hadžiju za ovu maskaradu. Romeo na italijanskom jeziku znači hadžija.
  32. U Šekspirovo doba nije bilo zazorno poljubiti devojku javno.
  33. Ovaj prvi razgovor između Romea i Julije dat je obliku Šekspirovog soneta. (Sonetski oblik se završava ovde.)
  34. Ovaj prolog je očevidno pisan na brzinu. Neki šekspirolozi smatraju da ga nije pisao Šekspir.
  35. Zemlja je Romeovo telo, a sunce je Julija.
  36. U originalu stoji „Abraham Kupid”, u Šekspirovo vreme prosjaci, koji su polugoli lutali po svetu, prosili i krali, nazivani su „Avramovi ljudi”, pa otuda i naš prevod: „golišavi Kupidon.”
  37. Kralj Koufetjue je lice u baladi „Kralj i prosjakinja”. Na još četiri mesta u Šekspirovim dramama nalazi se. aluzija na ovu baladu.
  38. Merkucio tobože misli da je Romeo mrtav, pa priziva njegov duh.
  39. Ovo je Romeov odgovor Merkuciju; on je u sliku sa poslednjim stihom prethodne scene. Romeo, naravno, ne odlazi s pozornice na kraju te scene.
  40. Dijana je bila boginja čednosti i meseca (lune); njene pratilje su bile devojke.
  41. Aluzija na „zelenu bolest”, tj. „anemičnu bolest devojaka u doba puberteta, usled čega one dobiju bled i zelenkast izgled”.
  42. One koje su lude, te ostanu neudate.
  43. Do sada je, verovatno, samo Julijin osvetljeni prozor bio vidljiv, a sada ona izlazi na balkon.
  44. Misao da se Jupiter smeje bez negodovanja na ljubavnička krivokletctva potiče iz Ovidijevog dela Ars Amatoria, I, 633; i u Šekspirovo doba ušla je u poslovicu.