Rodoljupci/11
Pozorje šesto
NAĐ PAL, PREĐAŠNjI
ŽUTILOV: Jo napot, Pali pajtaš!
NAĐ: Sluga, gospodo. Kako ste?
ŠERBULIĆ: Evo se razgovaramo kako luduju naši Srblji.
NAĐ: Zaista luduju. (Izvadi novine.) Gledajte, molim vas, ko tako piše: "Mi ćemo Madžare u Tunguziju, mi ćemo ih istrebiti. Srblji su veseli, kupuju duvan na listove." Šta, opet da seku duvan na glavi? Sram i stid da bude vašim učenima, tako narode ogorčavati! Zar Madžari ne umu posle vraćati, kao što je i bilo svirjepstva pređe sto pedeset godina. Ištite vaša prava, pišite, dokazujte, a nemojte da se grdimo i ružimo. Zar posle nećemo opet živiti zajedno?
GAVRILOVIĆ: Ja sam uvek govorio da se tako ne piše. Zaboga, sve se može na lep način kazati.
ŠERBULIĆ: Preterani, gospodine; mladi, pa preterani!
NAĐ: Ali time škodu čine. "Srblji su junaci!" Ko o tom sumnja? Ali valjda neće i Madžari leći da im seku duvan na glavi!
SMRDIĆ: Ja ne znam: mi se hvalimo kako smo tukli Turke i druge narode, pa sve mi propadali.
NAĐ: I mora tako biti kad nemate razbora i kad svaki o svojoj glavi radi.
ŠERBULIĆ: Jest, srpski je narod lud narod.
ŽUTILOV: Ja ne znam šta su ti graničari naumili. Nama je svima otečestvo Madžarska, zato se i zove Madžarorsag.
ŠERBULIĆ: Tako je; kad ljudi mladi i ludi upravljaju narodom, onda mora naopako ići.
NAĐ: Znate li šta karakteristiku Srbalja najbolje pokazuje? Vaše svadbe. Pre venčanja i o venčanju "ihuhu; ihuhu!", a posle "jao i lele!"
SMRDIĆ: Tako je. Srpski je narod nepromotren.
ŽUTILOV: Srpski je narod lud.
ŠERBULIĆ: Bre, srpski je narod pokvaren. Uzmite vi fibirove i solgabirove koje smo imali; Srblji su uvek bili najgori.
NAĐ: Koliko ja srpski narod poznajem, on je dobar, osobito prost; sluša svoje starije i daje se navesti i na zlo i na dobro; ali vaši učeni ljudi, vaše nadriknjige, trgovčići i gdikoji majstorčići, to su takvi ljudi kakve ja 'nisam video. Ništa ne zna, a 'oće sve da zna, razmeće se, viče i rad je da se svi okreću po njegovoj glavi. — Kad ste vi još videli da Srblji poklone poverenje jednom čoveku koji je inače, razuman i pošten, nego kako se ko podigne, svi gledaju da ga obore.
LEPRŠIĆ: Tu imate pravo. Ja kad sam prve stihove izdao, pet je kritika najedanput izišlo. Sad, je li vredno da čovek što napiše?
NAĐ: Svuda se pišu i čitaju knjige da se narod pouči; kod vas, mislim, da je to parada. U vašoj istoriji drugo nema nego koliko je ko ljudi poseko; i potukao i gdi je narod pogrešio, čega treba da se kloni, o tom se slabo brinete.
SMRDIĆ: Zato i napredujemo tako.
ŠERBULIĆ: Ludi su oni u Karlovcima, pa mir.
SMRDIĆ: Što im drago onima u granici, mi u provincijalu bili smo pod Madžarima i ostajemo pod Madžarima.
ŠERBULIĆ: Mi ćemo za otečestvo naše i samu krv proliti
NAĐ: Dosta zlo kad smo do toga došli da krv prolivamo.
SMRDIĆ: A šta znamo. Je li istina da nam dolazi madžarska vojska?
NAĐ: Tako se govori.
SMRDIĆ: No, treba da ih lepo dočekamo.
ŽUTILOV: Ja ću im pokloniti jednu kravu
ŠERBULIĆ: Ja tri akova vina.
SMRDIĆ: Ja dva.
NAĐ: To je lepo
ŠERBULIĆ: A šta vi dajete, gospodine Lepršiću?
LEPRŠIĆ: Ja ću im sastaviti odu kad održe pobedu.
ŠERBULIĆ: A vi, gospodine Gavriloviću?
GAVRILOVIĆ: Vidiću.
SMRDIĆ: Vi, najbogatiji od nas sviju, pa ništa.
ŠERBULIĆ: Pokazuje se da ih radosnim srcem ne dočekujete.
ŽUTILOV: E, gospodin Gavrilović uvek je bio konzervativac.
GAVRILOVIĆ: Kad bi' umeo preokrenuti kožu, kao vi: Žutilov, Žutilaji, Žutilović, ja bi' bio svašta.
ŽUTILOV (srdito): Vi ste reakcioner, pa mir.
NAĐ: Ne treba vređati, gospodo, ne treba vređati. Gospodin Gavrilović je pošten čovek, a poštenje ima cenu u svakom narodu i u svakom zakonu.
ŠERBULIĆ: Šta se čuje za protokole?
NAĐ: Govorilo se da će doći neka komisija; no ja to ne bi' nikad činio. Budalaština je na svaki način bila: i uvoditi i cepati. Zato treba da se zaboravi.
SMRDIĆ: Zaista su Madžari velikodušni.
ŠERBULIĆ: Pošteni ljudi.
ŽUTILOV: Kamo sreće da su Srblji takovi.
SMRDIĆ: E, Srbin je lud od postanka.
ŠERBULIĆ: Savetuj ti njega, uči ti njega, moli ga, kumi ga, on ostade pri svom. Miloš Obilić ne mari da propadne carstvo, samo da istera inat.
NAĐ (smeši se): Šta ćete, kad vam je to praotečeski greh. No ja sam se pozadugo ovde zadržao. Rad sam malo u kafanu da čujem ima li šta novo. Hoćete li i vi"'!
ŠERBULIĆ: Sad ćemo, dok samo svršimo neke račune.
NAĐ: Dakle, ja se preporučujem.
ŽUTILOV: Ala solgaja!
NAĐ (odlazi).
GAVRILOVIĆ: Ali tako grditi svoj narod pred stranim čovekom!
ŠERBULIĆ: Pak, šta, mi opet više ljubimo narod nego vi
GAVRILOVIĆ: O tome će vam Nađ dati svedočanstvo
ŠERBULIĆ: Šta Nađ? — Čekajte samo dok dođu Servijanci.
SMRDIĆ: Kao bajagi, Madžari su bolji od nas!
LEPRŠIĆ: Upravo, što Srblji imaju rđavoga, to su primili od Madžara.
ŠERBULIĆ: Zacelo.
GAVRILOVIĆ: Pa zašto ste njih onako falili, a naš narod kudili?
ŠERBULIĆ: To je drugo, jošt nisu prešli Servijanci.
GAVRILOVIĆ: Više je Nađ uvažavao naš narod nego vi kao Srblji.
LEPRŠIĆ: Dabogme, zašto se boji. A zašto ne spominje naše privilegije? Čekajte samo dokle ih zaokupe graničari, pa će tražiti i on Tunguziju
GAVRILOVIĆ: Meni se dopada kako on govori.
ŠERBULIĆ: Vama se uvek dopada što Madžari kažu
GAVRILOVIĆ: No nisam im obećao ni kravu ni vina.
ŠERBULIĆ: To je ništa.
SMRDIĆ: Da nije za protokole, videli bi šta bi dobili
GAVRILOVIĆ: Niko nije ništa iskao
ŠERBULIĆ: E, pa nije iskao! Mađaroni bi se radovali kad bi ko od rodoljubaca bio obešen
GAVRILOVIĆ (smeši se): O, Nađ će zaista o vašem rodoljubiju pripovedati
LEPRŠIĆ: Doći će vreme kad ćemo drugojače s njima govoriti Čekajte samo dok nastane Dušanovo carstvo.
GAVRILOVIĆ: Već ako ga vi ne podignete, drugi neće.
LEPRŠIĆ: I 'oću i umem. A po mađaronima propali bi' odavno.
ŠERBULIĆ: Da žive pravi Srblji!
SMRDIĆ: Živeli!
(Odlaze)
ZAVESA
|