Rodoljupci/36
Pozorje sedmo
ŽUTILOV, NANČIKA, MILČIKA i LEPRŠIĆ stupe, PREĐAŠNjI
NANČIKA (Lepršiću): Pa zašto nam ne kažete šta je novo?
LEPRŠIĆ: Šta vam imam kazivati? Madžari će biti pobeđeni, pa mir.
GAVRILOVIĆ: A šta će biti s nama?
LEPRŠIĆ: Dobićemo i mi, ne ono što su neke preterane glave tražile, nego što je pravo.
GAVRILOVIĆ: 'Oće li biti Dušanovog carstva?
LEPRŠIĆ: Budalaština! Nema nas dvadeset miliona.
GAVRILOVIĆ: Ali bar slavjansko carstvo.
LEPRŠIĆ: I od toga nema zasad ništa.
GAVRILOVIĆ: Ta vama je to neprestano bilo u ustima.
LEPRŠIĆ: Moralo se tako govoriti da narod ustaje.
GAVRILOVIĆ: To će reći: vi ste lagali.
LEPRŠIĆ: E, tako je, drugačije nije moglo biti.
GAVRILOVIĆ: Naravna stvar, rodoljubije sve dopušta. Nego, molim, kako sad stojimo?
LEPRŠIĆ: Ne možemo ni mi zahtevati da smo bolji od drugi'. Dobili smo ravnopravnost sviju naroda, dobili smo patrijarha, dobićemo i vojvodu, pa kud ćete više!
SMRDIĆ: Bre; samo da se jedanput svrši, pa makar kako bilo!
ŠERBULIĆ: I ja kažem: dosta smo od kuće.
MILČIKA (smeši se): Ja ne marim ma jošt toliko trajalo.
GAVRILOVIĆ: Verujem, jer se ovde udajete.
SMRDIĆ: Je l' istina?
ŠERBULIĆ: Smemo li čestitati.
NANČIKA: Jest nešto u stvari, no nije baš svršeno.
ŠERBULIĆ: No, to mi je milo.
SMRDIĆ: Vi ste najbolje profitirali u bežaniji.
LEPRŠIĆ: Je li prilika dobra?
GAVRILOVIĆ: O, fini mladić, ja ga dobro poznajem. Istina, nije Srbin ...
LEPRŠIĆ: Šta, šta?
ŠERBULIĆ: Kako bi Srpkinja za stranoga pošla?
SMRDIĆ: To baš nije lepo.
ŠERBULIĆ: Predsedatelj odbora!
ŽUTILOV: To su ženski poslovi, u to se ne mešam.
ŠERBULIĆ: Makar kako, tek ja ne bi, dopustio.
LEPRŠIĆ: Dakle je mladoženja Vla'?
GAVRILOVIĆ: Nije nego Madžar.
LEPRŠIĆ: Je l' moguće?
SMRDIĆ: Ja ne mogu verovati.
NANČIKA: Govori se tako, no upravo ne zna se.
GAVRILOVIĆ: A zacelo! Ja ga dobro poznajem!
LEPRŠIĆ: I vi se možete tako zaboraviti da Madžara uzmete za zeta?
SMRDIĆ: To je preko jego.
LEPRŠIĆ: Odma' idem da stavim u novine; neka se svet čudi postupku najvećega rodoljupca.
ŽUTILOV: On će se posrbiti.
LEPRŠIĆ: Posrbiti? Vi ćete se pomadžariti, kao što ste i bili polak Madžari! ... Sramota!
ŠERBULIĆ: I ja kažem da je sramota.
LEPRŠIĆ: Ne, to mora doći u novine; sve zabadava.
GAVRILOVIĆ: 'Oćete li staviti kako ste i vi dobili službu izvan Vojvodine?
ŽUTILOV: Kakvu službu?
GAVRILOVIĆ: Sekretar kod vladinog komesara.
SMRDIĆ: Je l' to istina?
LEPRŠIĆ: Bila je reč.
GAVRILOVIĆ: Zašto je "bila reč" kad ste zacelo primili, a nije nikakvo zlo.
ŽUTILOV: Kako bi Srbin inače služiti mogo nego kod Srbina?
ŠERBULIĆ: To je istina.
SMRDIĆ: Nema od nas ništa kad nas i najveći rodoljupci ostavljaju.
ŽUTILOV: Ja sam služio kod Madžara, pa sam ih taki napustio kako se srpstvo podiglo.
LEPRŠIĆ: Dabogme, kad su vas iz službe izbacili.
ŽUTILOV: Mene iz službe izbacili? Vi, bezobrazan mladić, što ste izneverili vaš narod.
LEPRŠIĆ: Kao vi, što dajete kćer za Madžara.
ŽUTILOV: Vi ste fantasta.
LEPRŠIĆ: A vi rodoljubac što ste napunili džep od krađe.
GAVRILOVIĆ: Nemojte, gospodo, tako vikati, sramota je od strani'!
LEPRŠIĆ: Šta "nemojte vikati"! Neka svi čuju!
ŽUTILOV: Treba staviti u novine takve rodoljupce koji narodu viču da ustaje, a sami bi se poturčili.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|