Рањен Андро од месника[2] дође,
Рањен дође, рањен проговара:
„Браћо моја, да вам јаде кажем —
Долазе ми два велћера[3] млада,
Доносе ми горка медецина; 5
Не донесе чашу рујна вина
У јунаку срце да поткр’јепе,
Већ доносе чашу медецина
У јунаку срце да уцв’јеле.
Већ ми дајте дивит и папира 10
Да напишем ситну књигу малу,
Да је шаљем у Ср'јема б’јелога,
До мог баба Кондеровић-Мате!”
Дадоше му лист б’јеле артије;
Књигу пише Кондеровић Андро, 15
Ал' не пише чим се књига пише,
Већ је пише мустелезом[4] црним,
Мустелезом од срца јуначка.
Рањен Андро у књизи говори:
„Да мој бабо, Кондеровић-Мато, 20
Не пиш' књига и не троши блага,
Нећеш наћи Кондеровић-Андру,
Ер ти Андро у земљи почива,
У проклетој у земљи Вранцуској!
Поздрави ми моју стару мајку — 25
Кад јунаци својој кући дођу,
Нека мајка црној земљи гледа,
Земљи гледа, мене не погледа,
Ја јој нећу из Вранцуске доћи!
Поздрави ми моју вјерну љубу — 30
Кад јунаци својој кући дођу,
Нек' с’ огледа, мене не погледа,
Нек’ с’ удаје, нек' мене не чека,
Ја јој нећу из Вранцуске доћи!
Поздрави ми мезимицу Вату, 35
Мезимицу кано јединицу,
Прво чедо кано и послсдње —
Кад ђевојке у коло изађу,
Кад изнесу вранцуске мараме,
Чедо моје, црној земљи гледај, 40
Земљи гледај, сунцу не погледај,
Твоје сунце у земљи почива,
У Вранцуској, у земљи проклетој!”
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 260-261.
