Роб (1889)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Алекса Шантић

У тврдом стегу ланца обје му руке стоје;
    У густи мрак је бачен, не види свјетлости зрака,
Около њега гује и акрепи се роје,
    Мемла га бије јака.

Али му ипак лицем по која радост сине:
    У небо поглед шаље, молитву богу пјева,
Сред овог црног мрака, сред ове мрске тмине
    У нади срце згријева.

Надај се, патниче, надај, и сањај санак свети!
    У тврдој вјери наде тјешит се, кријепит знај,
Та бог ће чути молбу, пукнуће ланац клети
    И ропству биће крај!