Рањеник (Шапчанин)
| Рањеник Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Рањеник
Међу брдима фрушкогорским, недалеко од манастира Р., пружа се чаробна долина каква само у овом планкнском пределу бити може. На десној страни брда, баш покрај друма, лежи село П.
На главној улици овога села беле се двори Ранка Рашковића, кога са човечна понашања и велика богатства сваки поштоваше и уважаваше. Ранка једном на путу, који је трговине ради предузео био, зликовци убију и на богатом двору остане му љуба самохрана. После првих најцрњих јада напише она сину своме, који је био на наукама, црну књигу у којој му јавља каква их је несрећа походила.
Кад Ненад виде шта му књига каже, не почаси часа, него се одмах опреми на пут.
Беше то у пролеће. Дани су бивали топлији и пријатнији. Гола дрва испупаше своје зелене првенце, земља се плавно димила, разгрејана првим сунчаним пољупцима, а поточић играше се весело као несташно одојче, љуљајући се преко ситних камичака, којима шарено лице испираше.
Ружа, удовица Ранкова, стајала је на вратима од ходника, кад виде на лаким сремским колима где се кући њеној упутио младић један. Тужна удовица познаде давно невиђено јединче своје, полети му с раширеним рукама на сусрет, па кад му паде око врата, бризне у плач.
Дуго су у светој тузи неме сузе проливали. Онда Ненад узме матер под руку и уведе је у жалосне и црне дворе.
Мати је гледала свога јединца и ронила вреле сузе: од радости са његова доласка, од туге за покојним родитељем његовим.
— Хвала Богу, мили сине, кад се једанпут не морам више од свога детета растајати!
Тужан облак пређе преко Ненадова лица.
— Не, мати; ја морам још једном светом позиву следити; мене света дужност према мом народу позива да му помоћи и потпоре дам, колико ми моје слабе силе подносе.
— Шта рече, сине мој! Зар да ме опет оставиш, зар мајка твоја самохрана у пустом двору да остане?
— Куцнуо је, мати, одсудни час; што пре ћу у Србију да одлазим, да се ставим под убојиту тробојну заставу, да као прави Србин помогнем браћи својој у одсудном тренутку и да се старим крвницима нашим са сабљом у руци осветим.
Материно срце стеже тешки бол.
— Ох, Боже мој! Та је ли мени суђено да самохрана дане трајем! Зар син, кога сам као озебао сунце ишчекивала, да ме већ и можда за навек оставља?
— Немој, мати, тужити, рече Ненад и сам ожалошћен, — сети се да си и ти Српкиња. Дај ми благослов твој, па ме спреми да до неколико дана полазим.
Ружа је у немој тузи са плачним очима гледала своје јединче. Она се у себи борила; али напослетку надвлада у њој Српкиња.
— Иди, сине, с благословом у свети бој; материна молитва свуд ће те пратити; храбар буди као што се Србину пристоји, који никад не трпи љагу на себи.
Ненад је при овим свечаним материним речима клекнуо, он притисне на материне руке своје усне.
— Хвала ти, мати, хвала! Твој благослов биће ми света амајлија, која ће ме свуда хранити!
Ту се врата отворише и један слуга уђе.
— Госпо, неки Србијанци дошли су, ради би с тобом говорити.
— Нека уђу. Ненаде, сине, иди пред њих. Ненад изађе напоље и види три Србијанца под
оружјем. Поздрави их и позове унутра.
Србијанци поскидају фесове, уђу у собу и поздраве госпођу Ружу; затим поседају.
— Откуд долазите у добри час, браћо? запита их Ружа.
— Од Шапца, сестро, прихвати један од Србијанаца, који се виђаше најугледнији. — Донесосмо ову књигу за твог господара од господара Јакова Ненадовића.
Затим преда запечаћену књигу.
Кад Ружа виде име свога господара на писму, уздахну и неколико бисерних суза превалише се низ њено лице.
— Мој је муж на путу погинуо, рече она тужним гласом, — али син мој кадар ће бити све оно испунити вашем господару што би и мој покојни учинио.
— Бог да му душу прости! рекоше Србијанци. — Нека ти Бог утеху, одмену и потпору у сину поклони!
Ружа пружи сину своме књигу. Овај је прочита и затим окрене се матери.
— Овде шиље Јаков Ненадовић, поглавица стана шабачког, препоруку на оца и моли, да набави сваке струке џебане од овдашњих трговаца и да му што пре у Шабац пошље. Новац шаље по Петру Поцерчанину, Марку Бајевићу и Пауну Ресавцу.
Затим се окрене Србијанцима.
— Хоћете ли имати у мени тврду узданицу, да место мога оца вољу вашег господара испуним?
— Хоћемо! рекоше Србијанци у глас.
— Добро, а оно ћемо што пре на посао. Али ви ћете од пута бити уморни. Мати, пожури, молим те, ужину.
Ружа одмах оде да спреми ужину. Ненад зовне једног слугу, да служи ракију. Он се међутим упусти са Србијанцима у озбиљан разговор.
— Пијте, браћо; ово је српски двор, владајте се као код своје куће, рече Ненад, наслуживши Петру Поцерчанину.
Петар прихвати пехар и наздрави по српском адету; затим наслужи Ненад Марку и Пауну, и ови наздравише по српски и напише се. У том уђе Ружа са ужином, а слуга је већ поставио сто и црвенику донео.
Пошто су се поткрепили били, поведе се разговор.
— Кажите ми, браћо, из кога сте краја Србије, где вам је дом и завичај, да боље познам моје миле госте, да будемо ближи познаници и пријатељи.
— Ми смо двојица из Посавине, прихвати Петар Поцерчанин. — Ја сам из Мишара, а Марко из Орашца.
— Ја сам од Тамнаве из села Свилеува, рекне Паун Ресавац.
— То сте ви наше комшије!
— Овде се пре три године разнео глас, узме Ружа реч, да је неки Ранко кнез насилно од неког Турчина убијен због двеста гроша, што му их није хтео дати за права Бога; а као што смо чули, беше он из Свилеува.
— Јесте, Ранко беше из мога села, одговори Паун.
— А не би ли нам, Пауне, могао приповедати како се то збило, замоли га Ненад.
— Хоћу, рекне Паун. Беше то пре четири године; баш у пролеће, кад је Мустај-паша пустио јаничаре, који нису слушали ни цара ни везира, да му по Србији купе харача. Они руљаше као медведи, чинише свака чуда по нахијама и дизаше бруку до зла Бога. Неки бег Новљанин заиђе по вилајету тамнавском и на велику нашу несрећу дође у Свилеуву. Знам, као јако да га гледам, кад је ушао у село. Беше баш о сабајлији, био сам стоку истерао на бунар, да напојим. Све боље и старије беше га дочекало, кнез му даде до паре, што бејасмо дужни харача; али не хте одметник мировати, него иска још 200 гроша од Ранка. Ранко није имао да да напаснику, овај се разљути, па онако срдит оде даље по вилајету. После двадесет дана оде Ранко у Шабац на чаршију, сукоби се с бегом, а овај га на очиглед убије. И тако ти Ранко погине.
— А шта би са зликовцем? запита Ненад; да л' га казнише?
— Кажу, да је паша послао био крџалије, да му га везана доведу, али Новљанин умакне у Босну с неким Брчкајлијама.
— Много је тускоња за то главом платило, рече Марко Бајевић, што зликовцу пута прокрчише.
— Ма по паши дало би се и живети, прихвати Петар Поцерчанин; — ама не могосмо зулума јаничарскога сносити, зато се и дигосмо на оружје.
Већ беше превалило подне, сунце се борило са танким белим облацима, који хитро јездише северу.
Ненад устане и стане се спремати на пут. Србијанци изиђоше на двор и оседлаше своје коње.
Кад се сви за пут опремише, позове Ненад још једном Србијанце у собу.
Свима наслужи пехаре, затим подигне свој пун пехар.
— Браћо, рече, овај пехар дижем у славу божију, а у здравље српском вођи, свима војводама и Србима, који се данас славно у одбрану своје вере и народности на мегдану боре. Да Бог да и милост божија, да свако, које је дорасло до коња и до бојна копља, а у њему тече српска крвца, полети мегдану јуначкоме, да помогне браћи својој, да топлом крвцом залије цветак српске слободе, да се опет после четири столећа расцвета и замирише! Ја, браћо, у име Божије идем с вама у Србију, да браћи мојој помогнем!
— Живио! повикнуше Србијанци радосно. А Ружа — она је ронила ћутећи топле сузе .
— Да Бог живи српскога вођу и све војводе! — викне Ненад.
— Амин! заорише Србијанци сви у глас.
Ненад целује матер у руку, па онда уседоше сви помамне коње и изгубе се пут Саве.
Сунце је доста јако жегло и грејало наше јахаче, али они за то не хајаше; њима у груд'ма горила је жеља за лепшим и сјајнијим сунашцем — за сунашцем слободе народне.
II.
Баш ти је Србин велика искушења претрпио. Четири столећа — то су дани дуги! Сваки дан доносаше све саме јаде, несреће све црње и горе. Али све то знао је Србин јуначки отрпети или груд'ма својим храбро одбијати.
За време овог мучења ниси могао чути радосних песама по сетним горама српским, ниси могао наћи румена цветка по сузним ливадама; све то изумрло беше. И да се још у тој земљи не чу песма, која причаше старо доба, те сињим мученицима утехе даваше, величајући јуначна дела њихових предака, би рекао, да је Србија велика гробница, у којој снага и живот народа српског труну.
Све што је лепше и боље било, све то Турчин је погазио.
Је ли делија угледан и гласовит, ил' на њему главе нема, ил' се потурчити мора. Је ли мома млада и лепа, она је кадуна. Је л' невеста — она је сиња робиња.
Цркве и манастире палио је злотвор и пленио и радовао се да тако угодну жртву пророку своме принесе.
Крајње време било је ту. Такви зулуми трпети се не могоше. Дође година 1804, Срби скочише на оружје. Карађорђе разви тробојну заставу, а Срби загрлише ову светињу. Цела Србија беше на ногама.
Ђорђе Петровић, Јанко Катић и Васа Чарапић беху на крмилу судбоносног устанка. Почетак ратовања и окршаја беше Сибница, која прва паде у руке српске. И Колубара напи се душманске крви. Јаков Ненадовић подиже у тим крајевима народ против дахија. Ћурчија је са тробојном заставом на-пред ступао.
У Шумадији народ срећно узби непријатеља.
И Јакова срећа послужи. Свуд је Турке узбијао, и ето га около самих опкопа града Шапца.
Да се Шабац отме, требало је много праха и олова.
Јаков је послао тројицу из свога стана у ћесарију, да џебане што пре добаве. Али у том га позове у помоћ Ћурчија, који беше у великој опасности са својим друговима у манастиру Чокешини. Чим ова вест допре у Јаковљев стан, одмах дозове проту Ненадовића.
— Прото, рече му Јаков, Чокешина је у опасности; морамо тамо помоћ послати.
— Шиљи, Јакове, и то што пре, јер касна помоћ ни мало не хасни.
— С момцима идем и сам манастиру; међутим врховну власт у овом стану дајем у твоје руке. Иди, прото, сакупи војску.
Прото пусти телале по свој ордији, и за неколико тренутака беше сва војска око шатора врховног поглавице. Јаков изађе. Прото дигне крст и кратком беседом каже јунацима невољу, у којој се Чокешина находи.
Јаков узме заставу и громко викне:
— Ко је вољан браћи помоћи, нека се одабере под барјак овај!
Приличан број стави се под развијену заставу.
Јаков са тим одабраним јунацима оде у помоћ Ћурчији и манастиру Чокешини.
Сунце се већ нагледало одблеска убојита оружја, па задовољно и радосно у сутон мрачна запада увија се. Последњи зрак заходећега сунца пао је по росној пољани, а лагана роса затрепета крваво и ватрено, као да слути на крвцу која ће се по њој просути.
Месец гледаше озгоре на очајну браћу која с мачевима у руци сама себи спасења тражи. У стану српском све је мирно; где-где шине пламен по пустој ноћи, а тамо усред стана велика ватра светли се. Још су пролетње ноћце хладне, па јунаци купе се ока ње, да шалу збијају.
Не чује се више вика, само ромон будних јунака бруји. Кадкад јекне дрхћући гласак јаворових гусала с којима слепац песму косовску слаже и браћу на ноге диже.
Стража са свију страна постављена беше.
Неки тешки топот зачу се и све ближе и ближе долазаше; већ се и неколико црних сенка видело.
— Ко си? викну громко оближња стража.
— Наши смо!
У том се сенке приближе. То беху четири наоружана Србина са неколико сељака с колима.
— Здраво, Радоје! поздрави један од њих стражара.
Радоје их сад позна.
— Добро дошли, браћо! Јесте ли нам џебане донели? отпоздрави Радоје.
— Јесмо, Бога молећи, донели; ама је ли господар на ногу? прихвати Паун.
— Јаков није туна, него прото.
— Прото?
— Ја, прото. Господар Јаков отишао је у Чокешину у помоћ, а прото је јако наш господар.
— Колико их је отишло с господарем?
— Доста их оде. Ама кажите ми, откуд вам тај четврти наоружани брат?
— То је господар који је набавио праха и олова, па хоће да стане у војску код господара.
— Е Бог га живио! и онако нас сваки дан више треба, рече Радоје и пусти сељаке с колима у стан.
Војници видећи браћу где дођоше с џебаном, повикаше: ура! и цео стан поустаје.
И прото подигао се, и ишетао испод свог шатора. Петар, Марко и Паун приђу му руци.
— Живи били, јунаци! рече прото, и добро ми дошли! Јесте ли срећно посао извршили?
— Хвала Богу, јесмо, и ево смо још довели једнога делију, који нам је досад много ваљао.
— Да си благословен, синко, рече прото Ненаду, који у србијанском оделу пред њим стајаше. — Камо срећа да све амо појури, што је за пушку и бој. Чији си и како се позиваш?
— Ја сам Ненад Рашковић, син Ранка Рашковића. Оца су ми лупежи у путу убили. Дошао сам амо с браћом, која ми донесоше књигу за оца, да им набави праха и олова. Ја сам у место мога баба ту поруку испунио. Џебана је ту, а сам дођох, да браћи својој помогнем.
— Жив нам био, синко! Ја ћу те као сина мога пазити; ти ћеш у мом шатору бити.
Прота одведе Ненада под шатор, а војници се разиђу, да лаки санак бораве.
III.
Пламено се сунце на истоку рађа, а по мекој травици прелива се дробан бисер ране росице. Небо плаво и чисто, као бистро око лепе плавојке, а млађани зраци рађајућег се сунца по њима се вију.
Српска војска беше сва на ногама.
Прота Ненадовић раздаје војницима прах и олово, што је ноћас стигло.
Прота нареди све за бој. Пред ићиндију загрми топ у знак да се напада.
Срби јурише на бедеме утврђена Шапца. Небо се ори, а земља тутњи од пуцњаве.
Топ, који су Срби за скупе новце набавили, наместише спрама бедема и палише га наизменце. Топ је грмио и праскао, а велико ђуле његово разбијало је бедем.
Одважно су Срби нападали. Макар да су се Турци храбро одупирали, опет зато наваљиваше Срби оштро на бедем, да усаде на њему тробојну заставу.
Срби све јаче нападаше. Листом је летио сваки на бедем. Уједанпут разви се српска застава на бедему; њу је држао Ненад у левој руци, а десном је подигао крвави ханџар. — Јуриш, браћо! викао је, — наша је победа!
У том тренутку зачу се глас проте Ненадовића, да се од боја и јуриша престане.
Срби послушаше свога вођу. Ненад забоде заставу на бедем, и око ње скупи се одабрана чета, да је чува. Ненад је обливен крвљу стојао; он је тешку рану на левој руци добио.
Турци су дали знак да се предају, и с тога је прота прекинуо даље борење.
Врата се градска отворише. Указа се неколико одабраних Турака, који управо пред проту ступише.
— Господару, рече поглавица турски; што џаба да се пролива крв? Ваша је сила јача. Ето ти под ногама наше обране и наше снаге.
Турци положише оружје.
После једног сата седео је прото у сред града као заповедник и управитељ. Војска је на конаке понамештана била. У кућу Мустај-бега, врло богата Турчина, беше смештен Ненад.
Мустај-бег га је врло лепо примио. Ненаду превију рану. Он падне немоћан и уморан на свилени миндерлук и заспи.
IV.
Прође недеља дана, од како је Шабац освојен. Посада српска стоји у граду, а друга славна браћа боре се на мегдану за српску слободу.
Ненад је јако ослабио. Рана је тешка и опасна била. Мустај-бег дворио га је својски; Фата, робиња, непрестано над њиме лебди.
Беше леп пролетан дан. Сунце је на небу пламено сијало.
Ненад лежаше на плавом свиленом миндерлуку. Болесну руку увијену држаше у свиленој марами.
Он је премишљао сваке мисли; жудео је за матером самохраном, жалио је, што је рана допануо, те на мегдан изаћи не може, мислио је о своме самовању. Он гледаше расејати сетне мисли и жалосна уображења, разматрајући собу, која је источном раскошношћу била намештена.
Фата, робиња, уђе лагано у одају Ненадову, да му понуде дода; али видећи га сетна, удаљи се, не затворивши врата за собом.
Ненад се јако у премишљање дао, и као из сна трже се, кад зачу танке гласе сићаних жица са миле шаркије. Тужни звуци јечаху са шаркије.
Зачу се и песма. Танко и нежно женско грло поче уз шаркију певати:
Зар је живот само зато,
Да с' у руке тајни дамо?
Ил' смо зато одојени,
Небо само да гледамо?
Силне сласти земља сипа,
Ал' за мене нема дара;
Па ме жао — тамбур бијем,
Да ме тужну разговара.
Не знам шта су слатки санци,
Где нам нови живот грани,
Додијаше меком срцу
Тешки дани, исплакани.
Око мене руже цвате,
Ал' ми ропски мирис дају;
Сузне очи вечно желе,
Да се света нагледају.
Песма умукну, шаркија онеми.
Слатка песма разнежила је срце Ненадово. Његове мисли пливаху по таласима жалостиве песме; он би се радо дигао са болничке постеље, да тужну певачицу утеши; неки му терет паде на груди, у такој стези бити — и у бујном оку затрепти му суза.
Фата уђе у одају Ненадову и видећи га замишљена, пође натраг.
— Фато! викну Ненад, исправљајући се лагано у постељи.
— Шта хоћеш, господару?
— Тако ти Алах помогао, кажи ми право, ко је ту сада певао?
— Не смем ти казати, господару.
— Фато, тако ти среће, кажи ми!
— Кад ме толико молиш, хоћу ти казати; певала је Мустај-бегова ћерка.
— Ћерка Мустај-бега?
— Лепа Зелида! рече Фата и излети из собе. Ненад уздахие. Слатке мисли облеташе га, док се
и тихи сан не спусти на његове трепавице, Он сневаше о лепој Зелиди, у сну виде анђела, који се рајским руменом на њега осмева.
Далеко од собе Ненадове беше одаја Зелидина.
Зелида је седела на меким душецима. Пред њоме, на ћилиму, беше шаркија, у коју је скоро ударала. Расплетена коса покриваше јој снежна рамена; црвено кадифско јелече увијаше јој се око рузмарин-струка, а преко њега црвено свилено либаде у самом злату трептијаше. Свилен жут увез упијаше се око свиленог паса, а плаве шалваре свијале су се око дражесних ножица њених.
Зелида је замишљена. Црне очи покрила је дугим трепавицама, бело чело танким облачком, а румене образе свиленим прамењем дуге косе. Она је ћутала.
Код Зелидиних ногу седела је ћутећи робиња Фата.
— Фато, рече Зелида и подигне велике трепавице, — како је младом ђаурину?
— Боље.
— Ходи ли већ по одаји?
— Још лежи.
— Ох! како се бојим за тог младог ђаурина! Ја га љубим, као што дан и сунце волим. Шта сам пута за њиме уздахнула! Јуче сам се украла у његову одају. Он је спавао, а ја сам се нагла над њиме и дуго сам га гледала. Што сам га више сматрала, све лепши биваше и да не чух бабов топот на басамацима, ја бих довека код њега остала била.
— Зелидо, он је чуо твоју песму, што си је мало пре певала, па ме је питао ко је та певачица?
— И ти си му казала?
— Јесам.
— Ох! он је моје име чуо! Али, Фато, бабо је отишао у град — иди, види спава ли наш болесник
— срце ми тежи да га види.
Фата оде и после неколико тренутака врати се са гласом, да Ненад спава.
Зелида и робиња ступе тихо у одају Ненадову. Фата остане код врата, а Зелида му се лагано приближи. Нагне се на њега и дуго га гледаше.
Ненаду је у сну рука чешће дрхтала. — Неколико врелих суза кануше на образе његове.
Он уздахну и очи отвори.
Зелида се уплашено исправи; пође — ноге јој дрхташе, не може ни крочити.
Ненад се мало издиже и зачуђен погледа Зелиду. Са лепоте њене очи му засенуше.
— Ох, Зелидо! Ја те видео нисам, али ми срце каже, да си ти Зелида!
Она стојаше укочена, а црне очи покрила је ду-гим трепавицама.
— Зелидо — душо, ох, дај мелема двема ранама!
Зелида задрхта и збуњена паде на груди Ненадове.
Слатки пољупци, чисти и свети, беху печат њихове љубави, а неме сузе врела слова, којима је она у душама њиховим записана.
Ненад је осећао на својим усијаним прсима растапљајући се бели снег Зелидиних груди. Усна му пламтијаше на Зелидиним усницама.
Слатки вечерњи ваздух облетао је љубављу раздрагане душе и опомињаше их на растанак.
Фата опомене Зелиду, да је крајње доба и позове је у њену одају.
Зелида се врелим пољупцем опрости од Ненада и оде с Фатом у своју одају.
V.
Беше доцкан у вече. Зелида је већ заспала у својој одаји, само Фата што чекаше свога господара. Напослетку дође и Мустај-бег, који је код проте Ненадовића на дивану био.
Он се попе уз степене, Фата му је светлила. Уђе у своју собу, посади се на диван, напуни лулу, запали је и почне пуштати око себе танке облаке мирисаве бошче.
Сад ћемо најбоље видети Мустај-бега.
Мустај-бег је човек средње величине, лица смеђа и озбиљна. Велики спуштени брци падали су на дугу ретку браду. Чело му је пуно бора, очи упале и секућег погледа, а на њима окрутиле се црне обрве, те му праве оштар и јуначки поглед.
Мустај-бег се носио као прави Османлија.
Глава му је увијена жутом свиленом чалмом, а огрнуо се у дуго ћурче, пошивено најбољим кожицама кашмирским. Прси је покрио лепим јелечем, окићеним самом срмом и сувим златом. Опасао се шареном вуненом марамом, а испод ћурка виде се плаве дамлије од најбоље чоје. Ћутећи седео је на дивану и пушио. Кад је лулу попушио, окрене се робињи, која заповест очекиваше.
— Је ли Зелида заспала?
— Јесте, господару.
— Је ли ђаур још на ногу?
— Јесте, господару.
— А ти му кажи, да ћу га одмах походити. Фата оде у собу Ненадову.
Ненад се већ предигао. Бољетица поуминула је. Он се шетао по својој одаји и мислио на Зелиду, кад Фата уђе. Опазивши робињу, стаде.
— Господару, Мустај-бег те поздравио, да ће те сада походити.
— Кажи му, да ми је у свако доба добро дошао.
Робиња оде; после неколико тренутака беше Мустај-бег у соби Ненадовој.
После обична поздрава посаде се.
— Ненаде, рече Мустај-бег, ти си се Алаховом помоћи већ предигао.
— Хвала Богу!
— Сваки дан пита прото за тебе.
— Прото — та он ме је само три пут посетио у овој болести!
— Јест, ал' ја сваки дан одлазим њему у конак.
— Проти? запита Ненад, чудећи се.
— Да проти; и данас сам му приповедио мој живот, казао сам му, ко сам и одакле сам.
— Како? погледа га Ненад зачуђено. — Зар ти ниси одавде из града, и зар ниси у Шапцу рођен?
— Нисам, него ако хоћеш, приповедићу ти у кратко мој живот.
— Ја ћу радосно слушати.
— Ја сам рођен у Срему у К; име ми је Марко. Отац ми беше богат трговац и имао је велика добра, која је на парници изгубио осим једног комада земље, где смо имали и лепу кућу. Године 1776 буде сабор у Карловцима. Ја зажелим отићи на сабор, па се дигием са неколико младих Срба и одосмо у Карловце. Ишао сам у више седница и слушао сам разна за Србе важна већања.
— Једно вече одемо нас неколико младића у механу, да се провеселимо. Ту се некако против бечке владе тако изразим, да сам још ону ноћ од потере умаћи морао. Побегнем у Босну. Но да ме не би Турци издали, преобучем се у турско одело и дођем у Брчко, где сам као Мустај живео и имајући нешто пара при себи трговао сам.
Једном се спремаше Турци у Брчком за дочек бившег везира зворничког Јусуф-паше, који одлази у Београд на ново везирство. Сав трговачки еснаф. мораде изаћи пред њега. И ја сам био — као Турчин — међу трговцима. Дође Јусуф-паша, и наш еснаф учини му своје подворење. Кад смо стојали пред њиме, мерио ме је мрким погледом, а ја се поплашим, да ми откуда не уђоше у траг. Поклоним се Јусуф-паши и пођемо из двора. Кад сам дошао у свој дућан, станем премишљати: дај да се бега, док је кожа читава; али уједанпут видох, где управо у мој дућан долазе два пашина момка. Пребледим сав, ноге ми утрнуше и нисам се могао с места маћи. Како уђоше, учини ми најстарији селам. Ја у мојој забуни, не знам како да одселамим.
— Е делија, позива те паша на диван!
Пун страха и зле слутње одем пред пашу. Паша је био потурица.
— Но, делија, рече ми паша лепо српски, — окани се твога шићарења, па хајде за мном.
— Хоћу, честити пашо, како ти заповедиш, ја сам. покоран.
Паша, држећи ме за правог муслимана, поведеме собом у Београд, куда је премештен био. Он ме тако заволе да ме после девет месеци ожени својом кћери, лепом Тахиром.
Овде у Шапцу умре диздар-ага, Јусуф-паша: пошље ме на његово место. Прве године роди ми Тахира кћер Зелиду. И то ми је једини аманет од моје лепе Тахире. Тахира после три године умре и мене за њом тако туга савлада, да сам на диздарству захвалио. Умре и Јусуф-паша; мати моје Тахире дође к мени овамо, а кад се Шабац предао, остави ме и оде у Босну своме брату Разван-бегу, ја пак остадох сам са мојом Зелидом и с једном робињом, коју врло добро познајеш.
Чудећи се гледао је Ненад Мустај-бега. Чудан му беше његов живот, а особито изненадило га је, што је Мустај-бег српске крви и српске вере.
— Па где ти је ћерка? запита Ненад збуњено.
— Она је у својој одаји; по турском адету не смеш је ни видети.
Ненад поћути. Њему дође пред очи лепа Зелида, и њена невина љубав срце му притискиваше.
— Па ваљда нећеш одсад Турчином бити, дакле ми је можеш показати, поче Ненад мало несигурним гласом.
— Вала, она је турскога закона, па је не смем терати да се крсти, јер она и сад држи да сам прави Турчин.
— А хоћеш ли ти од данас бити прави Србин?
— А кад нисам био Србин! Споља сам био Турчин, ал' у срцу Србин, и тај остајем довека!
— За кога мислиш дати твоју кћер?
— За кога она усхте, само да је честит и ваљан, ал' би волео да пође за правог Србина.
— А би л' ти то порекао, би ли јој забранио поћи за онога, кога она себи избере?
— Вала не би', не би' јој могао жао учинити, јер је волим као самога себе.
— Мислиш ли одсад живети овде?
— Кад би прилика донела, волео би оставити онде кости моје, где сам се и родио.
Ноћ је међутим у велико наступила.
Марко опрости се с Ненадом и оде.
Ненад је још дуго будан био и шетао се по одаји.
Славуји су већ зору поздравили, а сунце се лагано помаљало из истока ведра.
Ненад је на ногу у својој одаји. Удара на себе најлепше одело. Он ће данас први пут изаћи и походити проту Ненадовића.
При поласку дочека га Марко и обоје оду у конаке протине.
Прота их лепо дочека, и чини се, да је било све приправљено за дочек Ненадов. Како наступише првој стражи, викну стражар и даде знак осталој дружини. Сви оштре маче потргоше и поздравише Ненада са: „Ура!"
У авлији протина конака, беше око педесет одабраних јунака. Пред њима се лепршала развијена тробојна застава. Кад је Ненад ступио са Марком у дворану, поздравише га јунаци громком виком.
Прота је стајао пред јунацима са часним крстом и бритком сабљом у десници. Ненад му приступи и целива му руку, а прота га благослови и пољуби у јуначко чело. Прота се јако радовао видећи најхрабријег свог јунака, који је први на шабачким бедемима српску заставу усадио; он га похвали пред свима и напослетку рече:
— За јунаштво, којим си се одликовао, ево ти дајем ђорду у знак највишега одличија.
Два момка привезаше му о бедрице мач, а војници захорише громко: „ура!"
Марко је све ово радосно гледао. Он се радоваше што је така јунака у своме конаку чувао и дворио.
Прота одведе Ненада и Марка у свој двор.
После једног сата врате се ова двојица у конаке Маркове. Уђоше у пространу авлију.
— Марко, рече Ненад, — хајдмо у башту; ја је још до данас нисам походио.
— Драге воље, али је Зелида у њој — видиш, врата су отворена.
— Ваљда нећеш што сумњати о мени!
Ненад пође у башту, а за њиме и Марко ма и противу воље.
Ненад погледа у Марка, већ је и усном задрхтао, хтеде говорити, али му грло онеми, и он обори јуначку главу.
Марко га је погледао и приметио буру у њему. Узме га за руку и уведе у пространу башту.
Ненад разгледаше мирисом окићену башту, мирисаше љубице, загледаше лале, не би ли своје мисли расејао.
Марко је све то приметио и чуђаше се томе, а у срцу осећао је, да ће неку тајну чути.
— Ненаде, рече му; што си тако невесео? Чега си се сетио, да ли своје мајке, или ...
— О Марко, упаде Ненад дрхћућим гласом, — ја ћу ти казати, јер казати морам. Марко, ја волим једно лепо, убаво девојче!
— Па и јеси јунак за вољење! А која је та цура, у коју си се загледао?
— О Марко, ја волим... волим... твоје јединче — твоју лепу Зелиду.
Мустај га погледа озбиљно; образи му севнуше живим огњем.
— Да, твоју лепу Зелиду... и она воли мене ... Марко није могао говорити, није се могао макнути, он то ни мислити није могао.
— Опрости, Марко! Мене лепа Зелида љуби — ми смо се једно другом заверили, ми се милујемо — а ти ћеш нашу љубав благословити, јер си ми дао реч, да ћеш је ономе дати, кога њено срце заволи.
Марко је непрестано ћутао. Изненадна ова новост одузе му глас.
— Слушај, Марко, настави Ненад. — Ја мислим, да сам вредан твоје лепе Зелиде. Видиш ово срце, ове груди — све је њено, а блага имам доста, сувише твоја ме Зелида љуби. Ох, ено је код сенице! Заиђимо за ове жбуниће, да нас не види, да се не поплаши. Стани ти овде за овај жбун. А ја ћу довести овамо моје злато, твој најмилији аманет, хоћеш се уверити, да се наша срца милују.
Марко мораде напослетку попустити. Он стане за жбун пун највећега немира.
Ненад оде хитро под зелену сеницу и изненада стаде пред лепу Зелиду, која је у самоћи уздисала за њиме, у белој ручици држећи неколико љубица, које је узбрала, у киту свезала, па их уздисајем напајала, да боље мире, кад буду на прсима Ненадовим.
Зелида видећи Ненада свога, задрхта и уплашена падне у отворени загрљај његов.
— Зелидо, душо моја, хајд'мо са овога места; ту су се силни славуји прикрили — хоће, душо, нашу љубав издати.
И Ненад јој притисне ватрени пољубац на усијане уснице.
— Хајд'мо, злато моје, рече тихо Зелида и прислони се на Ненада, а руку му држаше на својим белим груд'ма.
Ненад је горео у слатком животу.
Загрљени тако дођу обоје до жбуна, где је отац Зелидин прикривен стајао. Једва се сети Ненад овде на сакривенога Марка.
— Зелидо, не идимо даље, овамо су жбунићи опаснији, а цветићи саме издајице — а и Мустај-бег, твој отац...
— Ох, драги, пресече му реч Зелида; не спомињи мога бабајка; он је тако добар — добар као ти, душо моја! Што ја волим, воли и мој бабајко!
Марко је стојећи за жбуном плакао од милости.
— Ох, Зелидо, прихвати Ненад, — ја се морам од тебе удаљити, ја те морам оставити, али веруј, душо, да ћу те вечно љубити, мисли моје лебдиће само над тобом!
— Ненаде, уздахну Зелида, погледавши га жалосно, зар ти нису слатки моји загрљаји? Зар нису доста топле ове моје груди? Зар у мени ватре нема, да те љубити могу? Ненаде! у тешком јецању раздрагана срца настави Зелида, остани код твоје Зелиде, и код ње су слатки дани, и код ње има спокојна живота! — Сети се Бога, не остављај ме! — Ја те волим као сунце дан, као месец ноћ, као дробне звездице ведро, плаво небо ... остани, душо...
Зелида је пала на Ненадове груди и јецала је. Ненад је дрхтао. Он је држао љубављу разнежену душу на својим јуначким прсима.
— Зелидо, ружо моја! Опасност је све већа, знаш да сам ја хришћанин — а ти... отац — збогом!
— Не, викне Зелида и грчевито му стисне руку, — ја сам оно, што и ти. Зар је у тебе друкчија душа, друкчије срце? — Мој отац — он је тако добар, тако милостив — он мене јако воли. Хајдемо њему, ишти ме, драги, у њега, ја ћу му пасти на крило и молићу да ме теби поклони.
Жбун зашушти. Марко стаде пред заљубљене. Зелида је онемила и дрхћући приљуби се своме љубазнику.
Марко притрчи својој љубљеној ћерки.
— Слатка сабљо моја! Не бој се, ево бабе твога, он те воли — воли већма него самога себе!
Зелида је отворила своје лепе очи и гледала је поплашено свога бабајка.
— Не бој се кћери моја! Љуби Ненада, љуби твога драгога!
Марко загрли Ненада и Зелиду.
— Децо моја мила, само се тако вечно љубите, а онај горе излиће на вас свој благослов!
*
После недељу дана, покрсти се Зелида. Ненад се венча њоме и врати се, опростивши се са протом Ненадовићем, у кићени Срем, својој милој мајци.
Ненад изради Марку допуштење, да се може вратити у свој завичај. Марко отпусти робињу Фату, која оде у Босну, па дође својој деци у П, где је још дуго живео.
Напомене
[уреди]- Ова приповетка је први пут објављена у часопису "Даница", 1862 бр. 24-27
Извори
[уреди]- Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 163-189. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|