Реконвалесценти

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Реконвалесценти  (1922) 
Писац: Драгиша Васић
Утопљена кандила


И данима тако сипи, ромиња, кисне, па мокро све, и тешко, и увијено густом кишном маглом. А горе, на узвишици, седам црних павиљона све више тону у глибу. Раскаљале се стазице од шљунка, свуда житко блато са разгаженим кречом, и безброј мутних пенушавих олучића, као по орању, кркоре између блатњавог жутог лишћа. Сву да пиштољина, трагови стопа пуни воде, зидови мокри и стабла великог дрвећа покисла до сржи, пасу се разлили црвени крстови и обојили бело мокро платно на барјацима, прокишњавају павиљони и душа подрхтава од влаге и студени. А доле, у равни дави се варош у потопу магле, и само штрче кипариси и џамије, и пропињу се као над водом високи кровови с димњацима, као у поплави.

Па се нагло отворе врата павиљона, појури студен споља као бес и сестра Ѕtephenѕon улети задихана, са покислим руменим образима и црним мачетом на грудима испод шала.

Онда реконвалесценти, увијени у ћебад и шињеле и захвални Богу што нису у рову, прекидају полугласне разговоре о свачему и подижу бледе главе.

Она журно скида свој огртач од гуме, па шал, и у белој припијеној кецељи прилази првим креветима.

— Il y a deѕ bonneѕ nouvelleѕ, messieures!

— E, збиљски? Говорите! Да чујемо, ајд' реците нам брзо, реците!

— Ѕaіnt Quentіn tсhоmbé.

— Шта каже, шта каже?

— Vouѕ dіteѕ?

— Пао, вели, Сен Кантен. Је л' те', сестро Ѕtephenѕon Ѕaіnt Quentіn tоmbé?

— Maіs oui, Ѕaіnt Quentіn tchombé. N'eѕt-ce paѕ c'eѕt tchrèѕ bіen.

— О него шта, ако је то истина, c'eѕt très bien, c'eѕt trèѕ bіen. Причајте нам, причајте, голубице. Живели!

Па вичним покретом збацују ћебад реконвалесценти, огрћу шињеле на врућа тела, обувају болничке папуче на изнемогле и дрхтаве ноге, и ужагрене, радознале очи опкољавају сестру Stephenson која се труди да говори њиховим језиком и да их овесели.

А док она уверава да је вест аутентична, па се напреже да се изрази, они са много живљом пажњом посматрају црно враголасто маче, што мирише на покислу длаку, како: извученим ноктићима своје мале шапе гребе по њеним грудима и тражи да ухвати оно дугмасто испупчење на које су некако нарочито подмукло, са пуно похотљиве радозналости, упрте све њихове светле очи што оздрављују и у сласт гутају бујну и бајну сестру Stephenson.

— Oh, oui, oui. C'est plus que certain. C'est quelque chose comme victoire, vous savez!

— Merci, merci, сестро Stephanson.

— Да, да, па на јесен Србија. И ви с нама, даће Бог!

— Merci.

— Au revoir!

— Thank you!

После она одлази, и настаје живост у павиљону, гласнији разговори, и некако широко, заразно протезање... У оном углу павиљона где је кревет одвојен од осталих као у почаст, енервира се овом живошћу па се пргави и праска инжињерски пуковник, мршав, висок, са необично дубоким и тамним очним дупљама, густим и дугим веђама, оштрим браздама по лицу и пребаченим једним праменом косе преко ћелаве главе као тикве. Пуковник је склеротичан, и свако јутро кад устане (а буди се први) ради гимнастику и маше главом налево и надесно да разради вратне жиле.

— Господо, мииир, господо... псссст, псссст, господо забога, молим, господо... шшшшт...

Преко пута њега, на кревету донекле ипак почасном (по прикованом ћебету на зиду више главе), певуши којешта на један невиђено задовољан начин риђи пешачки потпуковник, атлетска фигура и велики четкасти бркови, класни друг пуковников, а „на здраво“ га заболео табан, па га читаву годину дана гадно спречава да се, поред најбоље воље, врати на „Добро поље“. Лежи он тако блаженог израза, поднимљен на руку, па му се искривио и набрао затиљак као у вола, и једи пуковника:

— Је ли, је ли, има ли жаба реп?... А зашто жаба нема реп?

А пуковник позелени као зелембаћ, очи му се испупче, па излазе из дупља.

Слушај, молим те, остави ти мене на миру, разумеш! Молим те као Бога, остави ме на миру. Јер ти ниси ни војник, ни Србин, ни човек; с тобом се не може говорити, ти си ствар, разумеш! ти си једна ствар, једна клада, један буздован, разумеш! Гледаш ове балавце како дижу павиљон на главу, и ништа: ћутиш, кезиш се и бленеш у њих као идиот.

Па поново запишти очајно до промуклости:

— Јесте ли ви у болници, господо? Није ово школа играња овде, разумете ли? Па болница је ово, господо! Овде мора бити мир, савршен мир мора бити, разумете ли! ... Ах, псссст, пссст, господо, ужасно, за име Божије... шшшт, забога.

И најзад, на једвите јаде, павиљон попушта, утишава се наједанпут жагор.

— Је ли, а? Има ли жаба реп? А зашто жаба нема реп?

Али сад је пуковник мало умирен тишином, трепће задовољније и шмиче, само му је лице и даље званично-озбиљно, јер зна да га погледају са разних страна реконвалесценти, којима је ускратио једино задовољство да се препиру.

— Бре, живићеш сто година.

— Па, лепо, ево кажи сам: шта ми вреди да се ждерем као ти? Шта ми помаже, ајд’ кажи, молим те.

— Како, шта вреди? Нема ту вреди и не вреди, пријатељу.

И опет се пргави пуковник.

— Није у томе ствар: вреди и не вреди. Него, или си човек од крви и живаца или си клада, разумеш, човече Божји! Ето, ти ништа не осећаш. Могу ти ова дерлад скакати по глави — ти ништа. Сутра да чујеш: пао Париз — ништа; Немци ушли у Петроград — ништа; предала се сва војска Бугарима, ти опет ништа. Малочас сестра Stephenson саопштава радосну вест — ти звиждиш. Све ти равно до Косова, разумеш! Човек мора бити осетљив, бога му. Човек мора да мисли, мора да осећа; да мисли на ситуацију, да осећа за своје, мора се бити човек, не?

— Знам, знам, брате, али ти сувише претерујеш. Једеш се као месец за сваку ситницу.

— Ене сад, ја претерујем? Е, дед’ покажи ми како претерујем? И како може бити задовољан неко који је изгубио Отаџбину, који нема појма кад ће се у њу вратити и да ли ће икад видети своју кућу? То можеш само ти, и нико други; теби само може бити свеједно да се још десет година потуцамо по туђем свету.

— Па добро, оца му, и ја нисам камен, мислим и ја на све то, и шта би ти могао да измениш на прилику?

— Ама, ко мисли? Ти мислиш! Ти мислиш једанпут годишње, после сваке пропале офанзиве. Сетиш се онда деце, отплачеш пет минута, а после опет по старом, разумеш! Рекао би човек: све се бојиш да не дође крај овом рату. И ти ми нешто причаш, ти ми кажеш да мислиш. Иди, молим те. А ко те је кадгод видео да се забринеш, да се снуждиш, да си озбиљан као што приликује човеку, бога му!

— Је ли, има ли жаба реп?... А што жаба нема реп?

Пуковник се наједанпут упола подиже с кревета и у службеном ставу гледа строго и разјарено у очи потпуковника.

— Слушајте ви, господине потпуковниче. (Ово говорим као официр старији од вас, разумете ли!) Забрањујем вам убудуће свако општење са мном. Јесте ли разумели? Молим вас, преселите свој кревет одмах, уклоните ми се с очију. У противном, обратићу се управнику болнице да вас силом уклони.

— Је ли, а зашто жаба нема реп?

После пуковник окреће леђа, навлачи ћебе на уво, узима Крајцерову сонату и чита. Управо, он би хтео да чита, али он не чита, кида се.

— Друже, чујеш, друже, да ти дам један практичан савет. Али нећеш, брате, да слушаш. Ево шта: удри бригу на весеље, мисли на оно, знаш.

И протеже се риђи потпуковник.

— Дакле промисли, па сутра да ми одговориш на питање: И-ма ли жа-ба реп? Јеси ли разумео? Разумеш? — завршава одсечно, заповедничким гласом, потпуковник.

И тек се, после тога, сасвим утишао павиљон и официри згрчили под ћебад да дремају, а врата се отварају и опет лудо куљне унутра студен, заједно с пешачким капетаном званим Фикусом, чувеним забушантом што сваки дан бежи у варош, а отуда се враћа накресан:

— Ууууу... уф... уф... ф... ф... ф...

Па се стреса капетан Фикус, мокар као амрел, и скида мекинтош са кога се слива вода и прави барице по патосу.

— Изнесите мекинтош, човече Божји, изнесите мекинтош.

— Молим, господине пуковниче, ево сместа. Збунио сам се, магарац један, непријатност ми се десила, одмах ћу изнети.

Па капетан полази на врата и мрмља:

— Цепидлако из позадине, мизантропе!

После се враћа, отпочиње да прича са афектацијом и претенсијама на духовитост, и цео павиљон се претвара у уво:

— Ево шта ми се десило, господо, само, молим, без прекидања. Журио сам у болницу, и тако сам ишао испод стреје сагнуте главе, са набијеном капуљачом, замишљен, као што идем увек, господо, ви знате.

— О, знамо, Фикус, знамо!

— Пљаскам ја по барицама, корачам и размишљам о бесмртности душе, кад се изненада сукобих, главом у главу, са неком приликом такође под капуљачом. То је био карамбол, господо! Међутим кад сам се освестио и погледао, у мом загрљају налазила се главом miss Тебе, сестра наша Енглескиња, велика добротворка, чију кошуљу (да споменемо само пристојно парче рубља) и сам носим на својим витешким грудима. Покушао сам да се учтиво извиним. „Attendez“, узвикнуо сам као у „конгену“. Али miss Тебе не допусти ми да изговорим на француском спремљену реченицу. „Господине“, рече она, „имаћете толико части да ми кажете своје име, јер хоћу да вас тужим.“ Господо, ви ме бар познајете.

— Као злу пару, Фикус.

— Нисам се ја плашио ни од мерзера.

— Доказ: две пуне године по болницама.

— На страну то. Али све сам учинио да се оправдам. А кад сам видео да ништа не помаже, ја сам јој овако одговорио, дубоко убеђен, уосталом, да ћете ме похвалити. „Госпођице мис Тебе“, рекао сам увређено, „ви баш по сваку цену захтевате моје име?“ „Да“, одговори ми она, „то ми је потребно.“ „Е па лепо, пре тога ја вас молим за ваше име.“ „Моје име?“ упита ме она с чуђењем. „Али ви ме свакако морате познавати. Ја сам Мис Тебе.“ „Мило ми је, госпођице“, рекох клањајући се дубоко и с поштовањем. „Али и ви мене, исто тако, морате познавати. Јер, ако сте ви мис Тебе, ја сам... упамтите добро, ја сам мис Мене.“ Па сам се лупио по грудима, треснуо мамузама, поздравио је и оставио страшно збуњену под стрејом.

— Ви сте бесмртно обрукали официрски кор, чији је углед иначе пољуљан — кида се пуковник. — Ето на сваком кораку брукамо се.

— Зашто, молим, господине пуковниче? Нисам је обешчастио, па чак ни пољубио.

— Е онда сте обрукали официрски кор — прекида зевање, па се бајаги љути риђи потпуковник.

После се пуковник окреће зиду и наставља по стоти пут да прочитава једну исту страницу Крајцерове сонате, па га страшно притиска и мучи ова најновија брука официрског кора и још више флегматичност риђег потпуковника.

Гледа тако пуковник у књигу и очима брзо прелеће неке врсте: „Ето и ја сам био таква свиња а најгоре је било што сам проводећи тај скарадан живот...“ И мора да зажмури, јер не може да издржи ону нечувену и неморалну равнодушност потпуковникову... „Непријатељ у земљи, бога му, шири се као у својој рођеној кући: понижава, пљачка, господари, бешчасти Башкари се, вероватно, у нашим сопственим креветима и... и наше га жене служе. А он, клада једна, звекан један, баш ништа: смеје се, увек добро расположен, пева, претура сваки дан двапут нешто по сандуку, колико да ни о чем не мисли, шегачи се са овом дечурлијом, игра ‚дарде‘. Интересантно је да тај звекан никад не помиње жену. Ама ниједанпут, ни у једној прилици та вера не рече: моја Лепосава, моја Аспазија, или Параскева или Ранђија, или како хоће, ћорава му страна, само да је спомене... А, шта знам, можда и нема разлога да сумња, можда је и она као и он ружна, незграпна, само једе и спава, тешка нека жена као вагон.

Па нервозно премеће листове пуковник: „А ти плачи, сентименталиши, доказа немаш, и довека ћеш сумњати и кидати се.“ Па јест, и каквог, ђавола, доказа човек може имати — мисли пуковник — ми овамо, они тамо, ради ко шта хоће, нико о другом не зна. И оно, ја сам био свиња. И јесам и ја био свиња. Кашљем, тешем по целу ноћ, кеша матори, прошао кроз сито и решето, чекао човек мајор да постане па тек онда да се ожени, све преживео и оженио се тако рећи дететом, ћерку би онолику имао, а оно на Крфу само шта сам радио. Па после човеку криво ако жена... и што се у њој пробудила кокетерија, као овај Толстој што каже... Али друго је жена, бога му, она мора да буде светиња...“

Па се искашљује пуковник и унезверено гледа по павиљону, као да је нешто изгубио па тражи. А потпуковник опажа његове муке, потпуно га разуме, јер зна о чему Мисли пуковник, и ужива.

— Је л' те, капетан Фикус?

— Молим, гос' пуковниче.

— О-в-а-ј, да л' вам је познато или није: је ли мис Тебе жаба? И молим вас, ако јесте, зашто јесте, а ако није, зашто није? И зашто мис Тебе нема реп?

— Има овде један професор природњак, питајте га, господине потпуковниче.

— Ама питао бих га ја него је у ватри, има маларичан напад.

Онда потпуковник устаје и, протежући се, укрцава неке сличице и певуши. Обично је заузет било каквим послом: претреса ствари у сандуку, вади их пажљиво једну по једну, савија, чибука корбачем и ређа; или понешто крпи, ушива и причвршћује дугмад, па му у томе прође цело преподне, а после подне игра „дарде“ са марвеним лекаром што болује од песка у жучи, псује на коњички начин, а има рњав нос и једну трепавицу белу.

У оном другом углу, супротном, ћућори нешто једна група млађих официра — неурастеника. Они су повучени, мирни и дисциплиновани. Кад неко прича они се нагињу, праве грчевите покрете главом као да им је нешто тесно око врата, мичу раменима, мрште се, трепћу, гледају у нос или рамена, али ћуте и слушају.

— Четрнаеста је била весела и славна година. Причај, Стеване, штогод из четрнаесте.

— Па јесте, све нам причаш тужне ствари.

— Лепо, из четрнаесте имам пун тефтер.

Па се прибира неко време потпоручник Стеван док се не сети:

— Ви памтите у новембру, кад је Поћорек разбијен, како се гурало.

— Како не!

— Тада смо једва стизали пешаке, ми артиљерци. Жељно све живо да понова види Београд после петнаест дана његовог ропства. А кад је Космај пао, онда је настала кошија, трк, летење. Сав сам био израњављен од седла, јер се, ни дању ни ноћу, није скидало с коња. А командант мој, строг, страшан, не зна за душу: „Стеване, носите ово у прву батерију; Стеване, ово, у дивизион; Стеване, ено вам једанаестог пука, видите ли онај гребен онде, што пре тамо и натраг. Па јурим тако између комора, кроз неку пешадију што маршује форсирано, прескачем ровове пуне лешева, изломљених пушака, разбацане искрвављене спреме, стижем поворке заробљеника и опет бескрајне тренове што су закрчили пут, и све на мени бриди, а народ се дао у трк и, нећете ми веровати, видео сам својим очима волове како касају.

— Може, може да бидне.

— И тако, браћо, све до Сланаца. Па ме ту позва командант и нареди ми да пронађем подесну кућицу за преноћиште нашег штаба. Ајде, реко', једном да се да'не душом и да се испавамо као људи.

Тако сјашем ја, поведем уморно кљусе, па пођем лагано кроз село да изберем згодну кућицу. Па сам задуго зверао и меркао лево и десно, али никако да се одлучим. Тек при крају села угледам једну скоро окречену зграду и пред њом младу сељанку, сва се бели. Наслонила се била уз разваљен плот, а једра и чиста као за смотру. Ја застанем, поздравим се с њом и кажем јој шта тражим, а она ме радо и весело уведе унутра и показа одаје. Разуме се да су ми се допале... Распоредим, дакле, где ће ко спавати, кажем јој шта има да спреми, а све је поглéдам испод ока онако нареднички — био сам онда наредник — и разговарам с њом по сељачки.

— Па како, снајо, прођосте од Аустријанаца?

— Не питај. Кињише нас душмани, проклети да су; то има да се прича, није нам лако било. Него, фала Богу кад дођосте.

— шта ћеш, дођосмо, Божја воља.

— ви јадници, ваше муке нигде?

— Ја, ми тако: данас јесмо, сутра нисмо... А, овај ... твој муж где је, је л обвезник он?

— мени јадној, заробили су га, проклети да су. Не знам, јадна, ни где ни кад., нити је пис'о.

— А тешко чекати, је л'?

— Тешко, није вајде, шта ћеш!

— И ви жене чамите и ми људи чамимо, а младост нам пролази.

— Ја, шта ћеш, пролази...

— А 'нако, Аустријанци како су се понашали, рецимо... овај, према женама... иако.

— Је л' Швабе?

— Јес'!

— Па како који, знаш, разни су људи.

— Па јес' право кажем, него, рецимо, је л, било што силом?

— било је, да ви ш, и силом.

— Е баш вам тако и треба. Ми наши, бајаги једна крв, па нас гледате ко Турке, ко најгоре душмане, а кад Шваба притегне, ви се после сигурно кајете што сте нас отурали.

— То јој Ти подилазиш испод дуплог, је л' Стеване?

— Е баш си неки, па јес' и кајали смо се — вели она..

И таман паде овај одговор згодан да се развије ствар с успехом, а чу се топот, и командант се појави, намрштен, праћен ордонансима.

— Слушај, кад сви полежу чекај ме ено онде.

— Е баш си ђаво. Је л' онде код амбара, баш онде?

Утом стиже командант, а ја се одједанпут преобразио, направио важан, намрштио се, па јој издајем наређење:

— Мораш, мораш имати сламе, снаја. Све ви тако, нема, к'о Арнаути, а кад дође непријатељ, чик њему кажи нема.

— Ја како, вели командант и намигује на ађутанта. Само строго, Стеване! — Види командант да сам збуњен и да има нешто.

После тога ја га одведем у собицу да му покажем где ћемо преноћити, а ушепртљао сам се па не знам шта говорим.

— Овде ћете ви, господине пуковииче, знате довде, ево овде ађутант, а ја тамо. За пола сата можете већ лећи да спавате...

— Добро, добро, Стеване, како наредиш.

А ја се увијам:

— Не наређујем ја, господине пуковниче, зна се ко наређује.

— Ја, ја, Стеване, зна се ко наређује.

Па, после тога, разјурим се на све стране, само да се што пре сврше сви послови па да полежемо: распоређујем ордонансе, копирам наређења, преносим депеше на телефону, издирем се на телефонисте, помажем куварима вечеру, разлетео сам се, једном речи, као полудео.

— Е па није ти, брате, ни лако.

— И тако, кад се смирише сви послови, полегасмо. Наредио сам, пре тога, ордонансима да сместа морају заспати и запретио да ћу сваког извести команданту на рапорт ако га приметим да се нешто врзма по дворишту.

— Другим речима вршиш осигурања за ноћни напад.

— Ама чим сам легао, за'рчем сместа, учиним се да сам заспао као заклан. На патосу преко пута мене, жмури командант, натмурен, строг, страшан, а поред њега уврнута мала лампа чкиљи и помало осветљава његово црно лице и ретке, мачорске бркове. Тако рчемо ађутант и ја у сва звона, а командант ћути; док, у ствари, мене подузела нека похотљива језа од слатке наде да ћу малочас стезати оно младо и чврсто тело сељанке, сигурно и само толико жудно мушких руку.

— На ствар, Стеване, ако Бога знаш!

— Кад сам мислио да је дошао моменат састанка, устанем опрезно, предвостручим се, као завио ме ужасно стомак, огрнем шињел, па кад сам био близу врата, бацим врло обазриво поглед на команданта.

Али поред све моје пажње да не причиним ни најмањи шум, иако сам преко собе прешао као сен., командант ме, на моју несрећу, осети, па ме са отвореним крајичком једнога ока испрати до врата. Ја куражно изиђох, а врата зацврчаше.

— Е сад, Стеване!

Па се слушаоци испружају и протежу, док Стеван вуче, један за другим, два дубока дима из цигарете од влажног дувана.

— А напољу ветар бесан, луд. Мислио сам, подићи ће и однети и мене и амбар и цело Сланце, и бацити нас тамо негде преко Дунава, на аустријску страну. Под надстрешницом од дасака рзали су коњи и грицкали сено, а ја сам пипао по мраку да разазнам где сам и спотицао се о разне предмете по дворишту. Кад сам најзад успео да се колико-толико оријентишем, склоним се у једну заветрину, одакле сам уплашено гледао у ноћ, подрхтавао и чекао да се појави бела кошуља мога ноћашњег идола. Дао бих да ми се одсеку свих пет прстију на руци само да се забели. Али ње нема. Пола сата — ње нема, три четврти — ње нема. Пристао бих да ме сутрадан разнесе граната највећег калибра, само да зашкрипе она вратанца и да је угледам како ми прилази... Али ње нема, и цео сат прође а кошуља се не забели.

— Pauvre Ѕtevan!

— Их, Стеване, бога ти!

— Дуже нисам смео остати, јер ни најстрашнији случај дизентерије не задржава, признаћете, човека толико дуго напољу. Разочаран и огорчен вратим се натраг у собицу. Како сам одшкринуо врата, дочека ме опет онај исти продирни и презриви поглед из крајичка оног одвратног ока командантова, које бих са ретким задовољством ноктима ископао. И тако понова легнем на своје место. Проклињао сам и себе и сав овај варљиви живот. Увек је тако било, целога мога живота измицала ми је срећа у последњем, најлепшем тренутку.

— Ah, Ѕtevan!

— Лежим, дакле, ја, и с времена на време кроз леву трепавицу погледам, па брзо зажмурим кад он мене погледа кроз десну трепавицу. Ја не знам шта је он о мени тада мислио, нити ме се тиче; али док сам ја измишљао најстрашнија мучења за њега и замишљао како бих га раздробио, растргао, згазио као црва и растрљао да трага не остане од њега и оног пакосног ока, врата наше собице понова зацврчаше.

Муњевито звирнем ка вратима и замало нисам вриснуо.

— Је л' она?

— Она... Брзо зажмурим, намрштим се, као спавам у највећем јеку; али ми се тело тресло као пред јуриш.

— Јуначки, Стеване, не бој се!

— Прикупим сву снагу и укочим се, али осећам је Добро како гази преко собе на прстима и како ми се приближује. Одмах затим осетих и како ме додирну по очима један крај њене сукње, и како се преко мене нагиње да нешто дохвати, па се сетих да се више моје главе на ексеру налази окачен велики сељачки шал. Сељанка скиде онај шал и огрну га. Сад сам потпуно био заклоњен од команданта, те се усудих да отворим једно око. У том тренутку угледах је окренуте главе према коп манданту, свакако да се увери спава ли оно страшило или је будно. А тада (и тај тренутак немогуће је заборавити док траје овај варљиви живот) сељанка се саже, и док сам ја, предосећајући да ће ми се догодити нешто ужасно, жмурео свом снагом, на моме образу пуче један гласан као шамар, глуп, широк и пљаскав сељачки пољубац.

— А-ла!

— Учинило ми се, господо, да сам пао негде кроз патос, у подрум, амбис, пакао, шта ли, и тек кад ме она позва: „Пођи“, па лагано, на прстима, изађе из собе, ја се повратих. Али кад се мој поглед судари са пакосним командантовим погледом ја видех мога Бога, ја сам био начисто да ћу колико сутра заглавити негде пешачки ров. Ни помислити нисам смео да изађем за сељанком. И тако прође ноћ у највећим мукама.

А сутрадан, рано, позва ме командант:

— Наредник Стеване!

— Извол’те, господине пуковниче.

— Марш у другу батерију.

Знао сам шта то значи: батеријски осматрач.

Ја љутито појашем коња, који ме је чекао спремљен, џиднух га немилосрдно у слабину, па прескочих разваљену ограду. Кад сам се окренуо да бацим још један поглед на кућу, сељанка је стајала на вратима. Био сам озлојеђен, киван, нисам жалио да погинем тог тренутка, па у тој љутини продерах се да чује командант:

— У здрављу, снаја. Крив сам ти, брате, што сам млађи од некога.

Па онда ударим у кас право друмом у другу батерију.

— То си ти, ваљда помислио у себи, Стеване?

— Није, части ми, него сам баш гласно казао и чуо је командант.

— Е, јеси сила, Стеване, није вајде, сила си, осветио си му се.

И понова се испружају по креветима, зевају и протежу се реконвалесценти...

Па се спушта вече и улази болничар Милосав да запали висеће лампе. Попне се на столицу, кресне машину, и са подигнутим рукама, X ногама и шиљастом брадицом, пропиње се као јарац кад брсти.

— Је ли, Милосаве, Милосаве?

— Извол’те?

И смеје се идиотски и гледа око себе Милосав.

— Право кажи: јеси ли истина плакао јуче кад си видео шумадијске чарапе, оне везене, код потпуковника у сандуку?

— Ко, је л’ ја?

— Па ти, дабогме.

— Е јесам, признајем.

— А што, бре?

— Па ’нако, жао ми, сетио сам се.

У десном реду, код средњег стуба, поднимљен на дугој маљавој и кошчатој руци, лежи на свом кревету, више кога се према глави налази поличица са пуно стакларије, медикамената и књига, професор Љубишић, блед, умнога израза, врло високог чела и упалих груди. Попустио га је маларични напад, па се објашњава са својим старим другом што седи на војничком сандуку уз његов кревет, чупка бркове и смешка се својим подругљивим уснама.

— Ево ти на: нико се не труди да разуме овог човека. Само онако тек да се каже: зашто си плакао? То питају човека који четврти Божић проводи у рату, неколико година ван земље у којој се родио, на коју је навикао, коју воли и у којој је оставио своју породицу и имање. Расплакале су га шумадијске чарапе. Дабогме. А зашто? Зато, брате, што од своје границе и од неколико година па досад, све што је видео за њега беше ново, различно од његовог, непознато: и природа и клима, вароши и села, и храна и обичаји и ношња, све нови облици и боје ствари. Шкрофулозне и чворновате маслине, под којима је уздисао на Крфу, нису једно исто што и онај његов храст под којим је, чувајући стадо, певао у својој отаџбини. Арбанија са својом дивљином, па онда усијани Халкидик, па врући Алжир и Тунис, са свима својим егзотичностима, море и Маћедонија, са својим карпама и камењацима, све то било је за њега ново, туђе, друкчије, дотле невиђено. Шумадијске чарапе, дабогме. Јер то је његово, оригинално, искључиво његово, а он то годинама није видео. Ето зато је плакао. А, осим тога, то је сељак и патриот, то јест инстинкт, јер он није патриот по разуму. У њему је један предачки остатак, једно наслеђено осећање, и све што ради он ради као навијен. Зар није тако? У оним везеним чарапама он је видео сву Србију. А ти си друго и ја сам друго, и онај тамо адвокат, на пример. Да изнесу цео наш музеј пред нас, ми се не бисмо заплакали. Јер код нас је разум. Јер ми размишљамо о тој отаџбини, разгледамо је са свих страна; претресамо и њене погрешке према нама, критикујемо и осуђујемо, каткад, ако хоћеш, мрзимо, јер ми немамо више за њу суза, јер ми нисмо више патриоти.

— Ех, немамо суза, нисмо патриоти...

— Шта кажеш? Нисмо дабогме, то јест ја нисам, ја знам о себи и о себи говорим. А ти се сећаш како је онај немачки официр што је прошле године погинуо на фронту Соме узвикнуо на једном месту свога дневника: „Отаџбино, чиме си ме тако задужила да од мене захтеваш оволике и овако грозне патње?“ Сећаш ли се?... Пита се човек, него шта! Нема ту само: дај живот. Хоћу да ми кажеш зашто да ти га дам, јест, зашто да ти га дам, чиме си ме то задужила, ти бездушна отаџбино?

Па сав дрхти професор, брзо дише и говори задувано:

— Пита се човек, него шта, а и ми смо почели да се питамо, једва једном. Јест. Друго је Милосав, а друго сам ја: он је инстинкт, ја сам разум. Ја хоћу да објасним и да испитам онај предачки остатак, оно осећање што сам наследио, оно мистично што у мени вечно тиња, а против чега се рационално вечно буни. Ја хоћу да се питам: је л’ та отаџбина била правична, племенита, мудра, је л’ према свима својим синовима била подједнака? Ја хоћу да знам: је л’ ме та отаџбина истински волела, је л’ према мени испунила све обавезе мајке, па да за њу паднем и жртвујем се као њено дете?

— Слушај, ти само тако говориш, а ту отаџбину ти волиш више него и ја и многи други, то сви знамо.

— Није истина. Ја је не волим као ови овде око нас. Ја је не могу волети као они. Јер је они воле ма каква она била, правична или сурова, славна или мрачна, слободна или тиранска.. А ја, ја ћу је волети само онда ако ме је задужила, у томе је ствар.

— Волиш је ти, волиш, знам ја, и доказао си.

— Ама није истина, кажем ти. Ја је не волим пошто-пото, по сваку цену. Јер, отаџбина данас, то је празна реч, апстракција. Патриотизам данас, то је вештачко осећање. Јер шта је патриотизам? Патриотизам је родило многобоштво, не? Патриотизам антички, патриотизам старих, то је друга ствар, то могу да разумем. Онда је отаџбина била религија. Онда Бог није био свуда и на сваком месту. Њихова божанства, то су били њихови мртви очеви чије су душе становале у кућама своје деце и нигде на другом месту. Колико Богова, толико отаџбина. Изгуби ли се отаџбина, изгубљен је и свој Бог, изгубљен је разлог да се живи. Према томе: нападнута отаџбина, то је нападнута религија. А остати без отаџбине, осим тога, значило је остати без грађанских и политичких права, без свих права. Огњиште изгнанога гасило се; без отаџбине он је без моралног живота, без достојанства човека, он је изван права, он нигде не може наћи оно што је у њој имао. Сад сам о томе читао једну добру књигу. А после се идеја о божанству трансформирала, и то мораш знати, и божанство су потражили над, природом, уместо под земљом. Тада је огњиште, тј. отаџбина, изгубило свој значај. Па је дошла философија и открила нове дужности поред оне према отаџбини, и прогласила човека грађанином света. А љубав према отаџбини добила је сасвим нов облик. Уместо да је воли због богова, човек је сад воли због доброчинстава и користи што му их она пружа, због њених институција и закона, сигурности, права и благодети што му их даје.

Дабогме. Ниво људскога духа пео се. И кад је хришћанство објавило јединство божанства, уништило његов национални карактер, онај разлог патриотизма пољуљан је и ослабљен. Са многобоштвом нестао је и онај најважнији разлог патриотизма, јер се божанство сад налази свуда. А у току времена, затим, друштвено уређење развило се дотле да је појединац налазио своја права и на другом месту, изван онога где се родио и где су живели његови преци. И ван тога места он је могао стећи достојанство човека и грађанина. Тако је оборен и онај други разлог патриотизма који се оснивао на праву.

— Дед’, па шта после?

— После се човек стао питати као и онај немачки официр, и од отаџбине, која је од њега тражила највеће жртве, захтевао дужности према њему, разлоге да је воли и да јој буде одан. И ето то је оно што се није допадало управљачима, који су увек хтели ону античку оданост поданика, и који су веровали да та отаџбина постоји само њих ради и ради остварења њихових амбициозних планова. Ето тако су се изродили сукоби између поданика и управљача, јер је приврженост отаџбини оних првих све више слабила. И кад се она слепа оданост није више могла природно да изазове, онда им ништа друго није остало него да вештачки обнове патриотизам. Тада су многи умови, по наруџбини, проучавали античку државу и антички патриотизам, с јединим циљем да се он некако накалеми у новим приликама. У почетку модерног века Макијавели препоручује да се поданицима сугерира: како су државни закони божански закони, да они потичу од Бога. Разуме се због тога што он увиђа даје религија то што условљава најпреданију оданост отаџбини.

— Али шта би ти хтео, хоћеш ли да одрекнеш нужност поданичке оданости држави? И како би се друкче могло радити за њено добро, за њен прогрес, за њено цветање? Ево ти баш случај Италије, кад се позиваш на Макијавелија. Раскомадана, са својим самосталним политичким градовима, она је тако децентралисана могла једнога дана да постане туђ плен. Са убризганим патриотизмом и створеном љубављу за велику отаџбину, она је постала уједињена и срећна.

— Уједињена да, али срећна — то је питање. Уосталом, на страну то да ли би они самостални градови пропали или цветали, нестали или нашли начина да свој повољан положај очувају и своје напредовање ипак наставе, има друга ствар коју ја истичем, а то је: да је онај, као што ти кажеш, убризгани патриотизам нешто вештачко, и да је као такав омео природно развијање осећања поданика. Да ли би градске републике, да су остале самосталне, биле срећније, ми то не знамо, али што знамо сигурно, то је: да је осећање које је убризгано њиховим поданицима неприродно унесено у њихову душу.

— На то ћу ти ја одговорити, али ’ајде даље.

— И сад, ево ти разлике међу умовима који су волели човека, с једне стране, и мизантропа, с друге стране. Они први чинили су све да у човеку развију његове природне склоности. По својој природи човек се узбуђивао за морално и за добро; зло и неморално бунило га је одвајкада. Исус и Савонарола, свесни тога, и зато што су волели људе, развијали су у њима оно добро и морално. Они други, уверени у људску поквареност, као Макијавели, васпитавали су владаоце да буду без моралних скрупула и да не воле поданике. Молим те, стрпи се, ево ти даље. По својим склоностима човек се почео приближавати човеку све више и више, то се бар не може порицати. Разлике су бледеле, и у одсуству вештачког утицаја, дошло би братство. Али је идеја о националном начелу проузроковала нову подвојеност међу људима и нове и крвавије распре, које би свако друго стање ствари тешко могло изазвати. Хоћу да кажем да је национално начело једна идеја која је нешто вештачко. Јер је линија националне границе повучена најјаснијом бојом баш онда кад је већ била бледа у тој мери да је могла бити избрисана засвагда. Човек је ишао путем којим је успевао да раскрчи многе препреке што су људе раздвајале. Све огромне препреке вере пале су. Оборило их је хришћанство. Сва тешка, неправедна и несносна ограничења права ублажена су или сасвим нестала. Њих, та права, човек је могао да нађе скоро свуда. Е па зашто су онда измишљане нове, вештачке препреке, зашто онда човек није пуштен да се претопи у човека, у брата?

— Али ти заборављаш историјску нужност, ја те само слушам и чудим се.

— То је лажна светиња, та твоја историјска нужност, њу на страну, то је велико питање. Оно што је у људској моћи, то је борити се противу свих вештачких утицаја на душу човека, и противу сметња да се у њему развијају оне природне склоности. Човек је склон да се асимилује, треба га у томе помагати. И то је лако. Јер сви циљеви који у овом смислу хоће да се постигну, постижу се природно, док они други с највећим тешкоћама. Баш процес стварања националних држава у деветнаестом веку вршен је силом, најмљеном војском, без народног учешћа.

— То је тачно.

— Јест, патриотизам се подржава вештачким начином, он и данас животари на многим лековима и на великој нези. Како да ти кажем? Ти, можда, имаш право: можда ја не знам шта говорим. Али веруј ми ово: има једна веза коју ја нисам уобразио, коју непрестано истичем, и ту ми не можеш ништа.

Из античке историје научило се да масе треба застрашавати Богом да би оне биле покорне, да би се оне слепо потчиниле. Је л’ тако? Али зар се данас то исто не чини? Зар нас, исто тако, не застрашавају Богом; то јест не нас, тебе и мене, него оног Милосава са кривим ногама, и Јанка и Марка и Трајка? У име онога који нас позива на мир, они нас воде у ратове. Ми сви ратујемо у име његово, једни противу других. И Немци за везу с Багдадом, и Руси за Цариград или ни они не знају зашта, и ми за море, и други за ово или за оно. И то сви у име једног истог Бога. Е па зар су онда духовити ови „наоружани пророци“? Не, они то нису, него смо ми слепи и не видимо.

Зар бездушни команданти не стрељају, у име Божје и неког „божанског“ закона, своје рођене војнике који су у сто борби учествовали и били на свом месту, а у сто првој нису стигли да убију никога? Јест, у име Божје заклињемо се ми на верност отаџбини ма каква она била, ма шта она хтела, ма где она мислила да нас поведе, за Праведно или за Неправедно, за Истинито или за Лажно. И као што су стари, у античком добу, носили статуе својих богова у борбама, клањали им се, убијали у име њихово и чували их да не падну у ропство, тако ми сад носимо нека платна оглашена за светиње у чије име, онако исто, убијамо, и која теже прежалимо ако допадну ропства, неголи кад изгубимо стотину очева породице. А то исто парче крпе, које ми обожавамо и називамо светињом, сашио је, можда, неки лиферант најнеморалнијег владања и осветио најпокваренији поп. Ето помоћу таквих средстава принуђавају нас да дајемо животе за отаџбину и објашњавају нам да то треба да чинимо, јер смо се у њој родили.

— Али.. ако те чују...

— Нека ме чују. Није отаџбина само земља, територија, зелени лугови, бистри поточићи и звоници. Отаџбина је и Правда, и Управа, и Слобода и Сигурност и Благодет. И Правда. А је ли правда кад се за ту отаџбину једни исти крваве неколико ратова, док други исте те ратове искоришћују? Је ли правда да ја, избушених груди, јектичав, пропао, труо, понова идем на фронт, а други, здравији од мене, никад га није ни видео? Нека ме чују. Али ја морам да кажем како ми је онај што га ја називам душманином, у рову према мени, који пати као и ја и кога сам послан да убијем, Милији, ближи и дражи увек био од онога позади мене, вајнога брата мога, што је здравији од мене, а богати се и благује на мој рачун и док ја испаштам туђе погрешке и злочине. И Управа и Влада, а је ли та Влада...

— То мене не питај. Ја „продајем амрели“.

— Ти „продајеш амрели“. и сви ви „продајете амрели“. И онда је злочин кад ја питам: је ли отаџбина од три милиона заслужила да падне милион њене деце само због њених мирисних лугова, бистрих поточића и „божанских“ закона? Е видиш, ја се гнушам и бежим од оне отаџбине која од мене тражи крв мојих плућа, којој сам ту крв и дао, а која ми данас не да ни да се довољно надишем. Нека ме задужи, па ћу јој се одужити. Нека ме очара, па ћу је волети. Нека докаже бригу праве мајке, па ћу за њу погинути као њено дете. Нека осигура нормалан живот унуку, ако не може оцу и сину. Ја тражим разлог патриотизму у дугу који имам отаџбини, у обавезама својим према њој, и само у том и ни у чем другом. Он треба да се заснива не на осећању изазваном застрашавањем (не дам више да ме плаше Богом), на једном вештачком осећању страха, него на оном природном и свесном осећању дужности. А разлог овај ја нисам тражио по књигама, не, него сам га нашао у искуству, свом крвавом, грозном искуству.

— Говори лакше, тако ти Бога, јер ако те чује стари телеграфиста, свиснуће напречац од бола. Стари телеграфиста, први је хугиста у Србији, сав смежуран старац од осамдесет година, живе мошти у некој црвеној блузи револуционара. Он болно јечи у кревету до пећи. Одушевљен борац из покрета седамдесетих година, после добровољац у ратовима за ослобођење пре четири деценије, кад је рањен и носи дубоки ожиљак на челу више левог ока, он је неким чудом избегао из земље. Сад је овде, утучен поразима отаџбине, и свечаним неким јецањем ноћу и преко целог дана декламује неразумљиве речи патриотског бола који га растрже. Огорчен он се љути на реконвалесценте што, са снагом која им још стоји на расположењу, нису на фронту, и прети страшном казном Божјом тој закржљалој деци својих другова (сретних што су склопили очи) која штеде своје бедне животе, имају још осмеха на уснама, поред свих несрећа, и не увиђају сав страхотни замашај грозне катастрофе. Кад настане жагор у павиљону, онда се он тресе у грозничавој дрхтавици, обузима га самртнички ропац и обнезнањује се. Тада је поред њега увек мала, мила сестра Pound да га поврати из грча. И наслоњен на њено раме и докле га она милује својом пуначком, голом руком, он долази к себи, захваљује јој и понова јеца страшне оптужбе противу бедне деце што су заборавила на отаџбину.

— Јест, јадни старац би свиснуо од мојих речи, зацело. Али ја га разумем. Он живи усамљен, заостао, потпуно сам, после свих својих давно умрлих другова, као одређен да види шта све раде они што су дошли после нестале, изумрле генерације којој је припадао, као неумитна авет-контролор свега што се догађа без његовог учешћа, као сведок који ће причати својим друговима о свему што је преживео и видео после њих, а што није одобравао и због чега је исмеван од савременика. Јест, јадни, пргави и себични костур што се мучи јер га не разумеју наследници, а тражи да га негују као дете, јер хоће што дуже да посматра срам ружнога доба што је настало.

— Добро, потпуно је тако. Ти све објашњаваш, све разгледаш са свих страна, свакога разумеш, у сваког се увлачиш. Немам ја ништа против тога. Ама, хоћеш ли ми рећи, најзад, штогод о самом себи: да ли си себе разгледао, да ли себе разумеш, да ли себе можеш да објасниш. Јест, зашто тако јетко говориш, шта је то с тобом, зашто си ти такав какав си?

— Не разумем шта о себи имам да говорим.

— Збиља не знаш? Е онда ћу ти ја рећи, ја ћу те објаснити... Драги мој, оно што је сад из тебе говорило, то је... пази добро... то је љубомора, и ништа друго. Разумеш ли ме сад? Ти си једак, озлојеђен, ти си страшан зато што си љубоморан. ти не би ни говорио да ниси љубоморан. Ја те познајем добро, ћуталицо. И онај Милосав болничар, и отаџбина, и овај старац хугиста, сви су ти нешто криви, јер си љубоморан.

— Ти говориш којешта.

— Не, не говорим ја којешта, него си ти бесан на сестру Ѕtephenѕon, у коју си заљубљен насмрт, која ти је неко време давала повода, и која се сад окренула другоме кад се страст у теби разбуктала до беснила, до оне мере кад је човек готов да убија.

— Не допуштам ти да ме тако блес...

— Не, не, не, не! Стани! Слушао сам те доста, сад си ти дужан мене да чујеш. Ти си мени све објаснио, сад ја хоћу тебе да објасним, љутио се ти колико хоћеш. Зар ти који тако разумно гледаш на све око себе, не видиш, болан, ништа кад је пред тобом жена? Зар си ти слеп кад си у питану ти?... Видиш, ти си веровао да ће те она схватити, ценити, заволети лудо, као ти њу. Ти си мислио да је то нека душа, нека дубина; ти си се варао. Јер ово весело, бујно створење, то је једна чела, драги мој. Јест једна чела што би сваки цвет хтела да опроба. Ето баш сад зауставила се на оном лепом капетану забушанту, који, по теби, није достојан да прими топломер из њене руке, а коме она, својеручно, свакога јутра приноси кашичицу излишног лека дрхтавим, страсним уснама. Али француска је то крв, несрећниче, она је француског порекла, ти то и не знаш, а ја сам се распитао... Зауставила се и на теби, разуме се. Ама шта си ти мислио? Ти си наивно веровао да ће она ту и остати, и готов сместа да јој поклониш и живот, отворио си јој све из себе, из те ризнице чију дубину само ја познајем, тој несташној чели која сад само прозуји крај тебе и не сања да те је скрхала. Пази ти... ја тебе познајем боље него што ти познајеш оног старца што јечи, хугисту и патриоту. Није за тебе никад била сестра Ѕtephenѕon, сањалицо! Она је за мене, и не дао јој Бог да се случајно на мени заустави, ох, не би скоро потражила други, слађи цвет.

Онда Љубишић нагло устаје, јер неће више да слуша, узима љутито књигу с полице, и после, испружен на кревету, напорно дише, док се његов пријатељ протеже снажно, дотерује своју гргураву косу и иронично се смеши. А ту, баш уз њих, потпоручник коњички, млад, црномањаст трговац Из паланке, започео Капамаџијину школу у Бечу па га рат помео, раздрагана лица показује фотографију своје жене Цвијовићу, учитељу из свога краја, а овде до његовог кревета.

— Видиш, и ја могадо' да се оженим у Београд. Мој отац ради с прве фирме, с гросисти. Али куд ћеш, бога ти, куд смеш? Док је младо љуби се с ђаци, па зар половно да га узмем на цел век? Други нека га узме, од мен' далеко ги лепа кућа. Овако... гледај гу, молим те... Чисто патријархално, што кажу научевњаци. Знам гу од оволицно. Татко строг, мајка му строга, не мож' да мрдне. Још фалило фереџу да ги набију. Па наивно, бре, па стидно, Ништа не зна.

— И код мене је тако, само потенцирано — вели учитељ и гута фотографију пуне, младе жене сељачког изгледа. Учитељ је нестрпљив и хтео би много да говори. Узгред напомиње да је врло начитан и страни изрази навиру му тако рећи против воље.

— Кажем ти, бога ти, стидно, па поред њу срамујем се и сам. Дођем тако кући на осуство, кад бесмо у Србију, повечерамо сас татка и мајку, проџакамо о моје муке, борбе и штрапаци, па ајд, на легање. Кад там', бога ти, њу срам, мен' срам. Части ми, бре, тако ми Бога, и мен' па уфатио неки срам. Те пи једну кафу, па опет џакање, те пи другу кафу, те дуван, те јабуке, те слатко, све обилази жена кисела к'о киша око Крагујевац. Па ме нуди: „дед“, вели, „пробај ово од дуњу, ово од шипурци, ово од смокву“. Неко фино, знаш, слатко, модерно, све сама својеручно кувала. Ама 'оће да сване, а ништа. Часна жена, бога ти, смерна, увиђавна.

— Ту особину ја познајем у тоталитету — прекида га нестрпљиво и прави се важан учитељ. — Код мене је то исто тако, само што је моја жена много више еманципована... Бога ти љубим, дођем ја тако кући љут, а она само трепће. Трепери као лист, што рекао Бура Јакшић, наш највећи песник, а био је учитељ. Кажем ти, нема то код мене. Па мораш, бре, жену тако: ако не држиш, оде бестрага. Вентилирао сам ја то са свију страна.

— Је ли, је л' сви учитељи тако пљујете по патос?

— Не, не, само сељачки — кида се пуковник кога енервира што учитељ Цвијовић пљује по патосу.

— Ја сам имао једног ујку, тако учитељ као ти, па све пљуваше по патос, а моја мајка, чиста женска знаш, па се љути, бога ти, љути и све га пцује. Него, кажем ти, таку жену ти мен' дај к'о моја што је. Једаред, бога ти... слушај ово да ти причам. Одем у Београд за еспап, неку меку робу да узмем, знаш. Па друство, знаш како је кад се сортира, све млади људи. „Ајде“, каже, „на Булевару да идемо.“ Ајде, де, реко', баш на Булевар, неће ме поједу. Па там' удри на неки ликери, коњаци, па шампањци, па после пола ноћ „ајде“, вели, „женске да потражимо“. „Ама какве женске, бре, људи, ожењен сам човек. Оставите се ви мен'!“ „Јок“, вели, „море ко ј' те пита жењен ли си, ајде сас нас.“ Да ти дуго не причам — награбусим ти ја. Леле, шта ћу сад? Мисли, мисли, окрени, обрни, седнем си на воз, па кући. Ајде, реко', тешим се успут, коњаник сам, а је ли има коњаник да је без тој следовање? Кад кући, затекнем гу крај шпорет, прави неки уштипци да ме обрадује. Ја се намрштим, па дођем код тигањ и шчепам један од они уштипци. Кад она: „Немој“, каже, „болан да квариш ручак. А ја ти подвикнем: „Шта, жена да ми соли памет? Ко је газда у овој кућу?“ Па си ућутим, и месец дана, нећеш ми верујеш, не говорим с њом. Бре моли ме, бре куми, клечи, преклиње, па она, па мајка, па сви редом, јок: ја само ћутим (а плаче ми се) и лечим ствар. После одем у Београд за сваку сигурност. А отуд кад дођо', па кад гу дофати, па кад гу стего, бре плакала је, само суза сузу стиже, нећеш ми верујеш. Тако се измири'мо и отад, фала Богу, лепо!

— Све је у интенсивном лечењу — даје своје завршно мишљење учитељ, па се после разговор наставља у поверењу, сасвим тихо, шапутањем..

У павиљону шестом има две обичне плехане пећи. Поред једне тресе се и цвокоће зубима у наслоњачи први хугиста, кога је опет спопао патриотски грч, и мала сестра Роund умирује га нежно. А око оне пећи, у другом крају, сакупили се реконвалесценти око адвоката-поручника што са говорничком позом исказује своје мишљење о Немцима, које мрзи, па о Французима, које воли, и тако по реду о савезницима.

— Немац је апарат, господо, ништа друго. Он ради како хоће онај коме је потчинио своју вољу, али никад сам нити мисли нити ради. Он је мегаломан, болује од délire deѕ grandeurѕ, и он је бездушан као нико, најбездушнији створ под небом. Довољно вам је то: да један сам Немац може одједанпут уништити пет стотина људских живота, па да се, после тога, осим задовољства, друго осећање у њему не јави. Посада једног немачког сумарена од неколико људи топи лађу са хиљаду људских живота, и после тога дивљачки ужива у ужасном призору. А ја сумњам да би цео наш народ могао лиферовати посаду за цигло један сумарен; сваки би се од нас отресао овакве дужности, па ево кажите!

— Тако је, тако, нема говора.

— Нема, господо, бездушнијег народа од немачког. Немац је бесно псето Европе. у свом беснилу он је кидао и дечје месо. И ако се овој накази не би могло до'акати у том смислу да буде убијена онда она мора добити бар свој Пастеров завод, да се у њему лечи од беснила. — Француз је друго. Француз је човек. И кад кажем Француз, ја ипак видим једног човека, самог за себе, једно самостално биће. Напротив, кад кажем Немац, одмах имам представу постројене војске, видим огромну поворку по концу поређаних глава, са истим изразом, сличне једна другој, једнаке једна другом, видим све очи што гледају само у једну тачку и мозгове што имају само једну мисао. Француз слуша и извршује наређење, али се у исто време и пита, док Немац само слуша и извршује наређење. Француз се пита о ономе што има да ради и зна шта ради; Немац не пита ништа, а не зна шта ради. Француз је храбар, осетљив, човечан, духовит, штедљив; истина, хвалиша, брбљивац, разуздан, блазиран, експлоататор и оговорџија. У овом рату он је храбар, један од најхрабријих међу народима што се боре: храбар да умре, храбар да се одбрани, храбар да се не осрамоти, храбар да се о његовој храбрости говори, храбар да заштити да би се тиме хвалио. За своју храброст Француз је највише снаге нашао у својој прошлости.

— Је, л' то неко предавање, monѕіeur l'avocat? — питају реконвалесценти што приступају.

— Не, господо, почели смо... па тако... Француз се поноси својом историјом, која је славна, и зато је храбар. Имао је славне претке, као и ми, и није хтео да буде гори од њих. И свестан како важно место заузима Француска у Европи, он је храбар да је не понизи и доведе у питање њен положај у будућности. И он, најзад, гине да би доказао Немцу како није ривал за потцењивање, већ да му је дорастао. И зато што постоје трећи који га посматрају, он је дао maxіmum своје снаге. За њега и његову акцију публика је conditio ѕіne qua non. Он хоће за сваки свој поступак оцену, иначе не би ни радио. Ја увек мислим на Француза Трајка, не говорим о онима горе. Он је несталан, то је истина. Данас пажљив, сутра није. Има међу нама официра који о Французима говоре рђаво зато што их неки шофер данас прими на свој аутомобил, а сутра неће: смеје вам се док за њим трчите. Треба бити правичан. И још нешто: њему је страст да говори за леђима, да шапне у поверењу. Тако је много штошта неповољно о нама шануо у поверењу, па смо то сазнали, и то нас љути. — Француз, интелигенат, има једну особину коју скруполозно испуњава, а то је: да хвали на сва уста своју земљу и свој народ. Је л’ те, нешто сасвим супротно нама? Он се топи кад пред странцем говори о Француској и труди се свом силом да докаже како је његов народ први у свету... хиљаду пута слушали смо их сви кад тврде како су на Марни спречили слом савезника, а на Вердену условили победу. Ја и не помишљам ма шта да спорим, само кажем: како ови знају да инсистирају на овим тврђењима, како хоће да ово улију свима, те да цео свет то научи напамет. Они увек, и у безброј прилика, понављају својим савезницима и подвлаче свој улог и све што су учинили са своје стране у заједничкој борби. Они ни најмању ситницу нису допринели а да то није нотирано. Далеко су они да се држе онога: да не зна левица што даје десница. Напротив, они баш хоће да се добро утуви оно што су они дали. — Француз је републиканац, али није одушевљен за републику.

— Како? Он се одушевљено борио баш...

— Он се борио за Француску, а републиканац је зато што је република ретка ствар у Европи. Да је Европа републиканска, сумњам да се он не би вратио на монархију. Он још гледа [у] монарха као у ретку звер, као у нешто необично. Гледао сам на Крфу: поломе ноге и вратове да виде владаоца и да га поздраве. Блажени су ако их је угледао и отпоздравио, и немају речи, после тога, да се нахвале његове интелигенције, коју су му прочитали из очију док је јурио аутомобилом, отменог држања, јунаштва, и шта ти ја знам. А онога дана кад су примили наше декорације, ја сам имао утисак који ме не вара: да би сви до једног изгинули на једну реч онога од кога су декорисани.

— То је интересантно.

— А је л’ те, шта мислите о Енглезима?

— Енглез је душеван, болећив, и према томе отмен. Он има једну сјајну особину коју Француз нема, он је доследан. Енглез је хладан, тј. хладнокрван, поносит, скроман и прилично приглуп. Он мисли врлоспоро. Наш минут, његов дан; наш дан, његов месец. Части ми, много им треба да нас упознају. Засад они нас жале као што сажаљевају црвенокошце или ма кога ко је потиштен и несрећан. Шта их се тиче наша изузетна судбина! Њима је доста да знају да патимо и хоће да нам ублаже судбину.

— А Грк? А Грк? Како мислите о Грцима?

— У овом европском друштву народа што се крваве, онако неутралан, Грк то је кокота међу снажним мушкарцима, једна entretenue која је, својим уценама, одавно престала да буде привлачна. Али, пре свега, он је физички дегенерик. Физиолошки, Грк је сарага-човек. Мртвачка глава у модроцрној кожи, са две „шпенадле“ на уснама, то је тип грчке главе исушене, безизразне, бескрвне. Као колеричан леш, сав је црн и спарушен. Кад човек посматра Грка, види како и нација стари и изумире.

— Али то је претерано, господине. Не треба допустити...

— Кад гледам Грка, господине, онда осећам одушевљење за своју расу, као кад девојка истински осећа срећу што је млада, лепа и невина. Физички закржљао, он је изгубио особине здравога духа, он је кукавица. Кад пролази поред нас, обара очи, не може да издржи наш поглед.

— Он је наш савезник и није лепо...

— О њему као савезнику могла би се написати књига, коју би требало завршити овим речима: Сваки је његов савезник дужан два пута више мрзети Грка него ли свога непријатеља.

— Скандал!

— Господо, Грк, то није нација, то је професија. Он је бездушан. Он је најодвратнији тип једног маторог Јеврејина који је једном ногом у гробу, а коме је једина мисао ћемер.

— То је само ваше мишљење.

— Он је исисао последње наше материјалне остатке, без милости, онда кад смо полумртви и посустали стигли до његове куће пуне свега. Французи имају реч frіpon која је скована за Грка. Господо, на вратима Грчке треба да стоји: Земља friponsa. Али ја изузимам жене. Гркиње су дивне. Ето вам моје оптужбе и моје одбране. Награду не тражим.

— Још само ово, још само ово: довршите о Гркињама!

— Гркиње? Гркиње су божанствене, Гркиње су анђели. И кад помислим да припадају оним дегенерисаним ђаволима, ништа ме не би тако обрадовало као рат с Грцима. Хтео бих да им отмем све жене, да изумру, бедници ниједни. Тај ратни плен пренели бисмо у Србију, јер чујем да су већину наших запленили други. Али никакво то није чудо, господо. Јер се у рату част жртвује исто онако лако као и животи. Ко би још тврдио да је теже дати пољубац или тако што неголи главу? Јер и жене су хтеле да буду храбре у овом страшном рату, а рат, у крајњем закључку, то је сеоба жена, то је размена жена. Ето вам, дакле: па cherchez lа femme!

Што се мене тиче, ја сам смртно заљубљен у једну Гркињу на Крфу, жену славног једног зубног лекара, германофила. Док сам био на том дивном острву, повадио ми је све зубе доње вилице; сад сам тражио боловање да тамо оставим и све зубе своје горње вилице (хвала Богу што човек има две вилице!), а ја сам адвокат, и моји зуби то су моји капитали. Ето колика је моја љубав за Гркиње. Награду не тражим.

— Живеле Гркиње, живеле Гркиње! Живио говорник!

И усред оног живог, бурног и веселог жагора који настаје, појављује се сестра Ѕtephenѕon и журно пролази кроз павиљон са црним мачетом испод шала. А кад затвори супротна врата и изгуби се, онда се млазеви похотљиве паре још вију по павиљону и дрхте ноздрве и пуцају зглавкови кошчатих руку реконвалесцената што се сладострасно протежу поред усијане плехане пећи, и саме пуне неке дражесне страсти...

Онда капетан Фикус објављује да је готова вечера и прича шта је све видео у трећем павиљону за операције: — Студенту Ђури, добровољцу из Задра, одсекли десну ногу испод колена и још се није освестио, а ја га питам: „Како ти је, Ђуро?“ „Нешто ми, вели, фали, али добро је, хвала Богу. Страшни су доктори, господо, прави су касапи. Капетан један рањен у руку, па му прилази доктор, гледа и каже: „Фик, господине капетане!“ И показа му докле тачно има да се сече. А капетан слеже оним здравим раменом и вели: „Па сеците, докторе, кад се мора“... Има поп један, сад га донели у носилима, рањен кроз кичму, а Тешовићу капетану ваде десно око.

— А ко то кука, ко то кука?

— То је сељанка једна из Макова, тешко рањена шрапнелом, и ту јој деца, па јој оперишу главу. Грозни су доктори. Лупају чекићем по лобањи као звекиром у капију...

И један по један, одлазе реконвалесценти на вечеру замишљени.

...Па се после вечере павиљон спрема на спавање. Збацују се блузе и чакшире и нестаје редом једна по једна бела прилика испод покривача који се подвлаче под рамена и савијају око ногу да не дува. Унутра све више умире тихи жагор и све већа тишина осваја, па се жуборење лимених олука све боље чује, и како са стреја цуре млазеви, и све више седам црних павиљона тону у глибу. А уврнуте су свуда светиљке па чкиље, и ножеви се крвави одмарају што су секли ноге и руке.

Само је докторова соба у одвојеном павиљону још осветљена и дежурна mіѕѕ Роund, је код њега. Мала вижљаста, анђеоска mіѕѕ Pound, са златним коврџицама на врату и заобљеним својим трбухом у коме нов живот један спрема се. Па пуцкара плехана пећ живо и бела је као снег постеља докторова распремљена, а на њој припијени седе они једно уз друго и њене фине мале руке су у његовим. Ох, узалуд је сва брига његова, јер га mіѕѕ Pound уверава: да сем љубави од њега ништа не жели и, слободан свих обавеза што га узнемирују, нека је добар само да је и даље воли као досад. Јест, ништа друго од њега не тражи мала, несебична mіѕѕ Pound, нека се не боји и не узнемирава. И љуби му руменим и врелим уснама чело које се ведри. А кад се растану, о, нов живот који ће доћи испуниће њен, сав од слатких успомена на необичну љубав ову у црном павиљону, у коме је она била срећна кад су сви други патили, где је она рај свој пронашла у понору најстрашнијег пакла.

— Yeѕ, my darlіng, Pray, belіeve me. And [I] have my own hоре!1

...А у павиљону шестом потпун мир је већ, само попац досадно шкрипи међу дрвима код пећи и болничар је, на прстима, последњи пут прошао кроз собу. Мили тако бескрајна ноћ оловна и све је више ваздух згуснут и мрак, и све се жешће бори мозак један са собом самим. Тамо до стуба, један човек што не спава сазнао је прексиноћ о смрти своје жене.

А мрак и ноћ увеличавају несрећу и чине је црњом, страшнијом. Као да у црнини ноћи стоји она сасвим сама пред човеком, та несрећа, као бела авет, која тамни јутром кад је он гледа с прикупљеном снагом, одморен и окружен људима, на светлости која открива нове наде, кад је лакше поднети сваки бол. „Треба издржати само до сутра, ето тако неколико дана, и онда ћу бити спасен.“ А синоћ је полугласно неко казао: „Видео сам осмејак један муњевит на његовом лицу, тако рећи у тренутку примљене вести о несрећи.“ Лежи тако капетан Борић и подсећа се тренутка кад је сазнао страшну вест. Тада му се наједанпут учинило као да се све око њега завртело около, у неком чудном нечујном вихору и усред неког језивог каламбура, што му је намах испунио главу, као да је неко рекао: „Капетане, пазите, будите присебни, сад је потребно да будете присебни кад вам ово кажем: Ви сте мртав, умрли сте овог секунда, умрли сте, умрли сте, јест, ви сте умрли.“ Такав је тачно био први утисак. И обнезнањен тако, коракнуо је несвесно и повео се, па је механички узео цигарету и упалио. Тада га је први дим што је повукао намах освестио. Добро! То је други тренутак. И прва мисао била је: „Жив сам; дакле, добро је.“ Онда се осмехнуо. Онда се, ваљда, осмехнуо, и то су приметили. „Колико је једно и заједничко био онај живот што се угасио и мој живот, колико су они били проткани, доказ је оно прво осећање првог тренутка; а како је снажан инстинкт самоодржања, доказ 1 Јест, мили мој. Молим те да ми то верујеш. А ја имам своју наду.

Је онај осмејак. Само кад сам жив, све ћу друго лако“ — тако је заиста нешто проговорило у ојађеној овој души.

И док се капетан Ђорић напреже да поврати власт над мислима, павиљон увелико спава, дише:

— Ххххх... пфф... хххк... пффф... пфф... пфф... хууууј...

„Али шта значи оно: све ћу друго лако? Значи ли: да ћу олако преболети ону смрт... оно је туђа смрт... Не туђа, оно је моја сопствена смрт, и крај мојих нада и планова и комбинација. И зашто бих ја сад натраг у земљу?... Али о неком новом плану мислио сам јуче: радити на науци, или тако шта. Али је то бедна, ужасна утеха. А људи нису осудили свој егоизам у мери у којој заслужује и, ето, навикли су да се гнушају над стварима неупоредљиво опростивијим. Јер шта значи ова моја утеха, неисказано себична, одвратна, злочиначка утеха? Зар ја нисам бољи од многих људи своје интелектуалне висине и васпитања? Зар сам једанпут помишљао да се опростим живота: зато што ме је смртно притискала бездушност оних у чијим смо рукама, њихов цинизам, њихова лакоумност и њихов егоизам? Па ипак, зар и мој егоизам није исто онако бескрајно дубок, необуздан, ужасно одвратан? Колико јуче сазнао сам о својој несрећи, која је скоро сасвим уништила разлог моје радости и наде за повратак у отаџбину. А чим сам то сазнао, ја сам почео радити онај други, нов план живота, чијем остварењу иде баш наруку ово стање у коме смо — настављање живота ван отаџбине. И још јуче, ето, осетио сам потајну неку жељу да се рат настави. Сваки знак који ми сад говори о изгледу на повратак у земљу непријатан ми је, и на радост ових око мене, коју изазива њихова нада на скоро виђење са својима, гледам ја сад са извесне злобне стране... Људи, има ли шта ужасније него што је сад ова моја потајна жеља? Ја прелазим, са једним тако злурадим осећањем у срцу, преко пропасти и патњи милиона само зато што желим да се мој план оствари.

А павиљон увелико спава:

— Ххххк... пфф... хххххк... пфф... каха, каха, пффф... хххк... пф...

„Али стани, размисли, прибери се, охрабри се, ево. Шта? Могу ли издржати овај бол; могу ли... Зар могу пристати на ону утеху? Радити на науци. Да ли је у томе ствар? Умрла ми је жена, је л’ то? Једна је жена умрла. Ах, али та жена што је умрла, то је моја жена, један огроман део мене је у њој, то сам донекле ја умро. Па шта, ти ниси једини. И сви су јачи него ти, ти највећа слаботиња, само ти. Па лепо, има друга жена... Заиста, има друга жена! Ала је то срамно тако брзо мислити на то, ала је нечасно. Друга жена!... И живот још може ти пружити сласти. Какве?... Још једну нову љубав и прву брачну ноћ, на пример, и све из почетка... и потпуно другу жену голу, и сву сласт дражесне необавештености једне нове жене, и... Ала је то срамно и гадно. Човек! Човек што у највећој жалости, да би је издржао и да би се умирио, ето пристаје и на утехе које су тако стидне...“

Па устаје капетан Борић јер не може да одоли срамним мислима и са лактовима на коленима седи на свом кревету, покрива лице рукама, скрушено, дубоко уздише, и тако остаје сагнуте главе дуго, целу ноћ. Плаче...

А тамо у левом углу пробудио се већ пуковник, седи и маше енергично вратом налево и надесно. Он се, веселник, увек први буди.

И са грана жалосно капље, а са кровова тече прљава вода, и капи стално добују по црном крову од смоле и засипају, прскају и мију прозоре који се већ беласају. Свиће... Пораниле неке ноге, пљаскају по барама, напољу, око павиљона, а унутра врућа телеса отпочињу да се протежу по креветима што шкрипе.

Па се рогуши једно државно црно ћебе, преко пута пуковника, и зева задовољно и блажено огромна риђа глава.

— Је ли, ама чујеш, друже?!

— Умук’о, дабогда!

— Батали клетву, реци ми, одговори ми кад те питам: Зашто жаба нема реп? И, друго питање: јеси ли мислио ноћас на оно, знаш?

Па се широко и снажно протеже риђи потпуковник.