Родољупци/11
Позорје шесто
НАЂ ПАЛ, ПРЕЂАШЊИ
ЖУТИЛОВ: Јо напот, Пали пајташ!
НАЂ: Слуга, господо. Како сте?
ШЕРБУЛИЋ: Ево се разговарамо како лудују наши Србљи.
НАЂ: Заиста лудују. (Извади новине.) Гледајте, молим вас, ко тако пише: "Ми ћемо Маџаре у Тунгузију, ми ћемо их истребити. Србљи су весели, купују дуван на листове." Шта, опет да секу дуван на глави? Срам и стид да буде вашим ученима, тако народе огорчавати! Зар Маџари не уму после враћати, као што је и било свирјепства пређе сто педесет година. Иштите ваша права, пишите, доказујте, а немојте да се грдимо и ружимо. Зар после нећемо опет живити заједно?
ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам увек говорио да се тако не пише. Забога, све се може на леп начин казати.
ШЕРБУЛИЋ: Претерани, господине; млади, па претерани!
НАЂ: Али тиме шкоду чине. "Србљи су јунаци!" Ко о том сумња? Али ваљда неће и Маџари лећи да им секу дуван на глави!
СМРДИЋ: Ја не знам: ми се хвалимо како смо тукли Турке и друге народе, па све ми пропадали.
НАЂ: И мора тако бити кад немате разбора и кад сваки о својој глави ради.
ШЕРБУЛИЋ: Јест, српски је народ луд народ.
ЖУТИЛОВ: Ја не знам шта су ти граничари наумили. Нама је свима отечество Маџарска, зато се и зове Маџарорсаг.
ШЕРБУЛИЋ: Тако је; кад људи млади и луди управљају народом, онда мора наопако ићи.
НАЂ: Знате ли шта карактеристику Србаља најбоље показује? Ваше свадбе. Пре венчања и о венчању "ихуху; ихуху!", а после "јао и леле!"
СМРДИЋ: Тако је. Српски је народ непромотрен.
ЖУТИЛОВ: Српски је народ луд.
ШЕРБУЛИЋ: Бре, српски је народ покварен. Узмите ви фибирове и солгабирове које смо имали; Србљи су увек били најгори.
НАЂ: Колико ја српски народ познајем, он је добар, особито прост; слуша своје старије и даје се навести и на зло и на добро; али ваши учени људи, ваше надрикњиге, трговчићи и гдикоји мајсторчићи, то су такви људи какве ја 'нисам видео. Ништа не зна, а 'оће све да зна, размеће се, виче и рад је да се сви окрећу по његовој глави. — Кад сте ви још видели да Србљи поклоне поверење једном човеку који је иначе, разуман и поштен, него како се ко подигне, сви гледају да га оборе.
ЛЕПРШИЋ: Ту имате право. Ја кад сам прве стихове издао, пет је критика наједанпут изишло. Сад, је ли вредно да човек што напише?
НАЂ: Свуда се пишу и читају књиге да се народ поучи; код вас, мислим, да је то парада. У вашој историји друго нема него колико је ко људи посеко; и потукао и гди је народ погрешио, чега треба да се клони, о том се слабо бринете.
СМРДИЋ: Зато и напредујемо тако.
ШЕРБУЛИЋ: Луди су они у Карловцима, па мир.
СМРДИЋ: Што им драго онима у граници, ми у провинцијалу били смо под Маџарима и остајемо под Маџарима.
ШЕРБУЛИЋ: Ми ћемо за отечество наше и саму крв пролити
НАЂ: Доста зло кад смо до тога дошли да крв проливамо.
СМРДИЋ: А шта знамо. Је ли истина да нам долази маџарска војска?
НАЂ: Тако се говори.
СМРДИЋ: Но, треба да их лепо дочекамо.
ЖУТИЛОВ: Ја ћу им поклонити једну краву
ШЕРБУЛИЋ: Ја три акова вина.
СМРДИЋ: Ја два.
НАЂ: То је лепо
ШЕРБУЛИЋ: А шта ви дајете, господине Лепршићу?
ЛЕПРШИЋ: Ја ћу им саставити оду кад одрже победу.
ШЕРБУЛИЋ: А ви, господине Гавриловићу?
ГАВРИЛОВИЋ: Видићу.
СМРДИЋ: Ви, најбогатији од нас свију, па ништа.
ШЕРБУЛИЋ: Показује се да их радосним срцем не дочекујете.
ЖУТИЛОВ: Е, господин Гавриловић увек је био конзервативац.
ГАВРИЛОВИЋ: Кад би' умео преокренути кожу, као ви: Жутилов, Жутилаји, Жутиловић, ја би' био свашта.
ЖУТИЛОВ (срдито): Ви сте реакционер, па мир.
НАЂ: Не треба вређати, господо, не треба вређати. Господин Гавриловић је поштен човек, а поштење има цену у сваком народу и у сваком закону.
ШЕРБУЛИЋ: Шта се чује за протоколе?
НАЂ: Говорило се да ће доћи нека комисија; но ја то не би' никад чинио. Будалаштина је на сваки начин била: и уводити и цепати. Зато треба да се заборави.
СМРДИЋ: Заиста су Маџари великодушни.
ШЕРБУЛИЋ: Поштени људи.
ЖУТИЛОВ: Камо среће да су Србљи такови.
СМРДИЋ: Е, Србин је луд од постанка.
ШЕРБУЛИЋ: Саветуј ти њега, учи ти њега, моли га, куми га, он остаде при свом. Милош Обилић не мари да пропадне царство, само да истера инат.
НАЂ (смеши се): Шта ћете, кад вам је то праотечески грех. Но ја сам се позадуго овде задржао. Рад сам мало у кафану да чујем има ли шта ново. Хоћете ли и ви"'!
ШЕРБУЛИЋ: Сад ћемо, док само свршимо неке рачуне.
НАЂ: Дакле, ја се препоручујем.
ЖУТИЛОВ: Ала солгаја!
НАЂ (одлази).
ГАВРИЛОВИЋ: Али тако грдити свој народ пред страним човеком!
ШЕРБУЛИЋ: Пак, шта, ми опет више љубимо народ него ви
ГАВРИЛОВИЋ: О томе ће вам Нађ дати сведочанство
ШЕРБУЛИЋ: Шта Нађ? — Чекајте само док дођу Сервијанци.
СМРДИЋ: Као бајаги, Маџари су бољи од нас!
ЛЕПРШИЋ: Управо, што Србљи имају рђавога, то су примили од Маџара.
ШЕРБУЛИЋ: Зацело.
ГАВРИЛОВИЋ: Па зашто сте њих онако фалили, а наш народ кудили?
ШЕРБУЛИЋ: То је друго, јошт нису прешли Сервијанци.
ГАВРИЛОВИЋ: Више је Нађ уважавао наш народ него ви као Србљи.
ЛЕПРШИЋ: Дабогме, зашто се боји. А зашто не спомиње наше привилегије? Чекајте само докле их заокупе граничари, па ће тражити и он Тунгузију
ГАВРИЛОВИЋ: Мени се допада како он говори.
ШЕРБУЛИЋ: Вама се увек допада што Маџари кажу
ГАВРИЛОВИЋ: Но нисам им обећао ни краву ни вина.
ШЕРБУЛИЋ: То је ништа.
СМРДИЋ: Да није за протоколе, видели би шта би добили
ГАВРИЛОВИЋ: Нико није ништа искао
ШЕРБУЛИЋ: Е, па није искао! Мађарони би се радовали кад би ко од родољубаца био обешен
ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): О, Нађ ће заиста о вашем родољубију приповедати
ЛЕПРШИЋ: Доћи ће време кад ћемо другојаче с њима говорити Чекајте само док настане Душаново царство.
ГАВРИЛОВИЋ: Већ ако га ви не подигнете, други неће.
ЛЕПРШИЋ: И 'оћу и умем. А по мађаронима пропали би' одавно.
ШЕРБУЛИЋ: Да живе прави Србљи!
СМРДИЋ: Живели!
(Одлазе)
ЗАВЕСА
|