Реља Бошњанин и лавица

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Реља Бошњанин и лавица

Вино пије Реља Бошњанине,
У Пазару на бијелој кули,
А служи му слуга Милутине,
Реља пије, а мајци наздравља,
Кад се Реља напојио вина, 5
Онда рече слуги Милутину:
»Милутине, моја права слуго,
Опреми ми дебела дората,
И потпуни на њему егбета,
Док се спремим на бијелој кули,
И припашем свијетло оружје,
Ја се у лов у планину спремам,
Јер сам јунак лова пожелио,
Пожелио меса срнетине,
Из Шаргана високе планине,
Кад изиђем на врх од планине,
До језера до воде студене,
Онде ћу се мало одморити,
Пак ћу онда лова наловити.«
Кад то зачу слуга Милутине,
У млађега поговора нема,
Хитро слуга на ноге скочио,
Пак полеће коњу у подруму,
Дората му коња опремио,
Потеже му на токе колане,
А навали решме позлаћеие,
Прихвати га за оба дизгина,
Изведе га из топла подрума,
Док се Реља на кули опреми,
А слуга му коња опремио,
Пак је онда Реља полазио,
Из одаје них бијелу кулу,
За њим стара пристанула мајка,
Своме сину Рељи говорила:
»О мој сине, Реља Бошњанине!
'Оћеш повест слугу Милутина,
Милутина, јали Радована?«
»Нећу, мајко, слуге ни једнога,
Што ће мени у планини слуге?«
Кад то зачу остарјела мајка, 40
Овако је Рељи говорила:
»О мој сине, Реља Бошњанине,
Када мајка мила сина спрема,
У чаршију, у ситне сокаке,
Да јој шеће и да се прошеће, 45
Опет мисли кад ће кући доћи,
'Оће л' доћи и како ће проћи,[1]
Ја комали у Шарган планину,
Ти полазиш, а мајку остављаш,
На Шаргану звјерке свакојаке: 50
Има срна, а има кошута,
Има риса, а има међеда,
Пак и лава звјерке огњевите,
А од лава љуће звјерке нема,
И тијем се брине стара мајка.« 55
Још му нешто бесједити шћаше,
А Реља је слушати не шћаше,
Већ он сиђе коњу на авлију,
Па за дизгин прихвати дората,
Приведе га бињектеш камену, 60
Пак се дору на сриједу баци,
Те расклопи из рамена крила,
Па полеће кајно горска вила,
Оћера га уз поље широко,
А отален друмом и ћенаром, 65
Куд год иђе, на Шарган изиђе,
На планину бистрој води дође,
Туди свога разјаха дората,
Пак му тури дизгин за јабуку,
А дорат му око воде ода, 70
Док одмори себе и дората,
Кад одмори себе и дората,
Скиде с коња бојали дизгине,
Пак дората воде напојио,
Привеза га за танку јелику,
А потеже сабљу заковану,
Накоси му траве ђетелине,
Пак положи пред дората свога,
Онда јунак сједе пити пиво,
Кад се рујна винца напојио,
Наслони се на десницу руку,
Пак он заспа кајно јање лудо,
Тако спава два пуна са'ата,
Кад је трећи са'ат наступио,
Гледале га из планине виле,
Међу собом виле говориле:
»Види Реље, крилата јунака!
Ђе је заспо код воде студене,
Добар јунак, али луда глава!
Зар то мисли Реља Бошњанине,
Ђе он има у раменим крила,
Да не море јунак погинути,
Љуто ће се Реља преварити,
Кад превали за планину сунце,
Удариће звјерка низ планину,
Звјерка ће се воде напојити,
Напојити срне и кошуте,
И љељени планински волови,
Све би се то ласно разминуло,
И хладне се воде напојило,
И опет се натраг повратило,
Ал' знате ли, моје секе миле,
Каква има лав огњена звјерка,
И за њиме седмеро лавчади,
Ђе год кога у планини нађе,
Јали коња, јал' добра јунака,
Кад је мирно седмеро лавчади,
Мирно прође лав огњена звјерка,
Ником ништа учинити неће,
Ал' кад цикне седмеро лавчади,
Па нал>уте лав огњену звјерку,
Да је јунак сав од ватре живе,
Да му пламен до облака суче,
Кад је л>ута лав огњена звјерка,
И ватру би зубим' истргала;
Већ чу л'те ме, моје секе миле!
Која би сте мене послушала,
И развила крила и окрила,
Пробудила рођена младића,
Племенита Србина јунака,
Ког је с' крилим одгојила мајка,
Јера море данас погинути,
А нама је голема срамота,
Упуштити онаког јунака!«
Кад то зачу вила Јерусавља,
Разви крила, пак полеће вила,
Кад се вину ко да пламен сијну,
Јали жарко од истока сунце,
Пак долеће Рељи Бошњанину,
Код њег паде у зелену траву.
Ко бијела 'тица голубица,
Кад угледа у јунака лице,
Лијеп младић, па се закитио:
Црне очи, а црне обрве,
Гојно лице, кајно у ружице;
У себи је вила говорила:
»Боже мили, лијепа јунака!
Благо мајци, која га ј' родила,
А сестрици што се куне њиме,
И ђевојци којој буде суђен,
Ставан ти је и прикладан ти је!«
Пак је Рељу руком ударила:
»Устан' горе, Реља Башњанине!«
Санан Реља на ноге скочио,
пак на вилу очим' погледао,
А вила му тихо бесједила:
»А вјере ти, Реља Бошњанине,
Ал' си силан, ал' си луде главе,
Те с» заспо код воде студене,
Зар ти мислиш, Реља Бошњанине,
Ђе имадеш у раменим' крила,
Да те нико погубит не море?
Ја зналеш ли, Реља Бошњанине,
Кад сунце за планине зађе,
Да ћеш виђет што видио ниси :
Навалиће звјерка свакојака,
Низ планину, на воду студену,
Млоге срне и млоге кошуте,
И љељени, планински воловм,
Навалиће на воду студену.
Све би се то ласно разминуло,
А знадеш ли, Реља Бошњанине,
Кад наљезе лав огњена звјерка,
А за њоме седмеро лавчади,
Ђе год срету коња јал' јунака,
Да прождиру коња и јунака,
Кад у јату кроз планину пођу,
Докле које лавче не поцикне,
Не разљути лава огњевита,
Могу проћи коњи и јунаци,
А кад цикне седмеро лавчади,
Па узљуте лава огњевита,
Да си јунак сав од ватре живе,
Да из тебе мавен пламен бије,
Да ти пламен до облака суче,
И ватру би лави истргали,
Ја камоли тебе и дората.«
То му рече нагоркиња вила,
Пак расклопи крила и окрила,
Разви крила, пак полеће вила,
Брже Реља на ноге скочио,
Пак посједе дебела дората,
Пак поћера коња кроз планину,
Стаде ловит лова по планини,
Лов ловио љетни дан по подне,
Кад је било данку на измаку,
Кад превали сунце за планину,
Док удари јека низ планину,
А навали звјерка свакојака,
Низ планину на воду студену,
Кад то виђе Реља Бошњанине,
Он застави коња под јеликом,
Па све гледа кроз јелово грање,
Ђе пролази звјерка низ планину,
Док прођоше срне и кошуте,
И љељени, планински волови,
Све то гледа Реља са дората,
Док ево ти лава махнитога,
А за њиме седморо лавчади,
Брже иђу да на воду сиђу,
Стријељају очим' око себе,
Не би л' кога звјерке опазиле,
Опазише коња и јунака,
Ал' му ништа учинит не шћеше,
Јал' не шћеше, јали не смједоше,
Кад то виђе Реља Бошњанине,
Н>ему врази мироват не даду,
Већ потеже убојиту стрјелу,
Запе лутке за златне тетиве,
Пак он лавче гледа по плећима,
Иза други што је изостало,
Изостало друму на богазу,
Враг нанесе шипку од челика,
Те обрани лавче у плећима,
Стаде цика лавче на богазу,
А кад зачу лав огњена звјерка,
Стаде рика огњевите звјерке,
Па се врати брду уз планину,
Како звјерка страховито риче,
Све покрену 'тице са горице,
А са горе полијеће лишће,
Планина се планини одзива,
Сву расплаши у планини звјерку,
А пробуди у облаку виле,
Пак полеће друму уз планину,
А за њоме шесторо лавчади.
Сви на Рељу јуриш учинише,
Кад то виђе Реља Бошњанине,
Кад видио ђе ће погинути,
Препаде се, жалосна му мајка!
Пак на чарку окрену дората,
А потеже из чизме канџију,
На којој је дванајест шибала,
А на свакој пуце од пиринча,
Пак под собом удара дората,
Куд га куца све му кожа пуца,
А црна га полијева крвца,
Ђе Реља би коња оставио,
На крилима живот избавио,
Ал' у хитњи крила оставио,
Сад да видиш јада изненада,
Готов' су га лави достигнути ;
Кад виђеше из планине виле,
Ђе ће лави Рељу достигнути,
Док завика вила Јерусавља:
»Јадан, брате, Реља Бошњанине,
Колико сам теби говорила,
Ти се чувај лава проклетога,
Видиш, ђе ћеш изгубити главу?
А што си се тако препа'нуо,
Да те прије у животу није?
На ти болан крила и окрила,
Немој више заборавит крила.«
Кад се Реља добавио крила,
Разви крила ко бијела вила,
Извија се небу у висине,
Док долеће бијеломе двору.
Остаде му дорат у планини,
А лави га љути ухватише,
Свега њега жива истргаше,
И Рељу би истргали жива,
Да му вила није дала крила.



Референце[уреди]

  1. Млоге хришћане у турској изједе и чаршија, без гласа и трага, некмо ли пуста гора, ђе је крвопијама најзгодније мјесто невину крв прољевати и људе пљачкати.

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 327-333.