Rekonvalescenti
| ←Resimić Dobošar | Rekonvalescenti (1922) Pisac: Dragiša Vasić Utuljena kandila |
Aveti u lovu→ |
I danima tako sipi, rominja, kisne, pa mokro sve, i teško, i uvijeno gustom kišnom maglom. A gore, na uzvišici, sedam crnih paviljona sve više tonu u glibu. Raskaljale se stazice od šljunka, svuda žitko blato sa razgaženim krečom, i bezbroj mutnih penušavih olučića, kao po oranju, krkore između blatnjavog žutog lišća. Svu da pištoljina, tragovi stopa puni vode, zidovi mokri i stabla velikog drveća pokisla do srži, pasu se razlili crveni krstovi i obojili belo mokro platno na barjacima, prokišnjavaju paviljoni i duša podrhtava od vlage i studeni. A dole, u ravni davi se varoš u potopu magle, i samo štrče kiparisi i džamije, i propinju se kao nad vodom visoki krovovi s dimnjacima, kao u poplavi.
Pa se naglo otvore vrata paviljona, pojuri studen spolja kao bes i sestra Ѕtephenѕon uleti zadihana, sa pokislim rumenim obrazima i crnim mačetom na grudima ispod šala.
Onda rekonvalescenti, uvijeni u ćebad i šinjele i zahvalni Bogu što nisu u rovu, prekidaju poluglasne razgovore o svačemu i podižu blede glave.
Ona žurno skida svoj ogrtač od gume, pa šal, i u beloj pripijenoj kecelji prilazi prvim krevetima.
— Il y a deѕ bonneѕ nouvelleѕ, messieures!
— E, zbiljski? Govorite! Da čujemo, ajd' recite nam brzo, recite!
— Ѕaіnt Quentіn tсhоmbé.
— Šta kaže, šta kaže?
— Vouѕ dіteѕ?
— Pao, veli, Sen Kanten. Je l' te', sestro Ѕtephenѕon Ѕaіnt Quentіn tоmbé?
— Maіs oui, Ѕaіnt Quentіn tchombé. N'eѕt-ce paѕ c'eѕt tchrèѕ bіen.
— O nego šta, ako je to istina, c'eѕt très bien, c'eѕt trèѕ bіen. Pričajte nam, pričajte, golubice. Živeli!
Pa vičnim pokretom zbacuju ćebad rekonvalescenti, ogrću šinjele na vruća tela, obuvaju bolničke papuče na iznemogle i drhtave noge, i užagrene, radoznale oči opkoljavaju sestru Stephenson koja se trudi da govori njihovim jezikom i da ih oveseli.
A dok ona uverava da je vest autentična, pa se napreže da se izrazi, oni sa mnogo življom pažnjom posmatraju crno vragolasto mače, što miriše na pokislu dlaku, kako: izvučenim noktićima svoje male šape grebe po njenim grudima i traži da uhvati ono dugmasto ispupčenje na koje su nekako naročito podmuklo, sa puno pohotljive radoznalosti, uprte sve njihove svetle oči što ozdravljuju i u slast gutaju bujnu i bajnu sestru Stephenson.
— Oh, oui, oui. C'est plus que certain. C'est quelque chose comme victoire, vous savez!
— Merci, merci, sestro Stephanson.
— Da, da, pa na jesen Srbija. I vi s nama, daće Bog!
— Merci.
— Au revoir!
— Thank you!
Posle ona odlazi, i nastaje živost u paviljonu, glasniji razgovori, i nekako široko, zarazno protezanje... U onom uglu paviljona gde je krevet odvojen od ostalih kao u počast, enervira se ovom živošću pa se prgavi i praska inžinjerski pukovnik, mršav, visok, sa neobično dubokim i tamnim očnim dupljama, gustim i dugim veđama, oštrim brazdama po licu i prebačenim jednim pramenom kose preko ćelave glave kao tikve. Pukovnik je sklerotičan, i svako jutro kad ustane (a budi se prvi) radi gimnastiku i maše glavom nalevo i nadesno da razradi vratne žile.
— Gospodo, miiir, gospodo... psssst, psssst, gospodo zaboga, molim, gospodo... ššššt...
Preko puta njega, na krevetu donekle ipak počasnom (po prikovanom ćebetu na zidu više glave), pevuši koješta na jedan neviđeno zadovoljan način riđi pešački potpukovnik, atletska figura i veliki četkasti brkovi, klasni drug pukovnikov, a „na zdravo“ ga zaboleo taban, pa ga čitavu godinu dana gadno sprečava da se, pored najbolje volje, vrati na „Dobro polje“. Leži on tako blaženog izraza, podnimljen na ruku, pa mu se iskrivio i nabrao zatiljak kao u vola, i jedi pukovnika:
— Je li, je li, ima li žaba rep?... A zašto žaba nema rep?
A pukovnik pozeleni kao zelembać, oči mu se ispupče, pa izlaze iz duplja.
Slušaj, molim te, ostavi ti mene na miru, razumeš! Molim te kao Boga, ostavi me na miru. Jer ti nisi ni vojnik, ni Srbin, ni čovek; s tobom se ne može govoriti, ti si stvar, razumeš! ti si jedna stvar, jedna klada, jedan buzdovan, razumeš! Gledaš ove balavce kako dižu paviljon na glavu, i ništa: ćutiš, keziš se i bleneš u njih kao idiot.
Pa ponovo zapišti očajno do promuklosti:
— Jeste li vi u bolnici, gospodo? Nije ovo škola igranja ovde, razumete li? Pa bolnica je ovo, gospodo! Ovde mora biti mir, savršen mir mora biti, razumete li! ... Ah, psssst, pssst, gospodo, užasno, za ime Božije... šššt, zaboga.
I najzad, na jedvite jade, paviljon popušta, utišava se najedanput žagor.
— Je li, a? Ima li žaba rep? A zašto žaba nema rep?
Ali sad je pukovnik malo umiren tišinom, trepće zadovoljnije i šmiče, samo mu je lice i dalje zvanično-ozbiljno, jer zna da ga pogledaju sa raznih strana rekonvalescenti, kojima je uskratio jedino zadovoljstvo da se prepiru.
— Bre, živićeš sto godina.
— Pa, lepo, evo kaži sam: šta mi vredi da se žderem kao ti? Šta mi pomaže, ajd’ kaži, molim te.
— Kako, šta vredi? Nema tu vredi i ne vredi, prijatelju.
I opet se prgavi pukovnik.
— Nije u tome stvar: vredi i ne vredi. Nego, ili si čovek od krvi i živaca ili si klada, razumeš, čoveče Božji! Eto, ti ništa ne osećaš. Mogu ti ova derlad skakati po glavi — ti ništa. Sutra da čuješ: pao Pariz — ništa; Nemci ušli u Petrograd — ništa; predala se sva vojska Bugarima, ti opet ništa. Maločas sestra Stephenson saopštava radosnu vest — ti zviždiš. Sve ti ravno do Kosova, razumeš! Čovek mora biti osetljiv, boga mu. Čovek mora da misli, mora da oseća; da misli na situaciju, da oseća za svoje, mora se biti čovek, ne?
— Znam, znam, brate, ali ti suviše preteruješ. Jedeš se kao mesec za svaku sitnicu.
— Ene sad, ja preterujem? E, ded’ pokaži mi kako preterujem? I kako može biti zadovoljan neko koji je izgubio Otadžbinu, koji nema pojma kad će se u nju vratiti i da li će ikad videti svoju kuću? To možeš samo ti, i niko drugi; tebi samo može biti svejedno da se još deset godina potucamo po tuđem svetu.
— Pa dobro, oca mu, i ja nisam kamen, mislim i ja na sve to, i šta bi ti mogao da izmeniš na priliku?
— Ama, ko misli? Ti misliš! Ti misliš jedanput godišnje, posle svake propale ofanzive. Setiš se onda dece, otplačeš pet minuta, a posle opet po starom, razumeš! Rekao bi čovek: sve se bojiš da ne dođe kraj ovom ratu. I ti mi nešto pričaš, ti mi kažeš da misliš. Idi, molim te. A ko te je kadgod video da se zabrineš, da se snuždiš, da si ozbiljan kao što prilikuje čoveku, boga mu!
— Je li, ima li žaba rep?... A što žaba nema rep?
Pukovnik se najedanput upola podiže s kreveta i u službenom stavu gleda strogo i razjareno u oči potpukovnika.
— Slušajte vi, gospodine potpukovniče. (Ovo govorim kao oficir stariji od vas, razumete li!) Zabranjujem vam ubuduće svako opštenje sa mnom. Jeste li razumeli? Molim vas, preselite svoj krevet odmah, uklonite mi se s očiju. U protivnom, obratiću se upravniku bolnice da vas silom ukloni.
— Je li, a zašto žaba nema rep?
Posle pukovnik okreće leđa, navlači ćebe na uvo, uzima Krajcerovu sonatu i čita. Upravo, on bi hteo da čita, ali on ne čita, kida se.
— Druže, čuješ, druže, da ti dam jedan praktičan savet. Ali nećeš, brate, da slušaš. Evo šta: udri brigu na veselje, misli na ono, znaš.
I proteže se riđi potpukovnik.
— Dakle promisli, pa sutra da mi odgovoriš na pitanje: I-ma li ža-ba rep? Jesi li razumeo? Razumeš? — završava odsečno, zapovedničkim glasom, potpukovnik.
I tek se, posle toga, sasvim utišao paviljon i oficiri zgrčili pod ćebad da dremaju, a vrata se otvaraju i opet ludo kuljne unutra studen, zajedno s pešačkim kapetanom zvanim Fikusom, čuvenim zabušantom što svaki dan beži u varoš, a otuda se vraća nakresan:
— Uuuuu... uf... uf... f... f... f...
Pa se stresa kapetan Fikus, mokar kao amrel, i skida mekintoš sa koga se sliva voda i pravi barice po patosu.
— Iznesite mekintoš, čoveče Božji, iznesite mekintoš.
— Molim, gospodine pukovniče, evo smesta. Zbunio sam se, magarac jedan, neprijatnost mi se desila, odmah ću izneti.
Pa kapetan polazi na vrata i mrmlja:
— Cepidlako iz pozadine, mizantrope!
Posle se vraća, otpočinje da priča sa afektacijom i pretensijama na duhovitost, i ceo paviljon se pretvara u uvo:
— Evo šta mi se desilo, gospodo, samo, molim, bez prekidanja. Žurio sam u bolnicu, i tako sam išao ispod streje sagnute glave, sa nabijenom kapuljačom, zamišljen, kao što idem uvek, gospodo, vi znate.
— O, znamo, Fikus, znamo!
— Pljaskam ja po baricama, koračam i razmišljam o besmrtnosti duše, kad se iznenada sukobih, glavom u glavu, sa nekom prilikom takođe pod kapuljačom. To je bio karambol, gospodo! Međutim kad sam se osvestio i pogledao, u mom zagrljaju nalazila se glavom miss Tebe, sestra naša Engleskinja, velika dobrotvorka, čiju košulju (da spomenemo samo pristojno parče rublja) i sam nosim na svojim viteškim grudima. Pokušao sam da se učtivo izvinim. „Attendez“, uzviknuo sam kao u „kongenu“. Ali miss Tebe ne dopusti mi da izgovorim na francuskom spremljenu rečenicu. „Gospodine“, reče ona, „imaćete toliko časti da mi kažete svoje ime, jer hoću da vas tužim.“ Gospodo, vi me bar poznajete.
— Kao zlu paru, Fikus.
— Nisam se ja plašio ni od merzera.
— Dokaz: dve pune godine po bolnicama.
— Na stranu to. Ali sve sam učinio da se opravdam. A kad sam video da ništa ne pomaže, ja sam joj ovako odgovorio, duboko ubeđen, uostalom, da ćete me pohvaliti. „Gospođice mis Tebe“, rekao sam uvređeno, „vi baš po svaku cenu zahtevate moje ime?“ „Da“, odgovori mi ona, „to mi je potrebno.“ „E pa lepo, pre toga ja vas molim za vaše ime.“ „Moje ime?“ upita me ona s čuđenjem. „Ali vi me svakako morate poznavati. Ja sam Mis Tebe.“ „Milo mi je, gospođice“, rekoh klanjajući se duboko i s poštovanjem. „Ali i vi mene, isto tako, morate poznavati. Jer, ako ste vi mis Tebe, ja sam... upamtite dobro, ja sam mis Mene.“ Pa sam se lupio po grudima, tresnuo mamuzama, pozdravio je i ostavio strašno zbunjenu pod strejom.
— Vi ste besmrtno obrukali oficirski kor, čiji je ugled inače poljuljan — kida se pukovnik. — Eto na svakom koraku brukamo se.
— Zašto, molim, gospodine pukovniče? Nisam je obeščastio, pa čak ni poljubio.
— E onda ste obrukali oficirski kor — prekida zevanje, pa se bajagi ljuti riđi potpukovnik.
Posle se pukovnik okreće zidu i nastavlja po stoti put da pročitava jednu istu stranicu Krajcerove sonate, pa ga strašno pritiska i muči ova najnovija bruka oficirskog kora i još više flegmatičnost riđeg potpukovnika.
Gleda tako pukovnik u knjigu i očima brzo preleće neke vrste: „Eto i ja sam bio takva svinja a najgore je bilo što sam provodeći taj skaradan život...“ I mora da zažmuri, jer ne može da izdrži onu nečuvenu i nemoralnu ravnodušnost potpukovnikovu... „Neprijatelj u zemlji, boga mu, širi se kao u svojoj rođenoj kući: ponižava, pljačka, gospodari, beščasti Baškari se, verovatno, u našim sopstvenim krevetima i... i naše ga žene služe. A on, klada jedna, zvekan jedan, baš ništa: smeje se, uvek dobro raspoložen, peva, pretura svaki dan dvaput nešto po sanduku, koliko da ni o čem ne misli, šegači se sa ovom dečurlijom, igra ‚darde‘. Interesantno je da taj zvekan nikad ne pominje ženu. Ama nijedanput, ni u jednoj prilici ta vera ne reče: moja Leposava, moja Aspazija, ili Paraskeva ili Ranđija, ili kako hoće, ćorava mu strana, samo da je spomene... A, šta znam, možda i nema razloga da sumnja, možda je i ona kao i on ružna, nezgrapna, samo jede i spava, teška neka žena kao vagon.
Pa nervozno premeće listove pukovnik: „A ti plači, sentimentališi, dokaza nemaš, i doveka ćeš sumnjati i kidati se.“ Pa jest, i kakvog, đavola, dokaza čovek može imati — misli pukovnik — mi ovamo, oni tamo, radi ko šta hoće, niko o drugom ne zna. I ono, ja sam bio svinja. I jesam i ja bio svinja. Kašljem, tešem po celu noć, keša matori, prošao kroz sito i rešeto, čekao čovek major da postane pa tek onda da se oženi, sve preživeo i oženio se tako reći detetom, ćerku bi onoliku imao, a ono na Krfu samo šta sam radio. Pa posle čoveku krivo ako žena... i što se u njoj probudila koketerija, kao ovaj Tolstoj što kaže... Ali drugo je žena, boga mu, ona mora da bude svetinja...“
Pa se iskašljuje pukovnik i unezvereno gleda po paviljonu, kao da je nešto izgubio pa traži. A potpukovnik opaža njegove muke, potpuno ga razume, jer zna o čemu Misli pukovnik, i uživa.
— Je l' te, kapetan Fikus?
— Molim, gos' pukovniče.
— O-v-a-j, da l' vam je poznato ili nije: je li mis Tebe žaba? I molim vas, ako jeste, zašto jeste, a ako nije, zašto nije? I zašto mis Tebe nema rep?
— Ima ovde jedan profesor prirodnjak, pitajte ga, gospodine potpukovniče.
— Ama pitao bih ga ja nego je u vatri, ima malaričan napad.
Onda potpukovnik ustaje i, protežući se, ukrcava neke sličice i pevuši. Obično je zauzet bilo kakvim poslom: pretresa stvari u sanduku, vadi ih pažljivo jednu po jednu, savija, čibuka korbačem i ređa; ili ponešto krpi, ušiva i pričvršćuje dugmad, pa mu u tome prođe celo prepodne, a posle podne igra „darde“ sa marvenim lekarom što boluje od peska u žuči, psuje na konjički način, a ima rnjav nos i jednu trepavicu belu.
U onom drugom uglu, suprotnom, ćućori nešto jedna grupa mlađih oficira — neurastenika. Oni su povučeni, mirni i disciplinovani. Kad neko priča oni se naginju, prave grčevite pokrete glavom kao da im je nešto tesno oko vrata, miču ramenima, mršte se, trepću, gledaju u nos ili ramena, ali ćute i slušaju.
— Četrnaesta je bila vesela i slavna godina. Pričaj, Stevane, štogod iz četrnaeste.
— Pa jeste, sve nam pričaš tužne stvari.
— Lepo, iz četrnaeste imam pun tefter.
Pa se pribira neko vreme potporučnik Stevan dok se ne seti:
— Vi pamtite u novembru, kad je Poćorek razbijen, kako se guralo.
— Kako ne!
— Tada smo jedva stizali pešake, mi artiljerci. Željno sve živo da ponova vidi Beograd posle petnaest dana njegovog ropstva. A kad je Kosmaj pao, onda je nastala košija, trk, letenje. Sav sam bio izranjavljen od sedla, jer se, ni danju ni noću, nije skidalo s konja. A komandant moj, strog, strašan, ne zna za dušu: „Stevane, nosite ovo u prvu bateriju; Stevane, ovo, u divizion; Stevane, eno vam jedanaestog puka, vidite li onaj greben onde, što pre tamo i natrag. Pa jurim tako između komora, kroz neku pešadiju što maršuje forsirano, preskačem rovove pune leševa, izlomljenih pušaka, razbacane iskrvavljene spreme, stižem povorke zarobljenika i opet beskrajne trenove što su zakrčili put, i sve na meni bridi, a narod se dao u trk i, nećete mi verovati, video sam svojim očima volove kako kasaju.
— Može, može da bidne.
— I tako, braćo, sve do Slanaca. Pa me tu pozva komandant i naredi mi da pronađem podesnu kućicu za prenoćište našeg štaba. Ajde, reko', jednom da se da'ne dušom i da se ispavamo kao ljudi.
Tako sjašem ja, povedem umorno kljuse, pa pođem lagano kroz selo da izberem zgodnu kućicu. Pa sam zadugo zverao i merkao levo i desno, ali nikako da se odlučim. Tek pri kraju sela ugledam jednu skoro okrečenu zgradu i pred njom mladu seljanku, sva se beli. Naslonila se bila uz razvaljen plot, a jedra i čista kao za smotru. Ja zastanem, pozdravim se s njom i kažem joj šta tražim, a ona me rado i veselo uvede unutra i pokaza odaje. Razume se da su mi se dopale... Rasporedim, dakle, gde će ko spavati, kažem joj šta ima da spremi, a sve je poglédam ispod oka onako narednički — bio sam onda narednik — i razgovaram s njom po seljački.
— Pa kako, snajo, prođoste od Austrijanaca?
— Ne pitaj. Kinjiše nas dušmani, prokleti da su; to ima da se priča, nije nam lako bilo. Nego, fala Bogu kad dođoste.
— šta ćeš, dođosmo, Božja volja.
— vi jadnici, vaše muke nigde?
— Ja, mi tako: danas jesmo, sutra nismo... A, ovaj ... tvoj muž gde je, je l obveznik on?
— meni jadnoj, zarobili su ga, prokleti da su. Ne znam, jadna, ni gde ni kad., niti je pis'o.
— A teško čekati, je l'?
— Teško, nije vajde, šta ćeš!
— I vi žene čamite i mi ljudi čamimo, a mladost nam prolazi.
— Ja, šta ćeš, prolazi...
— A 'nako, Austrijanci kako su se ponašali, recimo... ovaj, prema ženama... iako.
— Je l' Švabe?
— Jes'!
— Pa kako koji, znaš, razni su ljudi.
— Pa jes' pravo kažem, nego, recimo, je l, bilo što silom?
— bilo je, da vi š, i silom.
— E baš vam tako i treba. Mi naši, bajagi jedna krv, pa nas gledate ko Turke, ko najgore dušmane, a kad Švaba pritegne, vi se posle sigurno kajete što ste nas oturali.
— To joj Ti podilaziš ispod duplog, je l' Stevane?
— E baš si neki, pa jes' i kajali smo se — veli ona..
I taman pade ovaj odgovor zgodan da se razvije stvar s uspehom, a ču se topot, i komandant se pojavi, namršten, praćen ordonansima.
— Slušaj, kad svi poležu čekaj me eno onde.
— E baš si đavo. Je l' onde kod ambara, baš onde?
Utom stiže komandant, a ja se odjedanput preobrazio, napravio važan, namrštio se, pa joj izdajem naređenje:
— Moraš, moraš imati slame, snaja. Sve vi tako, nema, k'o Arnauti, a kad dođe neprijatelj, čik njemu kaži nema.
— Ja kako, veli komandant i namiguje na ađutanta. Samo strogo, Stevane! — Vidi komandant da sam zbunjen i da ima nešto.
Posle toga ja ga odvedem u sobicu da mu pokažem gde ćemo prenoćiti, a ušeprtljao sam se pa ne znam šta govorim.
— Ovde ćete vi, gospodine pukoviiče, znate dovde, evo ovde ađutant, a ja tamo. Za pola sata možete već leći da spavate...
— Dobro, dobro, Stevane, kako narediš.
A ja se uvijam:
— Ne naređujem ja, gospodine pukovniče, zna se ko naređuje.
— Ja, ja, Stevane, zna se ko naređuje.
Pa, posle toga, razjurim se na sve strane, samo da se što pre svrše svi poslovi pa da poležemo: raspoređujem ordonanse, kopiram naređenja, prenosim depeše na telefonu, izdirem se na telefoniste, pomažem kuvarima večeru, razleteo sam se, jednom reči, kao poludeo.
— E pa nije ti, brate, ni lako.
— I tako, kad se smiriše svi poslovi, polegasmo. Naredio sam, pre toga, ordonansima da smesta moraju zaspati i zapretio da ću svakog izvesti komandantu na raport ako ga primetim da se nešto vrzma po dvorištu.
— Drugim rečima vršiš osiguranja za noćni napad.
— Ama čim sam legao, za'rčem smesta, učinim se da sam zaspao kao zaklan. Na patosu preko puta mene, žmuri komandant, natmuren, strog, strašan, a pored njega uvrnuta mala lampa čkilji i pomalo osvetljava njegovo crno lice i retke, mačorske brkove. Tako rčemo ađutant i ja u sva zvona, a komandant ćuti; dok, u stvari, mene poduzela neka pohotljiva jeza od slatke nade da ću maločas stezati ono mlado i čvrsto telo seljanke, sigurno i samo toliko žudno muških ruku.
— Na stvar, Stevane, ako Boga znaš!
— Kad sam mislio da je došao momenat sastanka, ustanem oprezno, predvostručim se, kao zavio me užasno stomak, ogrnem šinjel, pa kad sam bio blizu vrata, bacim vrlo obazrivo pogled na komandanta.
Ali pored sve moje pažnje da ne pričinim ni najmanji šum, iako sam preko sobe prešao kao sen., komandant me, na moju nesreću, oseti, pa me sa otvorenim krajičkom jednoga oka isprati do vrata. Ja kuražno iziđoh, a vrata zacvrčaše.
— E sad, Stevane!
Pa se slušaoci ispružaju i protežu, dok Stevan vuče, jedan za drugim, dva duboka dima iz cigarete od vlažnog duvana.
— A napolju vetar besan, lud. Mislio sam, podići će i odneti i mene i ambar i celo Slance, i baciti nas tamo negde preko Dunava, na austrijsku stranu. Pod nadstrešnicom od dasaka rzali su konji i grickali seno, a ja sam pipao po mraku da razaznam gde sam i spoticao se o razne predmete po dvorištu. Kad sam najzad uspeo da se koliko-toliko orijentišem, sklonim se u jednu zavetrinu, odakle sam uplašeno gledao u noć, podrhtavao i čekao da se pojavi bela košulja moga noćašnjeg idola. Dao bih da mi se odseku svih pet prstiju na ruci samo da se zabeli. Ali nje nema. Pola sata — nje nema, tri četvrti — nje nema. Pristao bih da me sutradan raznese granata najvećeg kalibra, samo da zaškripe ona vratanca i da je ugledam kako mi prilazi... Ali nje nema, i ceo sat prođe a košulja se ne zabeli.
— Pauvre Ѕtevan!
— Ih, Stevane, boga ti!
— Duže nisam smeo ostati, jer ni najstrašniji slučaj dizenterije ne zadržava, priznaćete, čoveka toliko dugo napolju. Razočaran i ogorčen vratim se natrag u sobicu. Kako sam odškrinuo vrata, dočeka me opet onaj isti prodirni i prezrivi pogled iz krajička onog odvratnog oka komandantova, koje bih sa retkim zadovoljstvom noktima iskopao. I tako ponova legnem na svoje mesto. Proklinjao sam i sebe i sav ovaj varljivi život. Uvek je tako bilo, celoga moga života izmicala mi je sreća u poslednjem, najlepšem trenutku.
— Ah, Ѕtevan!
— Ležim, dakle, ja, i s vremena na vreme kroz levu trepavicu pogledam, pa brzo zažmurim kad on mene pogleda kroz desnu trepavicu. Ja ne znam šta je on o meni tada mislio, niti me se tiče; ali dok sam ja izmišljao najstrašnija mučenja za njega i zamišljao kako bih ga razdrobio, rastrgao, zgazio kao crva i rastrljao da traga ne ostane od njega i onog pakosnog oka, vrata naše sobice ponova zacvrčaše.
Munjevito zvirnem ka vratima i zamalo nisam vrisnuo.
— Je l' ona?
— Ona... Brzo zažmurim, namrštim se, kao spavam u najvećem jeku; ali mi se telo treslo kao pred juriš.
— Junački, Stevane, ne boj se!
— Prikupim svu snagu i ukočim se, ali osećam je Dobro kako gazi preko sobe na prstima i kako mi se približuje. Odmah zatim osetih i kako me dodirnu po očima jedan kraj njene suknje, i kako se preko mene naginje da nešto dohvati, pa se setih da se više moje glave na ekseru nalazi okačen veliki seljački šal. Seljanka skide onaj šal i ogrnu ga. Sad sam potpuno bio zaklonjen od komandanta, te se usudih da otvorim jedno oko. U tom trenutku ugledah je okrenute glave prema kop mandantu, svakako da se uveri spava li ono strašilo ili je budno. A tada (i taj trenutak nemoguće je zaboraviti dok traje ovaj varljivi život) seljanka se saže, i dok sam ja, predosećajući da će mi se dogoditi nešto užasno, žmureo svom snagom, na mome obrazu puče jedan glasan kao šamar, glup, širok i pljaskav seljački poljubac.
— A-la!
— Učinilo mi se, gospodo, da sam pao negde kroz patos, u podrum, ambis, pakao, šta li, i tek kad me ona pozva: „Pođi“, pa lagano, na prstima, izađe iz sobe, ja se povratih. Ali kad se moj pogled sudari sa pakosnim komandantovim pogledom ja videh moga Boga, ja sam bio načisto da ću koliko sutra zaglaviti negde pešački rov. Ni pomisliti nisam smeo da izađem za seljankom. I tako prođe noć u najvećim mukama.
A sutradan, rano, pozva me komandant:
— Narednik Stevane!
— Izvol’te, gospodine pukovniče.
— Marš u drugu bateriju.
Znao sam šta to znači: baterijski osmatrač.
Ja ljutito pojašem konja, koji me je čekao spremljen, džidnuh ga nemilosrdno u slabinu, pa preskočih razvaljenu ogradu. Kad sam se okrenuo da bacim još jedan pogled na kuću, seljanka je stajala na vratima. Bio sam ozlojeđen, kivan, nisam žalio da poginem tog trenutka, pa u toj ljutini proderah se da čuje komandant:
— U zdravlju, snaja. Kriv sam ti, brate, što sam mlađi od nekoga.
Pa onda udarim u kas pravo drumom u drugu bateriju.
— To si ti, valjda pomislio u sebi, Stevane?
— Nije, časti mi, nego sam baš glasno kazao i čuo je komandant.
— E, jesi sila, Stevane, nije vajde, sila si, osvetio si mu se.
I ponova se ispružaju po krevetima, zevaju i protežu se rekonvalescenti...
Pa se spušta veče i ulazi bolničar Milosav da zapali viseće lampe. Popne se na stolicu, kresne mašinu, i sa podignutim rukama, X nogama i šiljastom bradicom, propinje se kao jarac kad brsti.
— Je li, Milosave, Milosave?
— Izvol’te?
I smeje se idiotski i gleda oko sebe Milosav.
— Pravo kaži: jesi li istina plakao juče kad si video šumadijske čarape, one vezene, kod potpukovnika u sanduku?
— Ko, je l’ ja?
— Pa ti, dabogme.
— E jesam, priznajem.
— A što, bre?
— Pa ’nako, žao mi, setio sam se.
U desnom redu, kod srednjeg stuba, podnimljen na dugoj maljavoj i koščatoj ruci, leži na svom krevetu, više koga se prema glavi nalazi poličica sa puno staklarije, medikamenata i knjiga, profesor Ljubišić, bled, umnoga izraza, vrlo visokog čela i upalih grudi. Popustio ga je malarični napad, pa se objašnjava sa svojim starim drugom što sedi na vojničkom sanduku uz njegov krevet, čupka brkove i smeška se svojim podrugljivim usnama.
— Evo ti na: niko se ne trudi da razume ovog čoveka. Samo onako tek da se kaže: zašto si plakao? To pitaju čoveka koji četvrti Božić provodi u ratu, nekoliko godina van zemlje u kojoj se rodio, na koju je navikao, koju voli i u kojoj je ostavio svoju porodicu i imanje. Rasplakale su ga šumadijske čarape. Dabogme. A zašto? Zato, brate, što od svoje granice i od nekoliko godina pa dosad, sve što je video za njega beše novo, različno od njegovog, nepoznato: i priroda i klima, varoši i sela, i hrana i običaji i nošnja, sve novi oblici i boje stvari. Škrofulozne i čvornovate masline, pod kojima je uzdisao na Krfu, nisu jedno isto što i onaj njegov hrast pod kojim je, čuvajući stado, pevao u svojoj otadžbini. Arbanija sa svojom divljinom, pa onda usijani Halkidik, pa vrući Alžir i Tunis, sa svima svojim egzotičnostima, more i Maćedonija, sa svojim karpama i kamenjacima, sve to bilo je za njega novo, tuđe, drukčije, dotle neviđeno. Šumadijske čarape, dabogme. Jer to je njegovo, originalno, isključivo njegovo, a on to godinama nije video. Eto zato je plakao. A, osim toga, to je seljak i patriot, to jest instinkt, jer on nije patriot po razumu. U njemu je jedan predački ostatak, jedno nasleđeno osećanje, i sve što radi on radi kao navijen. Zar nije tako? U onim vezenim čarapama on je video svu Srbiju. A ti si drugo i ja sam drugo, i onaj tamo advokat, na primer. Da iznesu ceo naš muzej pred nas, mi se ne bismo zaplakali. Jer kod nas je razum. Jer mi razmišljamo o toj otadžbini, razgledamo je sa svih strana; pretresamo i njene pogreške prema nama, kritikujemo i osuđujemo, katkad, ako hoćeš, mrzimo, jer mi nemamo više za nju suza, jer mi nismo više patrioti.
— Eh, nemamo suza, nismo patrioti...
— Šta kažeš? Nismo dabogme, to jest ja nisam, ja znam o sebi i o sebi govorim. A ti se sećaš kako je onaj nemački oficir što je prošle godine poginuo na frontu Some uzviknuo na jednom mestu svoga dnevnika: „Otadžbino, čime si me tako zadužila da od mene zahtevaš ovolike i ovako grozne patnje?“ Sećaš li se?... Pita se čovek, nego šta! Nema tu samo: daj život. Hoću da mi kažeš zašto da ti ga dam, jest, zašto da ti ga dam, čime si me to zadužila, ti bezdušna otadžbino?
Pa sav drhti profesor, brzo diše i govori zaduvano:
— Pita se čovek, nego šta, a i mi smo počeli da se pitamo, jedva jednom. Jest. Drugo je Milosav, a drugo sam ja: on je instinkt, ja sam razum. Ja hoću da objasnim i da ispitam onaj predački ostatak, ono osećanje što sam nasledio, ono mistično što u meni večno tinja, a protiv čega se racionalno večno buni. Ja hoću da se pitam: je l’ ta otadžbina bila pravična, plemenita, mudra, je l’ prema svima svojim sinovima bila podjednaka? Ja hoću da znam: je l’ me ta otadžbina istinski volela, je l’ prema meni ispunila sve obaveze majke, pa da za nju padnem i žrtvujem se kao njeno dete?
— Slušaj, ti samo tako govoriš, a tu otadžbinu ti voliš više nego i ja i mnogi drugi, to svi znamo.
— Nije istina. Ja je ne volim kao ovi ovde oko nas. Ja je ne mogu voleti kao oni. Jer je oni vole ma kakva ona bila, pravična ili surova, slavna ili mračna, slobodna ili tiranska.. A ja, ja ću je voleti samo onda ako me je zadužila, u tome je stvar.
— Voliš je ti, voliš, znam ja, i dokazao si.
— Ama nije istina, kažem ti. Ja je ne volim pošto-poto, po svaku cenu. Jer, otadžbina danas, to je prazna reč, apstrakcija. Patriotizam danas, to je veštačko osećanje. Jer šta je patriotizam? Patriotizam je rodilo mnogoboštvo, ne? Patriotizam antički, patriotizam starih, to je druga stvar, to mogu da razumem. Onda je otadžbina bila religija. Onda Bog nije bio svuda i na svakom mestu. Njihova božanstva, to su bili njihovi mrtvi očevi čije su duše stanovale u kućama svoje dece i nigde na drugom mestu. Koliko Bogova, toliko otadžbina. Izgubi li se otadžbina, izgubljen je i svoj Bog, izgubljen je razlog da se živi. Prema tome: napadnuta otadžbina, to je napadnuta religija. A ostati bez otadžbine, osim toga, značilo je ostati bez građanskih i političkih prava, bez svih prava. Ognjište izgnanoga gasilo se; bez otadžbine on je bez moralnog života, bez dostojanstva čoveka, on je izvan prava, on nigde ne može naći ono što je u njoj imao. Sad sam o tome čitao jednu dobru knjigu. A posle se ideja o božanstvu transformirala, i to moraš znati, i božanstvo su potražili nad, prirodom, umesto pod zemljom. Tada je ognjište, tj. otadžbina, izgubilo svoj značaj. Pa je došla filosofija i otkrila nove dužnosti pored one prema otadžbini, i proglasila čoveka građaninom sveta. A ljubav prema otadžbini dobila je sasvim nov oblik. Umesto da je voli zbog bogova, čovek je sad voli zbog dobročinstava i koristi što mu ih ona pruža, zbog njenih institucija i zakona, sigurnosti, prava i blagodeti što mu ih daje.
Dabogme. Nivo ljudskoga duha peo se. I kad je hrišćanstvo objavilo jedinstvo božanstva, uništilo njegov nacionalni karakter, onaj razlog patriotizma poljuljan je i oslabljen. Sa mnogoboštvom nestao je i onaj najvažniji razlog patriotizma, jer se božanstvo sad nalazi svuda. A u toku vremena, zatim, društveno uređenje razvilo se dotle da je pojedinac nalazio svoja prava i na drugom mestu, izvan onoga gde se rodio i gde su živeli njegovi preci. I van toga mesta on je mogao steći dostojanstvo čoveka i građanina. Tako je oboren i onaj drugi razlog patriotizma koji se osnivao na pravu.
— Ded’, pa šta posle?
— Posle se čovek stao pitati kao i onaj nemački oficir, i od otadžbine, koja je od njega tražila najveće žrtve, zahtevao dužnosti prema njemu, razloge da je voli i da joj bude odan. I eto to je ono što se nije dopadalo upravljačima, koji su uvek hteli onu antičku odanost podanika, i koji su verovali da ta otadžbina postoji samo njih radi i radi ostvarenja njihovih ambicioznih planova. Eto tako su se izrodili sukobi između podanika i upravljača, jer je privrženost otadžbini onih prvih sve više slabila. I kad se ona slepa odanost nije više mogla prirodno da izazove, onda im ništa drugo nije ostalo nego da veštački obnove patriotizam. Tada su mnogi umovi, po narudžbini, proučavali antičku državu i antički patriotizam, s jedinim ciljem da se on nekako nakalemi u novim prilikama. U početku modernog veka Makijaveli preporučuje da se podanicima sugerira: kako su državni zakoni božanski zakoni, da oni potiču od Boga. Razume se zbog toga što on uviđa daje religija to što uslovljava najpredaniju odanost otadžbini.
— Ali šta bi ti hteo, hoćeš li da odrekneš nužnost podaničke odanosti državi? I kako bi se drukče moglo raditi za njeno dobro, za njen progres, za njeno cvetanje? Evo ti baš slučaj Italije, kad se pozivaš na Makijavelija. Raskomadana, sa svojim samostalnim političkim gradovima, ona je tako decentralisana mogla jednoga dana da postane tuđ plen. Sa ubrizganim patriotizmom i stvorenom ljubavlju za veliku otadžbinu, ona je postala ujedinjena i srećna.
— Ujedinjena da, ali srećna — to je pitanje. Uostalom, na stranu to da li bi oni samostalni gradovi propali ili cvetali, nestali ili našli načina da svoj povoljan položaj očuvaju i svoje napredovanje ipak nastave, ima druga stvar koju ja ističem, a to je: da je onaj, kao što ti kažeš, ubrizgani patriotizam nešto veštačko, i da je kao takav omeo prirodno razvijanje osećanja podanika. Da li bi gradske republike, da su ostale samostalne, bile srećnije, mi to ne znamo, ali što znamo sigurno, to je: da je osećanje koje je ubrizgano njihovim podanicima neprirodno uneseno u njihovu dušu.
— Na to ću ti ja odgovoriti, ali ’ajde dalje.
— I sad, evo ti razlike među umovima koji su voleli čoveka, s jedne strane, i mizantropa, s druge strane. Oni prvi činili su sve da u čoveku razviju njegove prirodne sklonosti. Po svojoj prirodi čovek se uzbuđivao za moralno i za dobro; zlo i nemoralno bunilo ga je odvajkada. Isus i Savonarola, svesni toga, i zato što su voleli ljude, razvijali su u njima ono dobro i moralno. Oni drugi, uvereni u ljudsku pokvarenost, kao Makijaveli, vaspitavali su vladaoce da budu bez moralnih skrupula i da ne vole podanike. Molim te, strpi se, evo ti dalje. Po svojim sklonostima čovek se počeo približavati čoveku sve više i više, to se bar ne može poricati. Razlike su bledele, i u odsustvu veštačkog uticaja, došlo bi bratstvo. Ali je ideja o nacionalnom načelu prouzrokovala novu podvojenost među ljudima i nove i krvavije raspre, koje bi svako drugo stanje stvari teško moglo izazvati. Hoću da kažem da je nacionalno načelo jedna ideja koja je nešto veštačko. Jer je linija nacionalne granice povučena najjasnijom bojom baš onda kad je već bila bleda u toj meri da je mogla biti izbrisana zasvagda. Čovek je išao putem kojim je uspevao da raskrči mnoge prepreke što su ljude razdvajale. Sve ogromne prepreke vere pale su. Oborilo ih je hrišćanstvo. Sva teška, nepravedna i nesnosna ograničenja prava ublažena su ili sasvim nestala. Njih, ta prava, čovek je mogao da nađe skoro svuda. E pa zašto su onda izmišljane nove, veštačke prepreke, zašto onda čovek nije pušten da se pretopi u čoveka, u brata?
— Ali ti zaboravljaš istorijsku nužnost, ja te samo slušam i čudim se.
— To je lažna svetinja, ta tvoja istorijska nužnost, nju na stranu, to je veliko pitanje. Ono što je u ljudskoj moći, to je boriti se protivu svih veštačkih uticaja na dušu čoveka, i protivu smetnja da se u njemu razvijaju one prirodne sklonosti. Čovek je sklon da se asimiluje, treba ga u tome pomagati. I to je lako. Jer svi ciljevi koji u ovom smislu hoće da se postignu, postižu se prirodno, dok oni drugi s najvećim teškoćama. Baš proces stvaranja nacionalnih država u devetnaestom veku vršen je silom, najmljenom vojskom, bez narodnog učešća.
— To je tačno.
— Jest, patriotizam se podržava veštačkim načinom, on i danas životari na mnogim lekovima i na velikoj nezi. Kako da ti kažem? Ti, možda, imaš pravo: možda ja ne znam šta govorim. Ali veruj mi ovo: ima jedna veza koju ja nisam uobrazio, koju neprestano ističem, i tu mi ne možeš ništa.
Iz antičke istorije naučilo se da mase treba zastrašavati Bogom da bi one bile pokorne, da bi se one slepo potčinile. Je l’ tako? Ali zar se danas to isto ne čini? Zar nas, isto tako, ne zastrašavaju Bogom; to jest ne nas, tebe i mene, nego onog Milosava sa krivim nogama, i Janka i Marka i Trajka? U ime onoga koji nas poziva na mir, oni nas vode u ratove. Mi svi ratujemo u ime njegovo, jedni protivu drugih. I Nemci za vezu s Bagdadom, i Rusi za Carigrad ili ni oni ne znaju zašta, i mi za more, i drugi za ovo ili za ono. I to svi u ime jednog istog Boga. E pa zar su onda duhoviti ovi „naoružani proroci“? Ne, oni to nisu, nego smo mi slepi i ne vidimo.
Zar bezdušni komandanti ne streljaju, u ime Božje i nekog „božanskog“ zakona, svoje rođene vojnike koji su u sto borbi učestvovali i bili na svom mestu, a u sto prvoj nisu stigli da ubiju nikoga? Jest, u ime Božje zaklinjemo se mi na vernost otadžbini ma kakva ona bila, ma šta ona htela, ma gde ona mislila da nas povede, za Pravedno ili za Nepravedno, za Istinito ili za Lažno. I kao što su stari, u antičkom dobu, nosili statue svojih bogova u borbama, klanjali im se, ubijali u ime njihovo i čuvali ih da ne padnu u ropstvo, tako mi sad nosimo neka platna oglašena za svetinje u čije ime, onako isto, ubijamo, i koja teže prežalimo ako dopadnu ropstva, negoli kad izgubimo stotinu očeva porodice. A to isto parče krpe, koje mi obožavamo i nazivamo svetinjom, sašio je, možda, neki liferant najnemoralnijeg vladanja i osvetio najpokvareniji pop. Eto pomoću takvih sredstava prinuđavaju nas da dajemo živote za otadžbinu i objašnjavaju nam da to treba da činimo, jer smo se u njoj rodili.
— Ali.. ako te čuju...
— Neka me čuju. Nije otadžbina samo zemlja, teritorija, zeleni lugovi, bistri potočići i zvonici. Otadžbina je i Pravda, i Uprava, i Sloboda i Sigurnost i Blagodet. I Pravda. A je li pravda kad se za tu otadžbinu jedni isti krvave nekoliko ratova, dok drugi iste te ratove iskorišćuju? Je li pravda da ja, izbušenih grudi, jektičav, propao, truo, ponova idem na front, a drugi, zdraviji od mene, nikad ga nije ni video? Neka me čuju. Ali ja moram da kažem kako mi je onaj što ga ja nazivam dušmaninom, u rovu prema meni, koji pati kao i ja i koga sam poslan da ubijem, Miliji, bliži i draži uvek bio od onoga pozadi mene, vajnoga brata moga, što je zdraviji od mene, a bogati se i blaguje na moj račun i dok ja ispaštam tuđe pogreške i zločine. I Uprava i Vlada, a je li ta Vlada...
— To mene ne pitaj. Ja „prodajem amreli“.
— Ti „prodaješ amreli“. i svi vi „prodajete amreli“. I onda je zločin kad ja pitam: je li otadžbina od tri miliona zaslužila da padne milion njene dece samo zbog njenih mirisnih lugova, bistrih potočića i „božanskih“ zakona? E vidiš, ja se gnušam i bežim od one otadžbine koja od mene traži krv mojih pluća, kojoj sam tu krv i dao, a koja mi danas ne da ni da se dovoljno nadišem. Neka me zaduži, pa ću joj se odužiti. Neka me očara, pa ću je voleti. Neka dokaže brigu prave majke, pa ću za nju poginuti kao njeno dete. Neka osigura normalan život unuku, ako ne može ocu i sinu. Ja tražim razlog patriotizmu u dugu koji imam otadžbini, u obavezama svojim prema njoj, i samo u tom i ni u čem drugom. On treba da se zasniva ne na osećanju izazvanom zastrašavanjem (ne dam više da me plaše Bogom), na jednom veštačkom osećanju straha, nego na onom prirodnom i svesnom osećanju dužnosti. A razlog ovaj ja nisam tražio po knjigama, ne, nego sam ga našao u iskustvu, svom krvavom, groznom iskustvu.
— Govori lakše, tako ti Boga, jer ako te čuje stari telegrafista, svisnuće naprečac od bola. Stari telegrafista, prvi je hugista u Srbiji, sav smežuran starac od osamdeset godina, žive mošti u nekoj crvenoj bluzi revolucionara. On bolno ječi u krevetu do peći. Oduševljen borac iz pokreta sedamdesetih godina, posle dobrovoljac u ratovima za oslobođenje pre četiri decenije, kad je ranjen i nosi duboki ožiljak na čelu više levog oka, on je nekim čudom izbegao iz zemlje. Sad je ovde, utučen porazima otadžbine, i svečanim nekim jecanjem noću i preko celog dana deklamuje nerazumljive reči patriotskog bola koji ga rastrže. Ogorčen on se ljuti na rekonvalescente što, sa snagom koja im još stoji na raspoloženju, nisu na frontu, i preti strašnom kaznom Božjom toj zakržljaloj deci svojih drugova (sretnih što su sklopili oči) koja štede svoje bedne živote, imaju još osmeha na usnama, pored svih nesreća, i ne uviđaju sav strahotni zamašaj grozne katastrofe. Kad nastane žagor u paviljonu, onda se on trese u grozničavoj drhtavici, obuzima ga samrtnički ropac i obneznanjuje se. Tada je pored njega uvek mala, mila sestra Pound da ga povrati iz grča. I naslonjen na njeno rame i dokle ga ona miluje svojom punačkom, golom rukom, on dolazi k sebi, zahvaljuje joj i ponova jeca strašne optužbe protivu bedne dece što su zaboravila na otadžbinu.
— Jest, jadni starac bi svisnuo od mojih reči, zacelo. Ali ja ga razumem. On živi usamljen, zaostao, potpuno sam, posle svih svojih davno umrlih drugova, kao određen da vidi šta sve rade oni što su došli posle nestale, izumrle generacije kojoj je pripadao, kao neumitna avet-kontrolor svega što se događa bez njegovog učešća, kao svedok koji će pričati svojim drugovima o svemu što je preživeo i video posle njih, a što nije odobravao i zbog čega je ismevan od savremenika. Jest, jadni, prgavi i sebični kostur što se muči jer ga ne razumeju naslednici, a traži da ga neguju kao dete, jer hoće što duže da posmatra sram ružnoga doba što je nastalo.
— Dobro, potpuno je tako. Ti sve objašnjavaš, sve razgledaš sa svih strana, svakoga razumeš, u svakog se uvlačiš. Nemam ja ništa protiv toga. Ama, hoćeš li mi reći, najzad, štogod o samom sebi: da li si sebe razgledao, da li sebe razumeš, da li sebe možeš da objasniš. Jest, zašto tako jetko govoriš, šta je to s tobom, zašto si ti takav kakav si?
— Ne razumem šta o sebi imam da govorim.
— Zbilja ne znaš? E onda ću ti ja reći, ja ću te objasniti... Dragi moj, ono što je sad iz tebe govorilo, to je... pazi dobro... to je ljubomora, i ništa drugo. Razumeš li me sad? Ti si jedak, ozlojeđen, ti si strašan zato što si ljubomoran. ti ne bi ni govorio da nisi ljubomoran. Ja te poznajem dobro, ćutalico. I onaj Milosav bolničar, i otadžbina, i ovaj starac hugista, svi su ti nešto krivi, jer si ljubomoran.
— Ti govoriš koješta.
— Ne, ne govorim ja koješta, nego si ti besan na sestru Ѕtephenѕon, u koju si zaljubljen nasmrt, koja ti je neko vreme davala povoda, i koja se sad okrenula drugome kad se strast u tebi razbuktala do besnila, do one mere kad je čovek gotov da ubija.
— Ne dopuštam ti da me tako bles...
— Ne, ne, ne, ne! Stani! Slušao sam te dosta, sad si ti dužan mene da čuješ. Ti si meni sve objasnio, sad ja hoću tebe da objasnim, ljutio se ti koliko hoćeš. Zar ti koji tako razumno gledaš na sve oko sebe, ne vidiš, bolan, ništa kad je pred tobom žena? Zar si ti slep kad si u pitanu ti?... Vidiš, ti si verovao da će te ona shvatiti, ceniti, zavoleti ludo, kao ti nju. Ti si mislio da je to neka duša, neka dubina; ti si se varao. Jer ovo veselo, bujno stvorenje, to je jedna čela, dragi moj. Jest jedna čela što bi svaki cvet htela da oproba. Eto baš sad zaustavila se na onom lepom kapetanu zabušantu, koji, po tebi, nije dostojan da primi toplomer iz njene ruke, a kome ona, svojeručno, svakoga jutra prinosi kašičicu izlišnog leka drhtavim, strasnim usnama. Ali francuska je to krv, nesrećniče, ona je francuskog porekla, ti to i ne znaš, a ja sam se raspitao... Zaustavila se i na tebi, razume se. Ama šta si ti mislio? Ti si naivno verovao da će ona tu i ostati, i gotov smesta da joj pokloniš i život, otvorio si joj sve iz sebe, iz te riznice čiju dubinu samo ja poznajem, toj nestašnoj čeli koja sad samo prozuji kraj tebe i ne sanja da te je skrhala. Pazi ti... ja tebe poznajem bolje nego što ti poznaješ onog starca što ječi, hugistu i patriotu. Nije za tebe nikad bila sestra Ѕtephenѕon, sanjalico! Ona je za mene, i ne dao joj Bog da se slučajno na meni zaustavi, oh, ne bi skoro potražila drugi, slađi cvet.
Onda Ljubišić naglo ustaje, jer neće više da sluša, uzima ljutito knjigu s police, i posle, ispružen na krevetu, naporno diše, dok se njegov prijatelj proteže snažno, doteruje svoju grguravu kosu i ironično se smeši. A tu, baš uz njih, potporučnik konjički, mlad, crnomanjast trgovac Iz palanke, započeo Kapamadžijinu školu u Beču pa ga rat pomeo, razdragana lica pokazuje fotografiju svoje žene Cvijoviću, učitelju iz svoga kraja, a ovde do njegovog kreveta.
— Vidiš, i ja mogado' da se oženim u Beograd. Moj otac radi s prve firme, s grosisti. Ali kud ćeš, boga ti, kud smeš? Dok je mlado ljubi se s đaci, pa zar polovno da ga uzmem na cel vek? Drugi neka ga uzme, od men' daleko gi lepa kuća. Ovako... gledaj gu, molim te... Čisto patrijarhalno, što kažu naučevnjaci. Znam gu od ovolicno. Tatko strog, majka mu stroga, ne mož' da mrdne. Još falilo feredžu da gi nabiju. Pa naivno, bre, pa stidno, Ništa ne zna.
— I kod mene je tako, samo potencirano — veli učitelj i guta fotografiju pune, mlade žene seljačkog izgleda. Učitelj je nestrpljiv i hteo bi mnogo da govori. Uzgred napominje da je vrlo načitan i strani izrazi naviru mu tako reći protiv volje.
— Kažem ti, boga ti, stidno, pa pored nju sramujem se i sam. Dođem tako kući na osustvo, kad besmo u Srbiju, povečeramo sas tatka i majku, prodžakamo o moje muke, borbe i štrapaci, pa ajd, na leganje. Kad tam', boga ti, nju sram, men' sram. Časti mi, bre, tako mi Boga, i men' pa ufatio neki sram. Te pi jednu kafu, pa opet džakanje, te pi drugu kafu, te duvan, te jabuke, te slatko, sve obilazi žena kisela k'o kiša oko Kragujevac. Pa me nudi: „ded“, veli, „probaj ovo od dunju, ovo od šipurci, ovo od smokvu“. Neko fino, znaš, slatko, moderno, sve sama svojeručno kuvala. Ama 'oće da svane, a ništa. Časna žena, boga ti, smerna, uviđavna.
— Tu osobinu ja poznajem u totalitetu — prekida ga nestrpljivo i pravi se važan učitelj. — Kod mene je to isto tako, samo što je moja žena mnogo više emancipovana... Boga ti ljubim, dođem ja tako kući ljut, a ona samo trepće. Treperi kao list, što rekao Bura Jakšić, naš najveći pesnik, a bio je učitelj. Kažem ti, nema to kod mene. Pa moraš, bre, ženu tako: ako ne držiš, ode bestraga. Ventilirao sam ja to sa sviju strana.
— Je li, je l' svi učitelji tako pljujete po patos?
— Ne, ne, samo seljački — kida se pukovnik koga enervira što učitelj Cvijović pljuje po patosu.
— Ja sam imao jednog ujku, tako učitelj kao ti, pa sve pljuvaše po patos, a moja majka, čista ženska znaš, pa se ljuti, boga ti, ljuti i sve ga pcuje. Nego, kažem ti, taku ženu ti men' daj k'o moja što je. Jedared, boga ti... slušaj ovo da ti pričam. Odem u Beograd za espap, neku meku robu da uzmem, znaš. Pa drustvo, znaš kako je kad se sortira, sve mladi ljudi. „Ajde“, kaže, „na Bulevaru da idemo.“ Ajde, de, reko', baš na Bulevar, neće me pojedu. Pa tam' udri na neki likeri, konjaci, pa šampanjci, pa posle pola noć „ajde“, veli, „ženske da potražimo“. „Ama kakve ženske, bre, ljudi, oženjen sam čovek. Ostavite se vi men'!“ „Jok“, veli, „more ko j' te pita ženjen li si, ajde sas nas.“ Da ti dugo ne pričam — nagrabusim ti ja. Lele, šta ću sad? Misli, misli, okreni, obrni, sednem si na voz, pa kući. Ajde, reko', tešim se usput, konjanik sam, a je li ima konjanik da je bez toj sledovanje? Kad kući, zateknem gu kraj šporet, pravi neki uštipci da me obraduje. Ja se namrštim, pa dođem kod tiganj i ščepam jedan od oni uštipci. Kad ona: „Nemoj“, kaže, „bolan da kvariš ručak. A ja ti podviknem: „Šta, žena da mi soli pamet? Ko je gazda u ovoj kuću?“ Pa si ućutim, i mesec dana, nećeš mi veruješ, ne govorim s njom. Bre moli me, bre kumi, kleči, preklinje, pa ona, pa majka, pa svi redom, jok: ja samo ćutim (a plače mi se) i lečim stvar. Posle odem u Beograd za svaku sigurnost. A otud kad dođo', pa kad gu dofati, pa kad gu stego, bre plakala je, samo suza suzu stiže, nećeš mi veruješ. Tako se izmiri'mo i otad, fala Bogu, lepo!
— Sve je u intensivnom lečenju — daje svoje završno mišljenje učitelj, pa se posle razgovor nastavlja u poverenju, sasvim tiho, šaputanjem..
U paviljonu šestom ima dve obične plehane peći. Pored jedne trese se i cvokoće zubima u naslonjači prvi hugista, koga je opet spopao patriotski grč, i mala sestra Round umiruje ga nežno. A oko one peći, u drugom kraju, sakupili se rekonvalescenti oko advokata-poručnika što sa govorničkom pozom iskazuje svoje mišljenje o Nemcima, koje mrzi, pa o Francuzima, koje voli, i tako po redu o saveznicima.
— Nemac je aparat, gospodo, ništa drugo. On radi kako hoće onaj kome je potčinio svoju volju, ali nikad sam niti misli niti radi. On je megaloman, boluje od délire deѕ grandeurѕ, i on je bezdušan kao niko, najbezdušniji stvor pod nebom. Dovoljno vam je to: da jedan sam Nemac može odjedanput uništiti pet stotina ljudskih života, pa da se, posle toga, osim zadovoljstva, drugo osećanje u njemu ne javi. Posada jednog nemačkog sumarena od nekoliko ljudi topi lađu sa hiljadu ljudskih života, i posle toga divljački uživa u užasnom prizoru. A ja sumnjam da bi ceo naš narod mogao liferovati posadu za ciglo jedan sumaren; svaki bi se od nas otresao ovakve dužnosti, pa evo kažite!
— Tako je, tako, nema govora.
— Nema, gospodo, bezdušnijeg naroda od nemačkog. Nemac je besno pseto Evrope. u svom besnilu on je kidao i dečje meso. I ako se ovoj nakazi ne bi moglo do'akati u tom smislu da bude ubijena onda ona mora dobiti bar svoj Pasterov zavod, da se u njemu leči od besnila. — Francuz je drugo. Francuz je čovek. I kad kažem Francuz, ja ipak vidim jednog čoveka, samog za sebe, jedno samostalno biće. Naprotiv, kad kažem Nemac, odmah imam predstavu postrojene vojske, vidim ogromnu povorku po koncu poređanih glava, sa istim izrazom, slične jedna drugoj, jednake jedna drugom, vidim sve oči što gledaju samo u jednu tačku i mozgove što imaju samo jednu misao. Francuz sluša i izvršuje naređenje, ali se u isto vreme i pita, dok Nemac samo sluša i izvršuje naređenje. Francuz se pita o onome što ima da radi i zna šta radi; Nemac ne pita ništa, a ne zna šta radi. Francuz je hrabar, osetljiv, čovečan, duhovit, štedljiv; istina, hvališa, brbljivac, razuzdan, blaziran, eksploatator i ogovordžija. U ovom ratu on je hrabar, jedan od najhrabrijih među narodima što se bore: hrabar da umre, hrabar da se odbrani, hrabar da se ne osramoti, hrabar da se o njegovoj hrabrosti govori, hrabar da zaštiti da bi se time hvalio. Za svoju hrabrost Francuz je najviše snage našao u svojoj prošlosti.
— Je, l' to neko predavanje, monѕіeur l'avocat? — pitaju rekonvalescenti što pristupaju.
— Ne, gospodo, počeli smo... pa tako... Francuz se ponosi svojom istorijom, koja je slavna, i zato je hrabar. Imao je slavne pretke, kao i mi, i nije hteo da bude gori od njih. I svestan kako važno mesto zauzima Francuska u Evropi, on je hrabar da je ne ponizi i dovede u pitanje njen položaj u budućnosti. I on, najzad, gine da bi dokazao Nemcu kako nije rival za potcenjivanje, već da mu je dorastao. I zato što postoje treći koji ga posmatraju, on je dao maxіmum svoje snage. Za njega i njegovu akciju publika je conditio ѕіne qua non. On hoće za svaki svoj postupak ocenu, inače ne bi ni radio. Ja uvek mislim na Francuza Trajka, ne govorim o onima gore. On je nestalan, to je istina. Danas pažljiv, sutra nije. Ima među nama oficira koji o Francuzima govore rđavo zato što ih neki šofer danas primi na svoj automobil, a sutra neće: smeje vam se dok za njim trčite. Treba biti pravičan. I još nešto: njemu je strast da govori za leđima, da šapne u poverenju. Tako je mnogo štošta nepovoljno o nama šanuo u poverenju, pa smo to saznali, i to nas ljuti. — Francuz, inteligenat, ima jednu osobinu koju skrupolozno ispunjava, a to je: da hvali na sva usta svoju zemlju i svoj narod. Je l’ te, nešto sasvim suprotno nama? On se topi kad pred strancem govori o Francuskoj i trudi se svom silom da dokaže kako je njegov narod prvi u svetu... hiljadu puta slušali smo ih svi kad tvrde kako su na Marni sprečili slom saveznika, a na Verdenu uslovili pobedu. Ja i ne pomišljam ma šta da sporim, samo kažem: kako ovi znaju da insistiraju na ovim tvrđenjima, kako hoće da ovo uliju svima, te da ceo svet to nauči napamet. Oni uvek, i u bezbroj prilika, ponavljaju svojim saveznicima i podvlače svoj ulog i sve što su učinili sa svoje strane u zajedničkoj borbi. Oni ni najmanju sitnicu nisu doprineli a da to nije notirano. Daleko su oni da se drže onoga: da ne zna levica što daje desnica. Naprotiv, oni baš hoće da se dobro utuvi ono što su oni dali. — Francuz je republikanac, ali nije oduševljen za republiku.
— Kako? On se oduševljeno borio baš...
— On se borio za Francusku, a republikanac je zato što je republika retka stvar u Evropi. Da je Evropa republikanska, sumnjam da se on ne bi vratio na monarhiju. On još gleda [u] monarha kao u retku zver, kao u nešto neobično. Gledao sam na Krfu: polome noge i vratove da vide vladaoca i da ga pozdrave. Blaženi su ako ih je ugledao i otpozdravio, i nemaju reči, posle toga, da se nahvale njegove inteligencije, koju su mu pročitali iz očiju dok je jurio automobilom, otmenog držanja, junaštva, i šta ti ja znam. A onoga dana kad su primili naše dekoracije, ja sam imao utisak koji me ne vara: da bi svi do jednog izginuli na jednu reč onoga od koga su dekorisani.
— To je interesantno.
— A je l’ te, šta mislite o Englezima?
— Englez je duševan, bolećiv, i prema tome otmen. On ima jednu sjajnu osobinu koju Francuz nema, on je dosledan. Englez je hladan, tj. hladnokrvan, ponosit, skroman i prilično priglup. On misli vrlosporo. Naš minut, njegov dan; naš dan, njegov mesec. Časti mi, mnogo im treba da nas upoznaju. Zasad oni nas žale kao što sažaljevaju crvenokošce ili ma koga ko je potišten i nesrećan. Šta ih se tiče naša izuzetna sudbina! Njima je dosta da znaju da patimo i hoće da nam ublaže sudbinu.
— A Grk? A Grk? Kako mislite o Grcima?
— U ovom evropskom društvu naroda što se krvave, onako neutralan, Grk to je kokota među snažnim muškarcima, jedna entretenue koja je, svojim ucenama, odavno prestala da bude privlačna. Ali, pre svega, on je fizički degenerik. Fiziološki, Grk je saraga-čovek. Mrtvačka glava u modrocrnoj koži, sa dve „špenadle“ na usnama, to je tip grčke glave isušene, bezizrazne, beskrvne. Kao koleričan leš, sav je crn i sparušen. Kad čovek posmatra Grka, vidi kako i nacija stari i izumire.
— Ali to je preterano, gospodine. Ne treba dopustiti...
— Kad gledam Grka, gospodine, onda osećam oduševljenje za svoju rasu, kao kad devojka istinski oseća sreću što je mlada, lepa i nevina. Fizički zakržljao, on je izgubio osobine zdravoga duha, on je kukavica. Kad prolazi pored nas, obara oči, ne može da izdrži naš pogled.
— On je naš saveznik i nije lepo...
— O njemu kao savezniku mogla bi se napisati knjiga, koju bi trebalo završiti ovim rečima: Svaki je njegov saveznik dužan dva puta više mrzeti Grka nego li svoga neprijatelja.
— Skandal!
— Gospodo, Grk, to nije nacija, to je profesija. On je bezdušan. On je najodvratniji tip jednog matorog Jevrejina koji je jednom nogom u grobu, a kome je jedina misao ćemer.
— To je samo vaše mišljenje.
— On je isisao poslednje naše materijalne ostatke, bez milosti, onda kad smo polumrtvi i posustali stigli do njegove kuće pune svega. Francuzi imaju reč frіpon koja je skovana za Grka. Gospodo, na vratima Grčke treba da stoji: Zemlja friponsa. Ali ja izuzimam žene. Grkinje su divne. Eto vam moje optužbe i moje odbrane. Nagradu ne tražim.
— Još samo ovo, još samo ovo: dovršite o Grkinjama!
— Grkinje? Grkinje su božanstvene, Grkinje su anđeli. I kad pomislim da pripadaju onim degenerisanim đavolima, ništa me ne bi tako obradovalo kao rat s Grcima. Hteo bih da im otmem sve žene, da izumru, bednici nijedni. Taj ratni plen preneli bismo u Srbiju, jer čujem da su većinu naših zaplenili drugi. Ali nikakvo to nije čudo, gospodo. Jer se u ratu čast žrtvuje isto onako lako kao i životi. Ko bi još tvrdio da je teže dati poljubac ili tako što negoli glavu? Jer i žene su htele da budu hrabre u ovom strašnom ratu, a rat, u krajnjem zaključku, to je seoba žena, to je razmena žena. Eto vam, dakle: pa cherchez la femme!
Što se mene tiče, ja sam smrtno zaljubljen u jednu Grkinju na Krfu, ženu slavnog jednog zubnog lekara, germanofila. Dok sam bio na tom divnom ostrvu, povadio mi je sve zube donje vilice; sad sam tražio bolovanje da tamo ostavim i sve zube svoje gornje vilice (hvala Bogu što čovek ima dve vilice!), a ja sam advokat, i moji zubi to su moji kapitali. Eto kolika je moja ljubav za Grkinje. Nagradu ne tražim.
— Živele Grkinje, živele Grkinje! Živio govornik!
I usred onog živog, burnog i veselog žagora koji nastaje, pojavljuje se sestra Ѕtephenѕon i žurno prolazi kroz paviljon sa crnim mačetom ispod šala. A kad zatvori suprotna vrata i izgubi se, onda se mlazevi pohotljive pare još viju po paviljonu i drhte nozdrve i pucaju zglavkovi koščatih ruku rekonvalescenata što se sladostrasno protežu pored usijane plehane peći, i same pune neke dražesne strasti...
Onda kapetan Fikus objavljuje da je gotova večera i priča šta je sve video u trećem paviljonu za operacije: — Studentu Đuri, dobrovoljcu iz Zadra, odsekli desnu nogu ispod kolena i još se nije osvestio, a ja ga pitam: „Kako ti je, Đuro?“ „Nešto mi, veli, fali, ali dobro je, hvala Bogu. Strašni su doktori, gospodo, pravi su kasapi. Kapetan jedan ranjen u ruku, pa mu prilazi doktor, gleda i kaže: „Fik, gospodine kapetane!“ I pokaza mu dokle tačno ima da se seče. A kapetan sleže onim zdravim ramenom i veli: „Pa secite, doktore, kad se mora“... Ima pop jedan, sad ga doneli u nosilima, ranjen kroz kičmu, a Tešoviću kapetanu vade desno oko.
— A ko to kuka, ko to kuka?
— To je seljanka jedna iz Makova, teško ranjena šrapnelom, i tu joj deca, pa joj operišu glavu. Grozni su doktori. Lupaju čekićem po lobanji kao zvekirom u kapiju...
I jedan po jedan, odlaze rekonvalescenti na večeru zamišljeni.
...Pa se posle večere paviljon sprema na spavanje. Zbacuju se bluze i čakšire i nestaje redom jedna po jedna bela prilika ispod pokrivača koji se podvlače pod ramena i savijaju oko nogu da ne duva. Unutra sve više umire tihi žagor i sve veća tišina osvaja, pa se žuborenje limenih oluka sve bolje čuje, i kako sa streja cure mlazevi, i sve više sedam crnih paviljona tonu u glibu. A uvrnute su svuda svetiljke pa čkilje, i noževi se krvavi odmaraju što su sekli noge i ruke.
Samo je doktorova soba u odvojenom paviljonu još osvetljena i dežurna mіѕѕ Round, je kod njega. Mala vižljasta, anđeoska mіѕѕ Pound, sa zlatnim kovrdžicama na vratu i zaobljenim svojim trbuhom u kome nov život jedan sprema se. Pa puckara plehana peć živo i bela je kao sneg postelja doktorova raspremljena, a na njoj pripijeni sede oni jedno uz drugo i njene fine male ruke su u njegovim. Oh, uzalud je sva briga njegova, jer ga mіѕѕ Pound uverava: da sem ljubavi od njega ništa ne želi i, slobodan svih obaveza što ga uznemiruju, neka je dobar samo da je i dalje voli kao dosad. Jest, ništa drugo od njega ne traži mala, nesebična mіѕѕ Pound, neka se ne boji i ne uznemirava. I ljubi mu rumenim i vrelim usnama čelo koje se vedri. A kad se rastanu, o, nov život koji će doći ispuniće njen, sav od slatkih uspomena na neobičnu ljubav ovu u crnom paviljonu, u kome je ona bila srećna kad su svi drugi patili, gde je ona raj svoj pronašla u ponoru najstrašnijeg pakla.
— Yeѕ, my darlіng, Pray, belіeve me. And [I] have my own hоре!1
...A u paviljonu šestom potpun mir je već, samo popac dosadno škripi među drvima kod peći i bolničar je, na prstima, poslednji put prošao kroz sobu. Mili tako beskrajna noć olovna i sve je više vazduh zgusnut i mrak, i sve se žešće bori mozak jedan sa sobom samim. Tamo do stuba, jedan čovek što ne spava saznao je preksinoć o smrti svoje žene.
A mrak i noć uveličavaju nesreću i čine je crnjom, strašnijom. Kao da u crnini noći stoji ona sasvim sama pred čovekom, ta nesreća, kao bela avet, koja tamni jutrom kad je on gleda s prikupljenom snagom, odmoren i okružen ljudima, na svetlosti koja otkriva nove nade, kad je lakše podneti svaki bol. „Treba izdržati samo do sutra, eto tako nekoliko dana, i onda ću biti spasen.“ A sinoć je poluglasno neko kazao: „Video sam osmejak jedan munjevit na njegovom licu, tako reći u trenutku primljene vesti o nesreći.“ Leži tako kapetan Borić i podseća se trenutka kad je saznao strašnu vest. Tada mu se najedanput učinilo kao da se sve oko njega zavrtelo okolo, u nekom čudnom nečujnom vihoru i usred nekog jezivog kalambura, što mu je namah ispunio glavu, kao da je neko rekao: „Kapetane, pazite, budite prisebni, sad je potrebno da budete prisebni kad vam ovo kažem: Vi ste mrtav, umrli ste ovog sekunda, umrli ste, umrli ste, jest, vi ste umrli.“ Takav je tačno bio prvi utisak. I obneznanjen tako, koraknuo je nesvesno i poveo se, pa je mehanički uzeo cigaretu i upalio. Tada ga je prvi dim što je povukao namah osvestio. Dobro! To je drugi trenutak. I prva misao bila je: „Živ sam; dakle, dobro je.“ Onda se osmehnuo. Onda se, valjda, osmehnuo, i to su primetili. „Koliko je jedno i zajedničko bio onaj život što se ugasio i moj život, koliko su oni bili protkani, dokaz je ono prvo osećanje prvog trenutka; a kako je snažan instinkt samoodržanja, dokaz 1 Jest, mili moj. Molim te da mi to veruješ. A ja imam svoju nadu.
Je onaj osmejak. Samo kad sam živ, sve ću drugo lako“ — tako je zaista nešto progovorilo u ojađenoj ovoj duši.
I dok se kapetan Đorić napreže da povrati vlast nad mislima, paviljon uveliko spava, diše:
— Hhhhh... pff... hhhk... pfff... pff... pff... huuuuj...
„Ali šta znači ono: sve ću drugo lako? Znači li: da ću olako preboleti onu smrt... ono je tuđa smrt... Ne tuđa, ono je moja sopstvena smrt, i kraj mojih nada i planova i kombinacija. I zašto bih ja sad natrag u zemlju?... Ali o nekom novom planu mislio sam juče: raditi na nauci, ili tako šta. Ali je to bedna, užasna uteha. A ljudi nisu osudili svoj egoizam u meri u kojoj zaslužuje i, eto, navikli su da se gnušaju nad stvarima neuporedljivo oprostivijim. Jer šta znači ova moja uteha, neiskazano sebična, odvratna, zločinačka uteha? Zar ja nisam bolji od mnogih ljudi svoje intelektualne visine i vaspitanja? Zar sam jedanput pomišljao da se oprostim života: zato što me je smrtno pritiskala bezdušnost onih u čijim smo rukama, njihov cinizam, njihova lakoumnost i njihov egoizam? Pa ipak, zar i moj egoizam nije isto onako beskrajno dubok, neobuzdan, užasno odvratan? Koliko juče saznao sam o svojoj nesreći, koja je skoro sasvim uništila razlog moje radosti i nade za povratak u otadžbinu. A čim sam to saznao, ja sam počeo raditi onaj drugi, nov plan života, čijem ostvarenju ide baš naruku ovo stanje u kome smo — nastavljanje života van otadžbine. I još juče, eto, osetio sam potajnu neku želju da se rat nastavi. Svaki znak koji mi sad govori o izgledu na povratak u zemlju neprijatan mi je, i na radost ovih oko mene, koju izaziva njihova nada na skoro viđenje sa svojima, gledam ja sad sa izvesne zlobne strane... Ljudi, ima li šta užasnije nego što je sad ova moja potajna želja? Ja prelazim, sa jednim tako zluradim osećanjem u srcu, preko propasti i patnji miliona samo zato što želim da se moj plan ostvari.
A paviljon uveliko spava:
— Hhhhk... pff... hhhhhk... pff... kaha, kaha, pfff... hhhk... pf...
„Ali stani, razmisli, priberi se, ohrabri se, evo. Šta? Mogu li izdržati ovaj bol; mogu li... Zar mogu pristati na onu utehu? Raditi na nauci. Da li je u tome stvar? Umrla mi je žena, je l’ to? Jedna je žena umrla. Ah, ali ta žena što je umrla, to je moja žena, jedan ogroman deo mene je u njoj, to sam donekle ja umro. Pa šta, ti nisi jedini. I svi su jači nego ti, ti najveća slabotinja, samo ti. Pa lepo, ima druga žena... Zaista, ima druga žena! Ala je to sramno tako brzo misliti na to, ala je nečasno. Druga žena!... I život još može ti pružiti slasti. Kakve?... Još jednu novu ljubav i prvu bračnu noć, na primer, i sve iz početka... i potpuno drugu ženu golu, i svu slast dražesne neobaveštenosti jedne nove žene, i... Ala je to sramno i gadno. Čovek! Čovek što u najvećoj žalosti, da bi je izdržao i da bi se umirio, eto pristaje i na utehe koje su tako stidne...“
Pa ustaje kapetan Borić jer ne može da odoli sramnim mislima i sa laktovima na kolenima sedi na svom krevetu, pokriva lice rukama, skrušeno, duboko uzdiše, i tako ostaje sagnute glave dugo, celu noć. Plače...
A tamo u levom uglu probudio se već pukovnik, sedi i maše energično vratom nalevo i nadesno. On se, veselnik, uvek prvi budi.
I sa grana žalosno kaplje, a sa krovova teče prljava voda, i kapi stalno dobuju po crnom krovu od smole i zasipaju, prskaju i miju prozore koji se već belasaju. Sviće... Poranile neke noge, pljaskaju po barama, napolju, oko paviljona, a unutra vruća telesa otpočinju da se protežu po krevetima što škripe.
Pa se roguši jedno državno crno ćebe, preko puta pukovnika, i zeva zadovoljno i blaženo ogromna riđa glava.
— Je li, ama čuješ, druže?!
— Umuk’o, dabogda!
— Batali kletvu, reci mi, odgovori mi kad te pitam: Zašto žaba nema rep? I, drugo pitanje: jesi li mislio noćas na ono, znaš?
Pa se široko i snažno proteže riđi potpukovnik.