Реч у своје време

Реч у своје време Писац: Никола Боројевић

Да многи који се пером рита
Сам себе, и то строго, пита
Је л’ оно што он жаром брани
И за свој род написат кани
Не само њему духосродно,
Нег’ општем вкусу тако сходно
Да читат буде сваком мило —
Знам да би књига мање било.

Да — (остаде ми што у перу!)
Да сваки, велим, своју веру
К’о оца свог аманет чува
Кад не знам како ветар дува
И макар која птица поје,
Да увек буде оно што је,
За земљу небо да не прода —
Знам да би било више рода.

Да сваки своју дужност чини
Кој’ ужива и кој’ се кини,
У сваком чину, гди му драго,
Да поред свога опште благо
Пред очима у души има,
И да се свога својски прима
Олакшати му свако бреме —
Знам да би дошло златно време.

1846.

Извор

• Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 221

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Боројевић, умро 1872, пре 152 године.