Романи у градовима Далмације за време средњега века

Протекло је више од двадесет година како проф. К. Јиречек неуморно проучава богату историјску грађу у далматинским приморским градовима, а особито у Дубровнику. Тим радом осветлио је он у многом политичке, културне и економне прилике Далмације током средњега века, утврдио и прецизирао јасно политичке везе далматинског приморја са унутрашњости Балканскога Полуострва, пружио поуздану основу за историјску географију балканских земаља и бацио много нове светлости на нека замршена али занимљива питања из средњевековне етнографије балканских земаља. Тим радом, који се особито одликује богатством и красним груписањем грађе, а сем тога и краткоћом и прецизношћу у излагању, стекао је он с правом име најбољега познаваоца прошлости Балканскога полуострва.

У најновије време пустио је акад. Јиречек први део свога волуминознога дела Die Romanen in den Städten Dalmatiens während des Mittelalters (Denkschriften der kais. Akad. der Wissenschaften in Wien, Phil.-hist. Classe Bd. XLVIII.) у коме хоће на основу извора да осветли средњевековну етнографију далматинских приморских градова. На први поглед не изгледа да је ово питање од Бог зна колике важности, али када ствар мало боље разгледамо, видећемо, да са овим питањем стоје у вези кардинална питања из прошлости Балк. Полуострва.

Да нам ова ствар буде што јаснија, потребно је пре свега бити на чисто са неким питањима из прастаре историје Балкана. Таква су питања утицај и укрштај грчког и римског са прастарим трачким и илирским елементом и резултат тога укрштања у Далмацији и на доњем Дунаву, а то опет стоји у тако тесној вези са питањем о постанку Румуна. Предочивши себи у главним цртама поједине фазе у овоме развоју, моћи ћемо лакше пратити судбину римских или романизованих провинцијала у далматинским градовима и на острвима, код којих се током времена из вулгарнога латинског развио неки особити романски дијалекат, доста различит напр. од дијалекта у Тоскани. Дошавши ово становништво још у раним вековима у додир са словенским елементом, отпочела је између њих лагана али дуготрајна борба, која се свршила победом словенског елемента, што се особито огледа у Дубровнику.

За осветљење овога питања требало је проф. Јиречку савладати невероватну силну историјску грађу, која, на жалост, није једнако подељена. За прве векове средњевековне перијоде докумената је врло мало, а њихов број почиње да рате од XI. века а особито од 1200. г. Велика тешкоћа, тужи се даље писац, лежи и у томе, што су досадашње публиковане збирке штампане са силним погрешкама.

Расправу своју поделио је писац на три дела. У првом делу, у уводу, износи Јиречек резултате свога истраживања, те ћемо с њиме поглавито и упознати наше читаоце, у другом делу биће приопћени документи, а у трећем списци личних имена.

Пре него што су Римљани почели освајати Балканско Полуострво беху на северу полуострва изложени Илири и Трачани утицају грчког језика и културе са три стране: од истока са обале Црног Мора, са југа из маћедонске краљевине и са запада од грчких колонија на источној обали Адрије: Епидамна (Драча), Лиса (Љеша), и грчких вароши на острвима Хвару, Корчули и т. д. После римског освојења учврстио се грчки језик само у некадашњој трачкој краљевини, а на западу у далматинским колонијама изгубише се Јелини у много јачем римском елементу.

У земље између Адрије и Понтуса продирао је латински језик са обале источне Адрије, где је римска колонизација била старија и интензивнија. До обала дунавских продро је римски елеменат преко маћедонске краљевине, и већ под Августом и Тиберијом помакнуте беху римске легије у крајеве данашње Србије и западне Бугарске. У Далмацији је римско становништво имало више грађански карактер, а на доњем Дунаву војнички. Знање латинскога језика ширило се врло брзо, што сведочи Велејус Патеркулус, савременик Августа и Тиберија.

Пошто су Римљани освојили Далмацију, организоваше провинцију тога имена, која се протезала од утока реке Раше на источној обали Истрије, па до реке Мата, између Љеша и Драча. На истоку простирала се она до у данашњу краљевину Србију, обухватајући крајеве Рудника и Чачка. На северу граничила је са провинцијом Панонијом, која се простирала и на десну обалу Саве.

Далматинска обала, колевка средњевековног романског елемента, посејана је била местима са различитим варошким правима и привилегијама. Већ у почетку царства јављају се пет места као колоније: Colonia Martia Julia Salonae (Солин), Aequum (Читлук код Сиња), Jader (Задар), Narona на ушћу Неретве и Epidaurum (Цаптат). Густина римског населења према истоку простирала се до Динаре, до у крајеве Ливна и Стоца, а на југу од Скадарског Блата па све до данашње Подгорице, где се као знатно место спомиње Doclea. Па и кварнерска острва (Црес, Крк и Раб) беху за време Августа колонизована.

Унутрашњост провинције Далмације, већ је ређе била посејана колонијама. Становници тога краја, Илири, бавили се о рудокопу, земљорадњи, сточарству. Многи од њих опет служили су у римског војсци и у римској флоти, услед чега се знање латинскога језика простирало и у најзабитије планинске пределе. Но натписи, који су у тим крајевима нађени, показују јасно, како је површно и погрешно било знање латинског језика. У овим крајевима, у којима је током временаброј становништва све већма опадао, говорило се у кући полулатинским мешовитим језиком, какав данас опажамо у арнаутском говору.

Други појас, одакле се латински говор ширио у унутрашњост полуострва, био је Дунав, на чијем се доњем току, од ушћа Саве па даље, говорило латински пуних шест векова. Већ у I. веку после Хр. појачан је био број римских легија на Дунаву од 2. на 10—12. У раније време рекрутирале се ове легије римским грађанима из Италије, но на брзо је ратна служба постала наследном, те се тако на државној граници развио граничарски систем. Ислужени ветерани добивали су земље и стоку, а њихови синови наследили би их у ратној служби. Поред логора легија подигоше се брзо тржишта са становништвом латинскога језика, који беше делимице италскога порекла, делимице романизовано у ратној служби. Стога се у овим крајевима сретамо са чисто римским именима као Sulla и са латинизованим трачким и илирским именима (Aurelius, Seutes, Mucianus Mucapori, M. Aurelius Dasius).

Граница између латинскога говора на Дунаву и Адрији и грчкога у Маћедонији и Тракији ишла је од прилике овако: Пошавши од Љеша на Адрији, ишла је границом између Далмације (доцније Praevalis) на северу и Маћедоније (доцније Epirus Nova) на југу, а даље се кретала границом између горње Мизије (доцније Дарданија) и Маћедоније. За ово говоре нађени латински натписи у градовима Дарданије: Липљану (Ulpiana) и Скопљу (Scupi). Језична ова међа полазила је даље старом границом између горње Мизије и Тракије и то тако, да су Ниш (Naissus) и Бела Паланка између Ниша и Пирота (Remesiana) спадали у латинску зону, а Ђустендил (Pautalia) и Софија (Serdica) у грчку. Одатле се види да је доцнија провинција Dacia mediteranea (од IV.—VII. века) са варошима Serdica, Pautalia, Naissus и Serdica, састављена из делова горње Мизије и Тракије, престављала територију са два говора. Између Беле Паланке и Пирота полазила је ова језична граница према истоку северним обронком Балкана дуж границе између доње Мизије и Тракије и то тако, да су натписи близу Трнова (код старога Никопоља) већином грчки, а на обали дунавској све до ушћа искључиво латински. Најшира дакле латинска говорна зона јесте на линији од северне границе Паноније па до граница између Дарданије и Маћедоније, а најужа на доњем Дунаву, од Арчера (Ratiaria) па даље према ушћу. Било је до душе латинских колонија и у грчким провинцијама, али се оне нису могле дуго одржати, изузевши Драч, у коме латински натписи допиру ћа у VI. век.

Топографска номенклатура крајева са латинским говором има јасно романско или романизовано обележје, па и имена епископа који се спомињу у савременим изворима, јесу римска.

Ови романизовани крајеви између Адрије и Понтуса избацили су на површину и неколико писаца, између којих да споменемо писце VI. века Комеса Марцелина и Јордана, који се особито одликује варварским латинским језиком.

Деобом западног и источног римског царства (395) подељени беху Римљани између Понтуса и Адрије. Панонија и Далмација потпадоше под западно а Превалис, Дарданија и горња мизија под источно римско царство. Но у источном царству, у коме је претезао елеменат грчки, одржао је латински језик превагу у правном пословању и војсци. Отуда је и разумљиво да војсковође Византа у V. и VI. веку имају латинска имена. Но већ у првој половини VII. века превлађују код византијских војсковођа грчко-хришћанска имена (Георгије, Илија, Теодор, Сергије, Јован etc.)

Из ове перијоде очували нам се и неки трагови вулгарног латинског језика који се говорио у северним балканским земљама. Једна од говорних особина тога језика јесте употреба у уместо o. Тако напр. muntes м. montes, Bunos м. Bonos. Јордан пише custus м. custos и брка ubrs и orbis. Код Прокопија јавља се c и као гутурал и палатал: πύργος λουκερναριαβούργου, Κελλιριανά (Celeriana), Μαρκελλινά (Marcellina), а напротив Μουτζιάνι κάστελλον (Muciani castellum). За изговор ti карактеристично је Ραζαρία м. Ratiaria, Δομεντζίιολος м. Domentiolus.

У познијој перијоди средњега века говорило се у земљама између Понтуса и Адрије двојаким дијалектом: стародалматинским и румунским. Но почеци ових дијалеката падају у доба пре VII. века. Разлике између та два дијалекта говоре нам уједно да се они на разан начин и образовали. У Далмацији, где је римска колонизација била старија и где је становништво кроз сва времена одржавало чврсте везе са Италијом, очувао је стародалматински дијалекат више архаизама, а поглавито гутурално c и g у извесним случајевима. У крајевима доњег Дунава пак, где је римска колонизација била млађа и где се због даљине нису могле одржавати живе везе са Италијом и осталим романским покрајинама, развио се језик, који се од дијалеката Италије све више удаљавао. Центрум прарумунскога беше онде, где је била у јужноподунавским крајевима најшира зона латинскога говора, дакле у Срему, Краљевини Србији, западној подунавској Бугарској и на Косову. Подунавске Романе делило је бреговито земљиште од Романа далматинске обале. У овим крајевима (Босна, западна Србија, Црна Гора и северна Албанија) беше врло мало већих вароши а мало беше и чисто римских колонија. Насељено беше оно непотпуно романизованим Илирима. Потомци ових Илира јесу данашњи Арнаути. Језик њихов ради свога посреднога положаја, има много сличности са румунским у погледу гласова, образовања речи и лексикона, но с друге стране опет многи латински елементи у арнаутском показују често много старије особине него облици у румунском, што сведочи о њиховом додиру са старинским дијалектом далматинским у средњем веку.

Један век раније пре словенског упадаја у Далмацију, имала је источно римска царевина да издржи борбу са Готима ради поседа ове провинције.

Историјски подаци за ово доба веома су оскудни и мршави. Толико знамо да су далматински Романи у борби царевине са Готима 535—537. приањали уз њу. Но мало кашње показаше се они у религијозном спору око три главе као одлучни противнпци царске црквене политике. О Далмацији и тамошњим приликама пре великога упадаја словенског налазимо неке вести у писмима папе Гргура I. (590—604). У њима се последњи пут спомињу градови Doclea, Epidaurum и Salonae, као што се последњи траг налази градовима Сингидунуму, Виминациуму и др. у историји цара Маврићија (582—602). Но како се далматинска лична имена из год. 500—700. понављају и у г. 900—1300., можемо с правом закључити да се континуитет великог дела становништва у Приморју од доцнијег римског времена одржао све до у позни средњи век.

Дуже времена беше далматинско приморје поштеђено од инвазије варвара, који у VI. веку преко Саве и Дунава почеше упадати у северне провинције византијске империје. Но за то су источни крајеви Далмације страдали од германских Гепида, који становаху у близини Сирмиума и Сингидунума. За Гепидима појурише и Лангобарди, насељени у Норикуму и Панонији, те продреше у Далмацију и Илирик до крајева Драча.

Источно од Гепида, у данашњој Влашкој и Молдавској, јављају се у почетку владе цара Јустинијана (525—565) Словени. Њихове пешачке чете, наоружане копљима и стрелама, а вичне ратовању у бреговитим крајевима, шумама и баруштинама, продреше 548. све до Драча. Мало кашње 550. спусти се једна велика чета Словена у околину Ниша са намером да опседне Солун, но повуче се испред Јустинијанова нећака, Германа. Но када се источноримска војска склонила у Салону да онде презими, проведоше Словени зиму 550/551. на римском земљишту и византијске трупе код Адрианопоља.

Поред Словена појавише се као опасни противници царевине Авари, турско номадско племе, те освојише 582. Сирмијум, што беше тежак удар за Далмацију. Како је царевина сваким даном све неспособнија бивала да стане на супрот варварској инвазији, почеше се Словени стално настањивати у источноримским провинцијама. Прве словенске колонисте беху најамници у византијској војсци, а њима се на брзо у осамдесетим годинама VI. века придружише и други. Но ове поједине словенске групе не сматраше цар Маврићије као опасне по византијску царевину, јер сву снагу концентрише око тога како би начинио Дунав поузданом северном границом, предузимајући ради тога офанзиву против Словена на левој обали Дунава. Но покушаја његови осташе без успеха. Недисциплинована византијски војска не хтеде зимовати 602 и 603 с оне стране Дунава у словенској земљи, него се побуни, те извикавши за цара центуриона Фоку, пође ка Цариграду и збаци Маврићија са престола.

У исто време од прилике, нашла се и приморска Далмација очи у очи са варварима. Истрија је имала прва да издржи нападај од стране Словена а наскоро (600. г.) нашло се и становништво главнога града Далмације, Салоне у великој несигурности од Словена. Тужно звучи утеха папе Гргура Салонитанцима из 600. г.: „Sed nolite de talibus omnino contristari, quia qui post nos vixerint, deteriora tempora videbunt“.

Узурпатор Фока отправи војску против Перзијанаца, а Словенима и Аварима беху сви путеви отворени према Илирику и Тракији. И збиља и Словени и Авари крајем Фокине (око 609) нападају на један од најглавнијих градова империје, Солун, али чврсти бедеми солунски одолеше њиховим ударима, но за то грдно страдаху византијске провинције. У то исто време опустошише Авари и Словени Далмацију и разорише Салону и остале градове. И ако су бедеми Салоне за владе Јустинијанове били поправљани, ипак не беху кадри дати отпора варварској навали. Непријатељи продреше, пљачкајући и пустошећи, а становници се склонише на суседна острва Солту, Брач и Хвар. Дошавши мало себи, почеше на ратним баркама сметати непријатељима на обали, тако да се ови не смедоше више онде појављивати. Било је покушаја да се Салона обнови, али је ово било немогуће, јер је лежала у рушевинама. Бегунци се тада склонише у приморску грдну палату цара Диоцеклијана и тако ударише основ данашњем граду Спљету. Том приликом порушени беху Doclea, Risinium, Narona, Scardona, Aenona, а одржаше се само Jader и Tragurium (Трогир) као и вароши на кварнерским острвима.

За првих година владе цара Ираклија (610—641.) опустошише Авари византијске европске провинције а 611. потукоше Словени римске трупе у Истрији. У оно време од прилике када Перзијанци отеше Византинцима Дамаск (613.), Јерусалим (614.) и Александрију (619.) поседоше Словени и Грчку, а мало кашње 623. пљачкају они Крит и остала острва, но врхунац опасности указа се од стране Словена и Авара када 626. нападоше на Цариград. После тога напдаја који беше с успехом одбијен, мало се шта чује о Аварима, но Словени стално остадоше у земљама Балканскога Полуострва.

После смрти цара Ираклија око 642. искрцаше се Словени из јужне Далмације код Сипонта у Апулији, те се сукобише са Лонгобардима. У тој бици погибе лонгобардски херцег Aio од Беневента, и тек синовима Фриаулског херцега Гизулфа: Радоалду и Гримоалду пође за руком да претерају Словене на источну обалу Адрије,

Но већ у то време почеше мирољубивији одношаји између романског приморског становништва и нових словенских дошљака, што се види из вести о папи Јовану IV. (640—642.) рођеном Далматинцу, који посла опата Мартина у Истрију и Далмацију да од поганика (Словена) откупи хришћанско робље.

Што се тиче поседа цариградске империје у овим крајевима, он још беше доста знатан и после ових великих промена. Царевина имађаше и у самој унутрашњости још доста вароши и кастела, те се тек током времена овај посед све више смањивао. Скитија и Мизија беху у византијским рукама све до доласка Бугара између Дунава и Балкана (679.), а Сердику (Софију) освоји од Византије бугарски поглавар Крум тек 809. Из Истрије беху Византинци истиснути тек Карлом Великим (788), а острва у средњој Далмацији извинуше се испод византијског господства акцијом Арапа у IX. веку и гусарењем поганичких Неретљана.

Словенска колонизација допирала је до самог приморја, до зидина приморских градова. Пошто се ово комешање мало стишало, довољна је била за заштиту византијског поседа у тим крајевима државна флота, која се особито показала у ратовима против арапског калифата. Но сем тога зауздавао је Словене и политички систем Византије, која се трудила да поклонима, плаћањем и титулама одржи добре везе са словенским поглавицама, осигуравши уз то себи још и њихову помоћ у војсци. Тим начином задобише Византинци набрзо неко извесно госпоство над изгубљеним крајевима. Успомена на овакве политичке одношаје и учинила је, да је 300 година кашње постала византијска традиција, по којој су сва словенска племена на земљишту Далмације и Превалитане колонизована царем Ираклијем, који им је као поданицима поклонио ове земље за становање. Но ова политичка теорија коју износи цар Константин Порфирогенит не слаже се баш са његовим причањем о разорењу Салоне, Епидавра и осталих κάστρα, а потпуно се коси са изворима VII. века. Разуме се да се уз тврдњу цара Константина о мирној колонизацији Срба и Хрвата може пристати само онда, ако се вести Прокопија, Менандра, Јована Бикларског, Теофилакта Симокате, Гргура I, Јована од Никију, Исидора Севиљског и осталих претпостављају вестима Константина, које су за три стотина година позније.

Као што је речено мирни одношаји између нових дошљака и старога становништва на јадранској обали отпочињу врло рано, а нај јачи је доказ за ово, што су Словени од старога становништва усвојили многобројне називе острва и вароши, а поглавито називе, изведене из светачких имена. Но доласком нових дошљака између 602—626 настале су велике промене и померање у груписању народâ на Балканском полуострву. Етнографска карта подунавских и балканских земаља била је још за дуго времена веома шарена. Између Словена седели су остаци романског, грчког, илирског па можда и траачког становништва. Славизирање читаве унутрашњости Балкана и постанак садашње јединствене српско-хрватске и бугарске језичне области не пада у VII. век, него је то резултат дуготрајнога процеса, који се вековима развијао. Многобројнији или слабији остаци античке номенклатуре показују уједно где је промена од почетка слабија или јача била. Остаци античких назива река у Посављу и Подунављу (Colapis-Kulpa, Oeneus-Una, Asemus-Osъm) показују, да су Словени дуго били у саобраћају са римским провинцијалима. Нај јаче промене пак извршиле се у горњој Мизији, унутрашњости Маћедоније и унутрашњости Далмације (у данашњој Босни). У горњој Мизији губе се стари називи градова: Singidunum (Београд), Tricornium (код Гроцке), Aureus mons (код Смедерева), Margus (на ушћу Мораве), Viminacium (Браничево), Horreum Margi (код Ћуприје). Ово пада тим јаче у очи, што се на југу у суседној Дарданији и Дакији Медитерани одржала добро античка имена: Ulpiana (Липљан), Scupi (Скопље), Naissus (Ниш), Serdica (старобуг. Срјадец). У унутрашњости Маћедоније не само да се погубила стара имена градова него и називи река, као Axios, Erigon etc.

Када Словени упадоше преко Дунава, неки од провинцијала склонише се на морску обалу, неки опет беху заробљени, а сиромашна класа, понајвише пастири у планинама, осташе на огњишту, измиривши се са новим поретком ствари. Легенда о св. Димитрију спомиње у Солуну у VII. веку бегунце из подунавских градова, из обе Дакије, особито из Срјатца и Ниша, из Дарданије и осталих земаља. Овим померањем уједно тумачи се постанак спорадичног романског населења јужно од некадашње границе латинског и грчког говора, тумачи се дакле порекло Маћедорумуна или Аромуна, који се од X—XI. века спомињу у Маћедонији, Арбанији и Тесалији. По свој прилици да су у тим бурним временима потиснути били према југу у Praevalis и Epirus nova и полуроманизовани Илири из Далмације и Дарданије. Исто тако кренули се остали потомци подунавских Римљана из горње Мизије и Дарданије према западу, спустивши се у земље некадашње провинције Далмације, пошто у средњем веку у близини приморских градова наилазимо на неко пастирско населење, чији се говор много разликовао од језика старих Далматинаца. И Романе подунавских земаља као и Романе далматинских приморских приморских градова називаху Словени опћим именом Влах множ. Власи. У раном средњем веку називаху се румунски пастири у планинама Моравласима (Црни Власи) за разлику од становништва приморских градова.

Хришћанство се код ових потомака римских провинцијала добро држало посред поганичких Словена, Авара и Бугара, и ако не имађаху уређене јерархије. Старохришћанска терминологија код Румуна како у Дакији тако и Маћедонији говори за ово. Тим фактом тумачи се уједно због чега је Хришћанство код Хрвата, Срба и Бугара примано било без икаква јачега стпора.

Интересно је питање с киме су Словени, дошавши у земље јужно од Дунава, долазили више у додир, да ли са Грцима или са Романима. Многобројни романски термини у црквенословенском, бугарском и српском сведоче да су више одржавали везе са Романима. Назив Грк (цркв. слов. Гръкъ) узели су Словени из лат. Graecus, јер су византијски Грци себе називали Ρομαῖοι, а Перзијанци, Арапи и Турци називају их Rûm, Urum, именом изведеним из овог последњег. Византијски βασιλεύς назива се цар, по познолатинском caesar (cêsarь, cьsarь, carь). Романскога је порекла цркв. сл. оцьтъ од acetum, олътаръ од altare, рода од ardea. фуруна од furnus и т. д.

Власи или Моровласи становали су у бреговима код Котора, Дубровника, у крајевима Неретве, код Спљета, Клиса и Сиња, код Нина и Обровца и на Велебиту од Зрмање па до Сења. Влашка имена сретамо у даровним повељама српских владалаца. Она су или чисто румунска, као: Барбат, Букор, Бун, Фечор, Сурдул, Шербан, Урсул или словенска са румунским артиклом, као: Градул, Хранул, Радул, Владул. Ст. Новаковић мисли да су ови Власи у првој половини XIV. века већ говорили српским језиком. Но за Влахе у хрватском приморју знамо да су још у XVI. веку делимице говорили романски. По свој прилици дакле да је велики део Влаха или Моровлаха у Далмацији у последњим вековима средњега века говорио и српски и романски. Доцније пак, када су планински пастири престали говорити румунски, изгубило је име Влах у Хрватској, Босни и Далмацији потпуно свој етнографски значај, те се данас тим именом називају пастири, сељаци из унутрашњости или православни.

У погледу Арнаута напоменућемо, да су они у средњем веку у појединим групама много даље допирали на север него данас. Тако нпр. опажамо их у жупи Грбаљској и северно од Скадра, у данашњој чисто српској Црмници. У тим крајевима одржали се још и данас неки месни називи арнаутског порекла. Тако нпр. Шингјон на Црнојевића Ријеци, села Прогоновићи у Љешанској нахији, Маленца, јужно од Даниловграда и племе Малоншићи. Племе Кучи налази се још и данас у прелазном стадијуму из арнаутског у српско. Погрешно је даље мишљење да се арнаутски елеменат према истоку, отприлике у крајеве Призрена, почео ширити у турско доба, јер га онде опажамо већ за време цара Стефана Душана.

Потомци старих Илира спомињу се тек од XI. века као Άλβανοί, Άρβανοί, Άλβανῖται, Άρβανῖται, Albanenses, Arbanenses, слов. Арбанаси. Млађи назив је Шкипетар. На основу личних арнаутских имена у средњем веку може се закључити, да је то старохришћанско населење више варошке културе, које је далматинским Романима ближе било него Словенима.

Становништво у далматинским приморским градовима називало се у раном средњем веку Романима. Већ у IX. веку деле се Далматинци у две групе: у Романе и Словене, а и цар Константин Порфирогенит назива Далматинце Ῥωμᾶνοι, који се имају разликовати од Ῥωμαῖοι, византијских Грка. Доцније пак називали се грађани приморских градова Латинима, што се види и у далматинским листинама, које јасно разликују Латине од суседних Словена.

Као и у градовима византијских покрајина јужне Италије тако и у приморским далм. градовима током времена образује се ради њихова експонирана положаја особито велика локална автономија. Ова градска индивидуалност огледа се у писаним градским статутима, које налазимо у свакој од ових опћина. На челу опћина стајале су угледне фамилије, чији чланови имађаху и светски и црквени авторитет у својим рукама. Стога нам је у времену 900—1250. између друштвених класа једино познато свештенство и градски нобилитет.

Што се тиче цркве, она је у тим градовима са остацима римског становништва свагда била латинска. Духовни старешина беше архиеписком спљетски. Истина, да је византијски цар Лав Исавријски (717—741) отргао испод папске јурисдикције неке територије на западу, али се, колико је познато, та промена није дотакла Истрије и Далмације, него само неко време Превалитане. У XI. веку пак образује се у старој Превалитани нова архиепископија са седиштем у Бару, којој беху потчињене епископије у Уцињу, Свачу, Скадру, Дривасту, Пилоту и др. Стварањем архиепископије у Бару отпочиње ривалитет између Бара и Дубровника. И Дубровник је наиме хтео да има архиепископију, и збиља крајем XI. века опажамо архиепископа и у Дубровнику. Но тиме није легла распра између ове две архиепископије, него се она протеже ћа и у XIII. век. Половином XII. века би креирана и четврта архиепископија са седиштем у Задру, а њој беху потчињени епископи острва Раба, Цреса и Крка. Покушај виз. цара Василија I., који рестауриса византијску власт у Далмацији и доњој Италији (871), да спљетску архиепископију потчини цариградској патријаршији, био је пролазне природе.

Рад словенских апостола Ћирила и Методија у Моравској и Панонији дотакао се брзо и балканских земаља. Словенски преводи црквених књига доспеше још за живота Методијева Хрватима, Неретљанима, Захумцима и Дукљанима. Узмемо ли на ум, да је у приморским градовима било романско становништво, онда потпуно разумемо онај енергични спљетске архиепископије, који показа у ствари око увођења нове словенске литургије.

Увођење словенске литургије ишло је у прилог византијској политици, која се надаше да ће тим путем придобити за културу Византа све Словене између Понтуса и Адрије. С тим политичким плановима стоји у вези путовање Методија из Моравске у Цариград (од прилике 882—884). С друге стране опет словенска литургија показала се као згодно средство за обраћање Словена у забитим брдовитим крајевима, јер они никако не разумеваху латинског језика. Пред капијама приморских градова укрстиле се две литургијске струје. Источна црква беше од вајкада толерантна у питању употребе националних језика у богослужењу, те имађаше црквене књиге на грчком, коптском, сирском, јерменском и т. д. На западу пак доминирао је у цркви једино латински језик. Изузетак беху у раном средњем веку Готи, али они беху Аријанци. Иако они беху давно ишчезнули са лица земље, ипак се у живој успомени одржала њихова улога у цркви. С тога и разумемо да је два века кашње, пошто беху начињена словенска писмена, могао Тома, архиђакон спљетски, рећи за та писмена, gothicae litterae, a quodam Methodio haeretico repertae, У доцнијим вековима, када беше утрнуло историјско знање, поникла је нова теорија, по којој је глагољицу измислио св. Јероним. На тај начин и могло је доћи до компромиса, којим је допуштена била употреба глаголскога писма. У новије доба пак опажа се отпор католичке цркве против употребе глагољице у северној Далмацији, Кварнерским острвима и Истрији. Но та борба између латинске и словенско-католичке литургије (глагољицом) има етнографску основу: то је стара борба између романизма и славизма, два моћна елемента, који на тој обали долазе у додир већ од тринаест векова.

Глаголско писмо употребљавало се не само у Хрватској, Маћедонији и западној Бугарској, него и у Србији и Босни, одакле је брзо било истиснуто много простијом и удобнијом ћирилицом. Не зна се да ли је словенска служба била гоњена у архиепископији Барској и Дубровачкој. Но обе ове архиепископије изгубише свој утицај на Словене заснивањем автокефалне српске цркве 1220. У тим крајевима беху две православне епископије: једна у Стону, за хумску покрајину, а друга у манастиру св. Михаила на Превлаци код Котора, за Зету. У Босни пак превлађиваше све више богомилска секта, коју једнако мрско гледаше и римокатоличка и православна црква.

Да су традиције старохришћанског времена, помешане утицајем средњевековног истока, биле јаке у градовима далматинским, сведоче најбоље имена цркви и лична имена. Цркве а и лична имена називали се у Далмацији именима из Новог Завета, а особито именима апостола. Тако напр. цркве назване по св. Петру налазимо на читавом простору између Скадра и Истрије. У Далмацији беху даље у поштовању светитељи из Аквилеје, Равене и Африке, а тим именима називаху се обично и Далматинци. Беху даље у поштовању и неки свеци, пореклом са истока. Као такав да споменемо култ св. Стефана, који беше патрон византијске царевине ради сличности са речју στέφανος = круна. Центрум култа беше у царској палати у Цариграду, а одатле се он брзо раширио по свему полуострву. Св. Стефану беше посвећена црква у скадарском граду, а 1382. подиже босански краљ Стефан Твртко I. град св. Стефана у жупи Драчевици, данашњи Нови. Име Стефан омиљено беше код Немањића и босанских краљева. У особитом поштовању беху даље Архангели, особито Михаил, даље војнички светитељи византијски: Димитрије (са особитим култом у Солуну), Теодор Стратилат и Теодор Тирон. Византијског порекла беше и култ Кузме и Дамјана, које назваше у Стону и Скадру у XV. веку Светим Врачима. Поштовање неких светитеља ширило се по Далмацији пренашањем њихових моћи. Тако напр. поштовање св. Николе, епископа у Мири, у Ликији, чије моћи пренесене беху у Бари (у јужној Италији) 1087., пошто пропаде византијско господство у Италији. Између цркви посвећених његову имену да споменемо цркве у Љешу, Скадру, Бару, Котору, Дубровнику, Спљету, Задру и т. д. Заштитник града Котора беше св. Трифун, мученик из Никеје за време цара Деција (слављен 1. фебруара) а дубровачки св. Блаж, епископ Себасте на Црном Мору (славен 3. фебруара). Пада даље у очи употреба имена из Старога Завета, што опажамо и у осталој источној Европи између г. 800—1200. Тако напр. у северној Албанији код Шикја беше нека црква посвећена св. Соломону, а близу рушевина Салоне био је манастир св. Мојсија.

Интересан је даље појав да се још у позно римско време почела у овим крајевима да образује нека хришћанска топографија, а наиме да градови и села добивају имена њихових цркви, које беху посвећене појединим светитељима. На овакве називе наилазимо у изобиљу у приморју далматинском и арнаутском, а у унутрашњости су они много ређи, особито у Босни. Знак да становништво ових земаља не датира из истих времена. Називи ови могли се образовати све дотле, докле год Словени сматраху онај неразумљиви придев (Sant, San, одатле словенски Sut, Su, Sto) за нераздвојни део имена. Такви су називи Sućidar од Sanctus Isidorus, Sukoišan од S. Cassianus, Sušćepan од S. Stephan, Sutvara од S. Barbara, Stomorija од S. Maria и т. д.

На простору између Љеша па до Истрије сачували се у називима места многобројни трагови предсловенске номенклатуре: илирске, римске и романске. Особито се у томе погледу одликује некадашња провинција Превалитана. Данашњи назив реке Дрима је прастарога порекла, пошто се спомиње код Птолемеја (Drilon) и Плинија (Drino). Па и назив реке Бојане изведен је од старога назива Barbana. Стари су даље називи Скадра (Scodra), Љеша (Lissus), Уциња (Olcinium) и Дуке (Doclea). Некадашњи стари илирски и римски град Rhizon или Risinium сачувао је своје име у данашњем Рисну, у Боци Которској. Па и околина Дубровника очувала је читав низ античких назива. Да споменемо пристаниште Молунат у старо време Malontum, Maluntum. Назив Бргат више Жупе изведен је од лат. virgetum. Острво Локрум води порекло од старога Lacromona и т. д. Даље наилазимо на остатке античке номенклатуре у околини Спљета, Трогира, Задра, на кварнерским острвима Рабу, Пагу, Крку. Па и у северноме приморју води напр. Сењ свој назив од старога Senia.

И у погледу личних имена опажамо исту конзервативну црту као и у месним називима. Нема јасна трага да се код приморских градских становника сачували остаци личних имена старих Илира, која сретамо на натписима из римскога доба. У средњем веку ишчезнула беху имена као: Dassius, Plassarus, Andes, Plares, Beusas, Bato, Tato, Messor и друга. Но за то се у средњем веку у градовима сретамо са именима римским, која опажамо и на натписима из римскога доба. Тај појав пак најбоље сведочи у каквој чврстој вези стоје грађани римских градова из доба царства са грађанима романских опћина у средњем веку. Таква имена су: Agape, Albinus, Augustus, Barbius, Candidus, Clemens, Donatus, Firminus, Fortunatus, Lampridius, Licinius, Marcus. Но особито одржаше се позноримска лична имена хришћанскога типа из V.—VIII. века (Bonus, Praestantius, Palma, Sabinus, Ursacius), а особито су даље заступљена имена хришћанскога порекла и то поглавито апостолска имена. Сем тога налази се међу личним именима и таквих, која су византијског, германског и млетачког порекла (Alexius, Artemius, Basilius, Alterius, Aldefreda, Albertus, Anselmus, Rainerius). Словенска имена особито су заступљена у градовима, но док се у континенту јављају у сложеној форми (Славомир, Славогост, Десислав, Радидруг), опажамо их у градовима сасма једноставне. Крајем средњег века превођена беху особито у Дубровнику имена из једнога језика у други. Тако напр. имена Добра, Добрача, Добрица превођена беху као Bona, Бјелава као Blanca, Цвјетко као Florius, Радослав, Радивој као Alegrettus. Многа опет имена пренесена су била у живот читањем средњевековних романа и песама. Таква су Priamus, Ascanius, Tristanus и др. Са обновом класичних студија у XV. веку ушла су у моду имена као: Коријолан, Сципијон, Валерије, Помпеј.

Од особитог интереса су скраћена имена и имена од мила. Приликом образовања нових форми било је нешто сасма обично, да због мешавине народа латинска имена добију словенске наставке а словенска опет латинске. Имена се скраћивала на више начина. Испустио би се или на почетку ненаглашени слог (Dominicus, Minicus, Menego, Mencho; Gapa (Agapia). Lena (Helena), или на свршетку (Cando, Cande из Candidus; Fortus, Forto из Fortunatus); Zura, Zurre из Georgius). У другом случају гласило би лат. us као o или у дијалекту као u (Toduru. Todero из Theodorus).

Најобичнији наставци у романском за деминутива јесу — ulus, olus (Andriulus, Fusculus, Marculus, Pasculus) а ове наставке добивају и словенска имена, па их је као такве врло тешко разликовати од румунских са постпонираним артиклом. Таква словенска имена јесу: Bratizolo (Bratьe). Cernolus (Crьne), Dobrulus и т. д.

У приморју, противно унутрашњости, има врло мало личних имена која би свршавала сугласником (Влад, Рад, Обрад), него обично самоглосником. Тако многа имена по узору словенских имена на о (Драго, Грубо), свршавају тим вокалом: Antho (Antonius), Vlacho (Blasius). Многа опет Masc. свршавају на е. Таква су словенска Богде, Боре, Добре, Драже или имена романскога или старохришћанскога порекла: Bare (Bartholomeus), Base (Basilius), Dime (Dimitrius), Zore (Georgius). Више пута опет добивала би имена несловенског порекла словенске наставке -ен, -ин, -оња са романским вокализовањем — agna; aza Jurenus (од Jura Georgius), Andrenuns (од Andreas) Michascin од Михаил; Domagna, Petrogna, Petragna, Petraza (Petrus), Michazza (Michael). Мешавина ова дотерала је који пут дотле, да се романским или старохришћанским именима придавала цела словенска номина. Таква су: Марислава, од Марија и слава по узору слов. Драгослава, Јирислав од Јира (из Георгије) и слава.

Фамилијарна имена су познија порекла. Увођење сталних презимена по оцу и матери, по месту или занимању пада од прилике у оно време, када се у градовима староседеоци потпуно оделили од придошлица. Тим сепарисањем развило се градско племство, које је као наследно морало добро пазити да се имена не побркају. Још у X. веку јављају се градске старешине са једним именом, но већ у XI. су презимена све чешћа и чешћа. Од 1250. јавају се трострука имена. Име, даље очево име и фамилија пред којом је речица de. Тако напр. Laurentius Elie de Romano. Од XIV. века пак добивају племићи титулу Ser. У доба препорођаја имена многих породица добише класичну форму: Рањине се назваше Aranei, Поце (Пуцићи) Putei, Церве (Цревићи) Cervini.

Што се тиче значења ових фамилијарних имена, многа од њих означавају имена отаца или дедова. Неке опет породице назваше се по грађевинама, капијама, улицама, а неке опет по телесним особинама, као Calbi. Calvo (ћелав), Gambigrosse, Gambafreta или слов. порекла: Bellobrado, Çernocossa. Неке опет породице понеше имена по ношњи, звању, занимању и моралним особинама. Неке опет фамилије назване су по неким смешним особинама: Magnavacha (који једе траву), Cessigusso (Чешигуша), Gladnitza.

Језик којим су говорили становници приморских градова назива се у средњевековним споменицима lingua latina, latinum idioma, latinski, latineški. Био је то неки особити локални дијалекат, чији први појави избијају већ у неправилно писаним латинским листинама X.—XII. века. Но остаци његових особина још се боље опажају у документима XIV. века. Али већ током тога века а још више у XV. веку, када Млечићи стадоше чврстом ногом на источној обали Адрије, почиње млетачки дијалекат да потискује овај стародалматински.

Овај дијалекат запазили су и учени људи у средњем веку, као ученик Петраркин Јован из Равене, дубровачки канцелар у другој половини XIV. века и Филип де Диверзис, ректор дубровачке школе у првој половини XV. века. У новије доба пак у XVII. веку добро је уочио историк Луцић, да је овај дијалекат сроднији дијалектима Тоскане и Пиценума, него млетачком и ломбардијском.

Овим романским дијалектом говорили су још у прошлом веку старији људи на острву Крку, али је напокон и онде пре неколико година умро неки старац, који је једини тим дијалектом знао говорити. На овоме месту споменућемо неке главније особине тога говора. У погледу самогласника забележићемо да наглашено a прелази који пут у e. Напр. dineri м. denarii, scerlato м. scarlato. Ненаглашено e прелази у i: Vitrano (veteranus), Pitrigna (Petrigna). Који пут опет i прелази у e: frari menori (minori), calesso (calix), pentor (pictor). Као и у румунском тако се и овде o претвара у u: sularu (solarium), nun (non), cusu questa dumanda (cosi questa domanda). Овим претварањем тумаче се даље у српско-хрватским споменицима многа имена и туђинке романскога порекла: Дујам (Domnius), Дунат (Donatus), Бартул (Bartholomäus), Гргур (Gregorius), urdini (ordines), а отуда и гласи мушки артикл lu као у доњој Италији (lu termino м. il termino). Карактеристична је даље појава дифтонга (u гласи који пут au, i опет ei или ai, а e опет ei).

Код сугласника забележићемо као карактеристичну појаву да c, g пред e и i остају грлени. Последњи остаци овога изговора сачували се у туђинкама данашњега дубровачког дијалекта. Тако напр. кимак од cimex, лукијерна од lucerna, мрђин, мргањ од margine. Даље гласовне особине овога дијалекта су да меко ļ прелази у i: lu meiu м. il meglio, да лат. mn. постаје nj, а лат. n да прелази у l (molimento м. monumentum). Стара лат. гласовна група pl и cl остаје непромењена. Напр. non plaza a Dio тал. non piace a Dio, plu тал. più. Clesia тал. Chiesa. Код непчаних пак опажа се особито фино ниансирање. Ове суптилности у изговору не беше увек кадро јасно представити латинско писмо. Па и у деклинацији, заменичкој промени, коњугацији и лексикону показује овај дијалекат индивидуалне црте.

Тежак беше положај ових далматинских Романа у приморским градовима. Силном навалом Словена у VII. веку беху они тако рећи ограничени на најјужу градску околину, а у њиховој близини настани се народ другога језика и културе, потиснувши испред себе стари романски елеменат. Потреба за животом беше јача од мржње и бојазни, те није ни чудо, да већ у раним временима отпочиње саобраћај са суседним Словенима. Тим начином почиње словенски елеменат мало по мало да осваја терен у самим градовима. Већ у X. веку опажа се наиме, да неки угледни људи у градовима имају словенска имена. У XI. веку пак носе словенска имена градске старешине, судије, опатице, архиђакони па и сами епископи. Што се даље одмичемо од ових старијих времена, све то више опажамо у градовима освајање словенског елемента. Пут којим словенски елеменат продираше у патрицијске фамилије беше женидба патриција са женскињем из словенског суседства. Отуда је јасно, што синови племићских породица са романским називом имају који пут словенска имена. Жене племићских фамилија (Ursacii, Lampridii, Sabini и др.) називају се Бјелава, Десислава, Доброслава, Драгомира, Гојслава, Прибислава, Стана, Тихослава и т. д. Особито су нам јасне женидбене везе неких племићских породица у Задру са суседним словенским кнежевима и племићима. С друге стране опет склањали се као бегунци у приморске градове словенски племићи, у ком погледу се одликовала дубровачка република ради своје либералности, којом је дочекивала ове прибеглице, које су гониле политичке невоље. Бавећи се онде, долазили би они у тешњи додир са тамошњим романским становништвом, допринесавши и сами да се ова мешавина брже изведе.

Но особита промена у становништву ових градова настаје од почетка XIII. века, када добише особита полета трговина, бродарење по мору и занати, и када градови проширише и своје уске територије. У то доба развија се нова друштвена класа „cives de populo“, камо спадаху трговци, занатлије, морнари, рибари и т. д. од којих се племство потпуно одлучи, придржавајући и на даље у својим рукама крму опћинске управе. Ови нови грађани беху по највише Словени из суседства, али их је било и са острва, из Млетака, Анконе и Апулије. Било је даље међу овим грађанима Арнаута, Грка па ћа и Саса из рудника у Босни и Србији.

Интензивнијим продирањем овога елемента убрзан је процес славизирања приморских градова. На југу пак продираше особито арнаутски елеменат у приморске градове. У XVI. веку спомињу се у Уцињу само Арнаути а у Бару говорило се у то доба пола српски а пола арнаутски. Скадар пак беше већ у XIV. веку потпуно арнаутски.

Са интензивнијим продирањем словенскога елемента ширило се све то више и знање словенскога језика. У почетку је ово знање било слабо и непотпуно, што сведоче сачувани документи и споменици. У XIII. па још и другој половини XIV. века превођена су била сва писма суседне српске и хрватске властеле на латински а доцније на талијански. У XV. веку пак преводила се ова писма врло ретко, знак да је српски језик толико овладао, да га је свако могао лако разумети. Но ни преводи ови нису сваки пут тачни, а много погрешака се опажа у неким, ћирилицом писаним, дубровачким писмима између 1230. до 1260. Особито пада у очи што се њима брка з са с, д са т , к са г, с са ш, ш са ж (исьма, расьвѣ, сьвономь, наетьно, своботьно, колиго, єкьда, тишоуща, вьгодивь жемь богоу) и што се падежи мењају један с другима. Исто тако бркају се који пут и значења сличних речи, као попрати = притиснути са подьпрѣти = подупрети.

Боље знање српског језика у Дубровнику опажамо тек од 1350., када многи Дубровчани, живећи више година по рудокопима и тржиштима Србије и Босне, добише прилике да науче тачно српски писати. Листине српскога писара у Дубровнику Руска Кристифоровића (1392—1430), изузевши некоје гласовне архаизме, стилизоване су већ потпуно коректно.

Но док је овако с једне стране продирао у градове словенски елеменат, држао се с њиме упоредо романски дијалекат за читаве друге половине средњега века. Да тај дијалекат у то време бејаше још на снази, опажа се најбоље отуда, што се самогласници у словенским личним именима и именима места конзеквентно мењају. Тако из слов о постаје а слов. ово постаје оа. Тако напр. Доброта код Котора = Dabrat; Пољице = Paljice; Брсково = Berscoa; Попово = Papoa и т. д. Конзекветне ове замене нестаје тек у XIV. веку.

Велике промене у становништву приморских градова изазвале су честе појаве куге, која је почешће морила становнике становнике тесних улица са утрпаним домовима. Страшне последице ове заразне болести беху особито г. 1348. и 1362. Том приликом угаси се у Дубровнику 35 патрицијских породица. Но крај свега тога беше племство у XV. веку још увек снажан елеменат становништва у приморским градовима. Тако напр. породица Менчетића у Дубровнику бројала је око 1500. г. од прилике 40 мушких глава. Почетком новога века 1527. беснила је куга у Дубровнику с толиком снагом, да је покосила 84 племића, не бројећи овамо силне жене и децу. Невољи овој придружи се 1667. велики земљотрес, који поруши велики део Дубровника и прогута велики број жртава. Ударом овим беше број племства умањен тако, да већ не беше могуће попунити јавна звања из његове средине. Племство дакле беше принуђено да у своју средину прими и приличан број трговачких породица. Промена ова у броју старих племићских и нових грађана, између којих први постепено опадаху, беше од велика утицаја на политичке одношаје у овим опћинама. Овај нови, бројно јачи и материјално снажни елеменат, тражио је да осигура и себи право учешћа у јавним пословима, које дотле беше искључиво домена старих, патрицијских породица. Тиме се и тумачи она мржња између племића и оних из народа коју опажамо у XVI. веку у приморским градовима под млетачком управом. Мржња ова особита израза нађе у Бару, где је 1512. почело формално касапљење племића, које Млечићи с тешком муком зауставише.

Обновом класичних студија у XV. веку опажамо у Далмацији код образоване класе две струје. Присталице једне струје изводили су своје порекло од Римљана из најстаријег доба, и хтедоше пошто пото да осигурају место латинском језику као домаћем говору. Присталица овог правца беше напр. у Дубровнику „poeta laureatus“ Aaelius Lampidius Cerva или Cervinus (1463. † 1520).

Но већ почетком XV. века беше у Дубровнику младих племића који се окушали у састављању српских стихова. Но мало кашње крајем тога и поч. XVI. века заснивају Дубровчани Ђоре Држић, Шишко Менчетић и Спљећанин Марко Марулић југословенску вештачку појезију. Појезија ова цветала је особито и Дубровнику, Спљету, на острвима и у Задру. Котор пак продуцирао је понајвише латинске песнике. На оба ова правца склопише компромис, те је тако било песника који су ковали и латинске (или талијанске) и словенске стихове.

Друкчија пак беше употреба језика у политичком животу. Док је српски језик осигурао себи место у литератури, у политичном животу не имађаше среће да истисне латински или талијански. 1474. забранио је сенат под казном плаћања једне перпере, да се у седницама не сме говорити „lingua sclava“ него само „lingua vetus Ragusea aut latina vulgaris“. Талијанским језиком су писана даље правна и историјска дела. У том погледу је веома карактеристично да Никола Рањина, скупљач продуката нове словенске лирике, пише своје историјске анале Дубровника талијанским језиком, а за њима пођоше и оба Гундулића, Орбини, Лукаревић и напокон Растић.

Домаћи језик у XVI. веку беше у свима градовима словенски. У Дубровнику је у XVI. веку знање талијанског језика било толико опало, да је дубровачка омладина радије слушала словенске проповеди Францишканаца и Доминиканаца, него талијанске проповеди у столној цркви, које није добро разумевала. Исто тако беше у Спљету и Трогиру, о чијим становницима Млечић из XVI. века Ђустинијани вели, да сви мушки знају талијански, али у кућама говоре словенски ради жена, од којих мало њих знају талијански, а ако која и знаде, не ће тим језиком да говори, него само матерњим.

Млетачко господство на источној обали Адрије које отпочиње у XV. веку, потиснуло је постепено употребу словенског језика у приморским градовима, те је талијански језик освојио и она места, чије је становништво чисто словенског порекла, као на Корчули, Хвару, и у Шибенику.

Од средњевековног градског далматинског становништва мало их је — особито племића — који би водили порекло из доба пре 1500. У Дубровнику налази се још девет потомака племићских фамилија из доба пре великог потреса од 1667. Исто тако мало је остатака и од трговачких фамилија „de populo“ XV—XVII. века. У Задру пак одржала се свега два представника средњевековнога племства (conte Begna и conte Fanfogna) а у Котору су давно ишчезнуле фамилије Bolizza, Buchia, Pasquali, Drago и др. Па и сеоско далматинско становништво не датира од старих времена. Сви крајеви између Сења и Спљета насељени су највише у XVII. веку, када Турци беху оданде истиснути, који опет својим доласком раније истиснуше тамошње старије населење. Једини остаци становништва из средњега века одржаше се у бреговитом крају Пољице код Спљета, за тим становништво на територију некадашње дубровачке републике и горштаци у околини Боке Которске.

Извор

По проф. Конст. Јиречку извео Јован Радонић, „Романи у градовима Далмације за време средњега века“, у: Летопис Матице српске, књ. 214, св. 4 (1902), стр. 52-76.