Ranjen Andro od mesnika[2] dođe,
Ranjen dođe, ranjen progovara:
„Braćo moja, da vam jade kažem —
Dolaze mi dva velćera[3] mlada,
Donose mi gorka medecina; 5
Ne donese čašu rujna vina
U junaku srce da potkr’jepe,
Već donose čašu medecina
U junaku srce da ucv’jele.
Već mi dajte divit i papira 10
Da napišem sitnu knjigu malu,
Da je šaljem u Sr'jema b’jeloga,
Do mog baba Konderović-Mate!”
Dadoše mu list b’jele artije;
Knjigu piše Konderović Andro, 15
Al' ne piše čim se knjiga piše,
Već je piše mustelezom[4] crnim,
Mustelezom od srca junačka.
Ranjen Andro u knjizi govori:
„Da moj babo, Konderović-Mato, 20
Ne piš' knjiga i ne troši blaga,
Nećeš naći Konderović-Andru,
Er ti Andro u zemlji počiva,
U prokletoj u zemlji Vrancuskoj!
Pozdravi mi moju staru majku — 25
Kad junaci svojoj kući dođu,
Neka majka crnoj zemlji gleda,
Zemlji gleda, mene ne pogleda,
Ja joj neću iz Vrancuske doći!
Pozdravi mi moju vjernu ljubu — 30
Kad junaci svojoj kući dođu,
Nek' s’ ogleda, mene ne pogleda,
Nek’ s’ udaje, nek' mene ne čeka,
Ja joj neću iz Vrancuske doći!
Pozdravi mi mezimicu Vatu, 35
Mezimicu kano jedinicu,
Prvo čedo kano i poslsdnje —
Kad đevojke u kolo izađu,
Kad iznesu vrancuske marame,
Čedo moje, crnoj zemlji gledaj, 40
Zemlji gledaj, suncu ne pogledaj,
Tvoje sunce u zemlji počiva,
U Vrancuskoj, u zemlji prokletoj!”
Srpske narodne pjesme iz neobjavljenih rukopisa Vuka Stef. Karadžića, knjiga prva, različne ženske pjesme, Srpska akademija nauka i umetnosti, Odeljenje jezika i književnosti, Beograd 1973., str. 260-261.
