Резолуција о оснивању АВНОЈ-а

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Радови у току!
Baustelle.svg

Један марљиви корисник управо ради на овој страници. Моле се остали корисници да допусте да заврши са радом.
Користите страницу за разговор ако имате коментаре и питања у вези са овом страницом. Хвала на стрпљењу.
Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен


Напомене:

Овај шаблон не важи уколико је прошло три дана од последње измене на страници.
Један корисник сме овим шаблоном да обележи највише пет страница истовремено.


Резолуција

о
оснивању
АНТИФАШИСТИЧКОГ ВЕЋА

НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ


На скупштини одржаној у ослобођеном Бихаћу, дана 26/27 новембра 1942 г. претставници народа свих земаља Југославије, без разлике народности, вјере и политичко-партијских припадности,

к о н с т а н т у ј у


да је априлски војни слом Југославије непосредно последица ненародне политике и читавог низа издаја војног и политичког вођства Југославије;
да су народи Југославије, који су одлучно хтели са оружјем у руци да бране своју слободу и независност, били предани на милост и немилост фашистичком освајачу;
да је панично бегство југославенске владе значило срамно напуштање и изневеравање народа у најтежим тренутцима његове историје;
да су фашистички окупатори завели над свим народима Југославије режим незапамћене барбарске свирепости, режим истребљивања читавих народа и раса, масовног и зверског убијања жена, деце и стараца у позадини, пљачке, насиља и пустошења читавих пространих области;
да су се домаћи издајници Павећић, Недић и њима слични ставили у службу окупаторима против својих властитих народа и исто тако огрезли у крви својих народа, служећи окупаторима као крвави џелати, и да зверства четника, који стоје под командом министра Драже Михаиловића, над свим народа Југославије нису мање свирепа ни мање масовна од зверстава окупатора, усташких и недићевих банди;
да су скоро све бивше политичке странке или организације у већини земаља Југославије пасивно посматрале стање ствари или се с њима помириле. Једне на тај начин су одмах отворено пришле окупатору, друге што су прво одбијале и саму помисао на какову борбу противу окупатора, да би затим, у току развоја народно-ослободилачке борбе, отишли директно у издају. Став већине људи из вођства ових странака „још није време за борбу против окупатора”, убрзо се претворио у став „већ је време за борбу у корист окупатора против побуњеног народа”;

Извори[уреди]