Ranjenik (Šapčanin)
| Ranjenik Pisac: Milorad Popović Šapčanin |
Ranjenik
Među brdima fruškogorskim, nedaleko od manastira R., pruža se čarobna dolina kakva samo u ovom planknskom predelu biti može. Na desnoj strani brda, baš pokraj druma, leži selo P.
Na glavnoj ulici ovoga sela bele se dvori Ranka Raškovića, koga sa čovečna ponašanja i velika bogatstva svaki poštovaše i uvažavaše. Ranka jednom na putu, koji je trgovine radi preduzeo bio, zlikovci ubiju i na bogatom dvoru ostane mu ljuba samohrana. Posle prvih najcrnjih jada napiše ona sinu svome, koji je bio na naukama, crnu knjigu u kojoj mu javlja kakva ih je nesreća pohodila.
Kad Nenad vide šta mu knjiga kaže, ne počasi časa, nego se odmah opremi na put.
Beše to u proleće. Dani su bivali topliji i prijatniji. Gola drva ispupaše svoje zelene prvence, zemlja se plavno dimila, razgrejana prvim sunčanim poljupcima, a potočić igraše se veselo kao nestašno odojče, ljuljajući se preko sitnih kamičaka, kojima šareno lice ispiraše.
Ruža, udovica Rankova, stajala je na vratima od hodnika, kad vide na lakim sremskim kolima gde se kući njenoj uputio mladić jedan. Tužna udovica poznade davno neviđeno jedinče svoje, poleti mu s raširenim rukama na susret, pa kad mu pade oko vrata, brizne u plač.
Dugo su u svetoj tuzi neme suze prolivali. Onda Nenad uzme mater pod ruku i uvede je u žalosne i crne dvore.
Mati je gledala svoga jedinca i ronila vrele suze: od radosti sa njegova dolaska, od tuge za pokojnim roditeljem njegovim.
— Hvala Bogu, mili sine, kad se jedanput ne moram više od svoga deteta rastajati!
Tužan oblak pređe preko Nenadova lica.
— Ne, mati; ja moram još jednom svetom pozivu slediti; mene sveta dužnost prema mom narodu poziva da mu pomoći i potpore dam, koliko mi moje slabe sile podnose.
— Šta reče, sine moj! Zar da me opet ostaviš, zar majka tvoja samohrana u pustom dvoru da ostane?
— Kucnuo je, mati, odsudni čas; što pre ću u Srbiju da odlazim, da se stavim pod ubojitu trobojnu zastavu, da kao pravi Srbin pomognem braći svojoj u odsudnom trenutku i da se starim krvnicima našim sa sabljom u ruci osvetim.
Materino srce steže teški bol.
— Oh, Bože moj! Ta je li meni suđeno da samohrana dane trajem! Zar sin, koga sam kao ozebao sunce iščekivala, da me već i možda za navek ostavlja?
— Nemoj, mati, tužiti, reče Nenad i sam ožalošćen, — seti se da si i ti Srpkinja. Daj mi blagoslov tvoj, pa me spremi da do nekoliko dana polazim.
Ruža je u nemoj tuzi sa plačnim očima gledala svoje jedinče. Ona se u sebi borila; ali naposletku nadvlada u njoj Srpkinja.
— Idi, sine, s blagoslovom u sveti boj; materina molitva svud će te pratiti; hrabar budi kao što se Srbinu pristoji, koji nikad ne trpi ljagu na sebi.
Nenad je pri ovim svečanim materinim rečima kleknuo, on pritisne na materine ruke svoje usne.
— Hvala ti, mati, hvala! Tvoj blagoslov biće mi sveta amajlija, koja će me svuda hraniti!
Tu se vrata otvoriše i jedan sluga uđe.
— Gospo, neki Srbijanci došli su, radi bi s tobom govoriti.
— Neka uđu. Nenade, sine, idi pred njih. Nenad izađe napolje i vidi tri Srbijanca pod
oružjem. Pozdravi ih i pozove unutra.
Srbijanci poskidaju fesove, uđu u sobu i pozdrave gospođu Ružu; zatim posedaju.
— Otkud dolazite u dobri čas, braćo? zapita ih Ruža.
— Od Šapca, sestro, prihvati jedan od Srbijanaca, koji se viđaše najugledniji. — Donesosmo ovu knjigu za tvog gospodara od gospodara Jakova Nenadovića.
Zatim preda zapečaćenu knjigu.
Kad Ruža vide ime svoga gospodara na pismu, uzdahnu i nekoliko bisernih suza prevališe se niz njeno lice.
— Moj je muž na putu poginuo, reče ona tužnim glasom, — ali sin moj kadar će biti sve ono ispuniti vašem gospodaru što bi i moj pokojni učinio.
— Bog da mu dušu prosti! rekoše Srbijanci. — Neka ti Bog utehu, odmenu i potporu u sinu pokloni!
Ruža pruži sinu svome knjigu. Ovaj je pročita i zatim okrene se materi.
— Ovde šilje Jakov Nenadović, poglavica stana šabačkog, preporuku na oca i moli, da nabavi svake struke džebane od ovdašnjih trgovaca i da mu što pre u Šabac pošlje. Novac šalje po Petru Pocerčaninu, Marku Bajeviću i Paunu Resavcu.
Zatim se okrene Srbijancima.
— Hoćete li imati u meni tvrdu uzdanicu, da mesto moga oca volju vašeg gospodara ispunim?
— Hoćemo! rekoše Srbijanci u glas.
— Dobro, a ono ćemo što pre na posao. Ali vi ćete od puta biti umorni. Mati, požuri, molim te, užinu.
Ruža odmah ode da spremi užinu. Nenad zovne jednog slugu, da služi rakiju. On se međutim upusti sa Srbijancima u ozbiljan razgovor.
— Pijte, braćo; ovo je srpski dvor, vladajte se kao kod svoje kuće, reče Nenad, nasluživši Petru Pocerčaninu.
Petar prihvati pehar i nazdravi po srpskom adetu; zatim nasluži Nenad Marku i Paunu, i ovi nazdraviše po srpski i napiše se. U tom uđe Ruža sa užinom, a sluga je već postavio sto i crveniku doneo.
Pošto su se potkrepili bili, povede se razgovor.
— Kažite mi, braćo, iz koga ste kraja Srbije, gde vam je dom i zavičaj, da bolje poznam moje mile goste, da budemo bliži poznanici i prijatelji.
— Mi smo dvojica iz Posavine, prihvati Petar Pocerčanin. — Ja sam iz Mišara, a Marko iz Orašca.
— Ja sam od Tamnave iz sela Svileuva, rekne Paun Resavac.
— To ste vi naše komšije!
— Ovde se pre tri godine razneo glas, uzme Ruža reč, da je neki Ranko knez nasilno od nekog Turčina ubijen zbog dvesta groša, što mu ih nije hteo dati za prava Boga; a kao što smo čuli, beše on iz Svileuva.
— Jeste, Ranko beše iz moga sela, odgovori Paun.
— A ne bi li nam, Paune, mogao pripovedati kako se to zbilo, zamoli ga Nenad.
— Hoću, rekne Paun. Beše to pre četiri godine; baš u proleće, kad je Mustaj-paša pustio janičare, koji nisu slušali ni cara ni vezira, da mu po Srbiji kupe harača. Oni ruljaše kao medvedi, činiše svaka čuda po nahijama i dizaše bruku do zla Boga. Neki beg Novljanin zaiđe po vilajetu tamnavskom i na veliku našu nesreću dođe u Svileuvu. Znam, kao jako da ga gledam, kad je ušao u selo. Beše baš o sabajliji, bio sam stoku isterao na bunar, da napojim. Sve bolje i starije beše ga dočekalo, knez mu dade do pare, što bejasmo dužni harača; ali ne hte odmetnik mirovati, nego iska još 200 groša od Ranka. Ranko nije imao da da napasniku, ovaj se razljuti, pa onako srdit ode dalje po vilajetu. Posle dvadeset dana ode Ranko u Šabac na čaršiju, sukobi se s begom, a ovaj ga na očigled ubije. I tako ti Ranko pogine.
— A šta bi sa zlikovcem? zapita Nenad; da l' ga kazniše?
— Kažu, da je paša poslao bio krdžalije, da mu ga vezana dovedu, ali Novljanin umakne u Bosnu s nekim Brčkajlijama.
— Mnogo je tuskonja za to glavom platilo, reče Marko Bajević, što zlikovcu puta prokrčiše.
— Ma po paši dalo bi se i živeti, prihvati Petar Pocerčanin; — ama ne mogosmo zuluma janičarskoga snositi, zato se i digosmo na oružje.
Već beše prevalilo podne, sunce se borilo sa tankim belim oblacima, koji hitro jezdiše severu.
Nenad ustane i stane se spremati na put. Srbijanci iziđoše na dvor i osedlaše svoje konje.
Kad se svi za put opremiše, pozove Nenad još jednom Srbijance u sobu.
Svima nasluži pehare, zatim podigne svoj pun pehar.
— Braćo, reče, ovaj pehar dižem u slavu božiju, a u zdravlje srpskom vođi, svima vojvodama i Srbima, koji se danas slavno u odbranu svoje vere i narodnosti na megdanu bore. Da Bog da i milost božija, da svako, koje je doraslo do konja i do bojna koplja, a u njemu teče srpska krvca, poleti megdanu junačkome, da pomogne braći svojoj, da toplom krvcom zalije cvetak srpske slobode, da se opet posle četiri stoleća rascveta i zamiriše! Ja, braćo, u ime Božije idem s vama u Srbiju, da braći mojoj pomognem!
— Živio! poviknuše Srbijanci radosno. A Ruža — ona je ronila ćuteći tople suze .
— Da Bog živi srpskoga vođu i sve vojvode! — vikne Nenad.
— Amin! zaoriše Srbijanci svi u glas.
Nenad celuje mater u ruku, pa onda usedoše svi pomamne konje i izgube se put Save.
Sunce je dosta jako žeglo i grejalo naše jahače, ali oni za to ne hajaše; njima u grud'ma gorila je želja za lepšim i sjajnijim sunašcem — za sunašcem slobode narodne.
II.
Baš ti je Srbin velika iskušenja pretrpio. Četiri stoleća — to su dani dugi! Svaki dan donosaše sve same jade, nesreće sve crnje i gore. Ali sve to znao je Srbin junački otrpeti ili grud'ma svojim hrabro odbijati.
Za vreme ovog mučenja nisi mogao čuti radosnih pesama po setnim gorama srpskim, nisi mogao naći rumena cvetka po suznim livadama; sve to izumrlo beše. I da se još u toj zemlji ne ču pesma, koja pričaše staro doba, te sinjim mučenicima utehe davaše, veličajući junačna dela njihovih predaka, bi rekao, da je Srbija velika grobnica, u kojoj snaga i život naroda srpskog trunu.
Sve što je lepše i bolje bilo, sve to Turčin je pogazio.
Je li delija ugledan i glasovit, il' na njemu glave nema, il' se poturčiti mora. Je li moma mlada i lepa, ona je kaduna. Je l' nevesta — ona je sinja robinja.
Crkve i manastire palio je zlotvor i plenio i radovao se da tako ugodnu žrtvu proroku svome prinese.
Krajnje vreme bilo je tu. Takvi zulumi trpeti se ne mogoše. Dođe godina 1804, Srbi skočiše na oružje. Karađorđe razvi trobojnu zastavu, a Srbi zagrliše ovu svetinju. Cela Srbija beše na nogama.
Đorđe Petrović, Janko Katić i Vasa Čarapić behu na krmilu sudbonosnog ustanka. Početak ratovanja i okršaja beše Sibnica, koja prva pade u ruke srpske. I Kolubara napi se dušmanske krvi. Jakov Nenadović podiže u tim krajevima narod protiv dahija. Ćurčija je sa trobojnom zastavom na-pred stupao.
U Šumadiji narod srećno uzbi neprijatelja.
I Jakova sreća posluži. Svud je Turke uzbijao, i eto ga okolo samih opkopa grada Šapca.
Da se Šabac otme, trebalo je mnogo praha i olova.
Jakov je poslao trojicu iz svoga stana u ćesariju, da džebane što pre dobave. Ali u tom ga pozove u pomoć Ćurčija, koji beše u velikoj opasnosti sa svojim drugovima u manastiru Čokešini. Čim ova vest dopre u Jakovljev stan, odmah dozove protu Nenadovića.
— Proto, reče mu Jakov, Čokešina je u opasnosti; moramo tamo pomoć poslati.
— Šilji, Jakove, i to što pre, jer kasna pomoć ni malo ne hasni.
— S momcima idem i sam manastiru; međutim vrhovnu vlast u ovom stanu dajem u tvoje ruke. Idi, proto, sakupi vojsku.
Proto pusti telale po svoj ordiji, i za nekoliko trenutaka beše sva vojska oko šatora vrhovnog poglavice. Jakov izađe. Proto digne krst i kratkom besedom kaže junacima nevolju, u kojoj se Čokešina nahodi.
Jakov uzme zastavu i gromko vikne:
— Ko je voljan braći pomoći, neka se odabere pod barjak ovaj!
Priličan broj stavi se pod razvijenu zastavu.
Jakov sa tim odabranim junacima ode u pomoć Ćurčiji i manastiru Čokešini.
Sunce se već nagledalo odbleska ubojita oružja, pa zadovoljno i radosno u suton mračna zapada uvija se. Poslednji zrak zahodećega sunca pao je po rosnoj poljani, a lagana rosa zatrepeta krvavo i vatreno, kao da sluti na krvcu koja će se po njoj prosuti.
Mesec gledaše ozgore na očajnu braću koja s mačevima u ruci sama sebi spasenja traži. U stanu srpskom sve je mirno; gde-gde šine plamen po pustoj noći, a tamo usred stana velika vatra svetli se. Još su proletnje noćce hladne, pa junaci kupe se oka nje, da šalu zbijaju.
Ne čuje se više vika, samo romon budnih junaka bruji. Kadkad jekne drhćući glasak javorovih gusala s kojima slepac pesmu kosovsku slaže i braću na noge diže.
Straža sa sviju strana postavljena beše.
Neki teški topot začu se i sve bliže i bliže dolazaše; već se i nekoliko crnih senka videlo.
— Ko si? viknu gromko obližnja straža.
— Naši smo!
U tom se senke približe. To behu četiri naoružana Srbina sa nekoliko seljaka s kolima.
— Zdravo, Radoje! pozdravi jedan od njih stražara.
Radoje ih sad pozna.
— Dobro došli, braćo! Jeste li nam džebane doneli? otpozdravi Radoje.
— Jesmo, Boga moleći, doneli; ama je li gospodar na nogu? prihvati Paun.
— Jakov nije tuna, nego proto.
— Proto?
— Ja, proto. Gospodar Jakov otišao je u Čokešinu u pomoć, a proto je jako naš gospodar.
— Koliko ih je otišlo s gospodarem?
— Dosta ih ode. Ama kažite mi, otkud vam taj četvrti naoružani brat?
— To je gospodar koji je nabavio praha i olova, pa hoće da stane u vojsku kod gospodara.
— E Bog ga živio! i onako nas svaki dan više treba, reče Radoje i pusti seljake s kolima u stan.
Vojnici videći braću gde dođoše s džebanom, povikaše: ura! i ceo stan poustaje.
I proto podigao se, i išetao ispod svog šatora. Petar, Marko i Paun priđu mu ruci.
— Živi bili, junaci! reče proto, i dobro mi došli! Jeste li srećno posao izvršili?
— Hvala Bogu, jesmo, i evo smo još doveli jednoga deliju, koji nam je dosad mnogo valjao.
— Da si blagosloven, sinko, reče proto Nenadu, koji u srbijanskom odelu pred njim stajaše. — Kamo sreća da sve amo pojuri, što je za pušku i boj. Čiji si i kako se pozivaš?
— Ja sam Nenad Rašković, sin Ranka Raškovića. Oca su mi lupeži u putu ubili. Došao sam amo s braćom, koja mi donesoše knjigu za oca, da im nabavi praha i olova. Ja sam u mesto moga baba tu poruku ispunio. Džebana je tu, a sam dođoh, da braći svojoj pomognem.
— Živ nam bio, sinko! Ja ću te kao sina moga paziti; ti ćeš u mom šatoru biti.
Prota odvede Nenada pod šator, a vojnici se raziđu, da laki sanak borave.
III.
Plameno se sunce na istoku rađa, a po mekoj travici preliva se droban biser rane rosice. Nebo plavo i čisto, kao bistro oko lepe plavojke, a mlađani zraci rađajućeg se sunca po njima se viju.
Srpska vojska beše sva na nogama.
Prota Nenadović razdaje vojnicima prah i olovo, što je noćas stiglo.
Prota naredi sve za boj. Pred ićindiju zagrmi top u znak da se napada.
Srbi juriše na bedeme utvrđena Šapca. Nebo se ori, a zemlja tutnji od pucnjave.
Top, koji su Srbi za skupe novce nabavili, namestiše sprama bedema i pališe ga naizmence. Top je grmio i praskao, a veliko đule njegovo razbijalo je bedem.
Odvažno su Srbi napadali. Makar da su se Turci hrabro odupirali, opet zato navaljivaše Srbi oštro na bedem, da usade na njemu trobojnu zastavu.
Srbi sve jače napadaše. Listom je letio svaki na bedem. Ujedanput razvi se srpska zastava na bedemu; nju je držao Nenad u levoj ruci, a desnom je podigao krvavi handžar. — Juriš, braćo! vikao je, — naša je pobeda!
U tom trenutku začu se glas prote Nenadovića, da se od boja i juriša prestane.
Srbi poslušaše svoga vođu. Nenad zabode zastavu na bedem, i oko nje skupi se odabrana četa, da je čuva. Nenad je obliven krvlju stojao; on je tešku ranu na levoj ruci dobio.
Turci su dali znak da se predaju, i s toga je prota prekinuo dalje borenje.
Vrata se gradska otvoriše. Ukaza se nekoliko odabranih Turaka, koji upravo pred protu stupiše.
— Gospodaru, reče poglavica turski; što džaba da se proliva krv? Vaša je sila jača. Eto ti pod nogama naše obrane i naše snage.
Turci položiše oružje.
Posle jednog sata sedeo je proto u sred grada kao zapovednik i upravitelj. Vojska je na konake ponameštana bila. U kuću Mustaj-bega, vrlo bogata Turčina, beše smešten Nenad.
Mustaj-beg ga je vrlo lepo primio. Nenadu previju ranu. On padne nemoćan i umoran na svileni minderluk i zaspi.
IV.
Prođe nedelja dana, od kako je Šabac osvojen. Posada srpska stoji u gradu, a druga slavna braća bore se na megdanu za srpsku slobodu.
Nenad je jako oslabio. Rana je teška i opasna bila. Mustaj-beg dvorio ga je svojski; Fata, robinja, neprestano nad njime lebdi.
Beše lep proletan dan. Sunce je na nebu plameno sijalo.
Nenad ležaše na plavom svilenom minderluku. Bolesnu ruku uvijenu držaše u svilenoj marami.
On je premišljao svake misli; žudeo je za materom samohranom, žalio je, što je rana dopanuo, te na megdan izaći ne može, mislio je o svome samovanju. On gledaše rasejati setne misli i žalosna uobraženja, razmatrajući sobu, koja je istočnom raskošnošću bila nameštena.
Fata, robinja, uđe lagano u odaju Nenadovu, da mu ponude doda; ali videći ga setna, udalji se, ne zatvorivši vrata za sobom.
Nenad se jako u premišljanje dao, i kao iz sna trže se, kad začu tanke glase sićanih žica sa mile šarkije. Tužni zvuci ječahu sa šarkije.
Začu se i pesma. Tanko i nežno žensko grlo poče uz šarkiju pevati:
Zar je život samo zato,
Da s' u ruke tajni damo?
Il' smo zato odojeni,
Nebo samo da gledamo?
Silne slasti zemlja sipa,
Al' za mene nema dara;
Pa me žao — tambur bijem,
Da me tužnu razgovara.
Ne znam šta su slatki sanci,
Gde nam novi život grani,
Dodijaše mekom srcu
Teški dani, isplakani.
Oko mene ruže cvate,
Al' mi ropski miris daju;
Suzne oči večno žele,
Da se sveta nagledaju.
Pesma umuknu, šarkija onemi.
Slatka pesma raznežila je srce Nenadovo. Njegove misli plivahu po talasima žalostive pesme; on bi se rado digao sa bolničke postelje, da tužnu pevačicu uteši; neki mu teret pade na grudi, u takoj stezi biti — i u bujnom oku zatrepti mu suza.
Fata uđe u odaju Nenadovu i videći ga zamišljena, pođe natrag.
— Fato! viknu Nenad, ispravljajući se lagano u postelji.
— Šta hoćeš, gospodaru?
— Tako ti Alah pomogao, kaži mi pravo, ko je tu sada pevao?
— Ne smem ti kazati, gospodaru.
— Fato, tako ti sreće, kaži mi!
— Kad me toliko moliš, hoću ti kazati; pevala je Mustaj-begova ćerka.
— Ćerka Mustaj-bega?
— Lepa Zelida! reče Fata i izleti iz sobe. Nenad uzdahie. Slatke misli obletaše ga, dok se
i tihi san ne spusti na njegove trepavice, On snevaše o lepoj Zelidi, u snu vide anđela, koji se rajskim rumenom na njega osmeva.
Daleko od sobe Nenadove beše odaja Zelidina.
Zelida je sedela na mekim dušecima. Pred njome, na ćilimu, beše šarkija, u koju je skoro udarala. Raspletena kosa pokrivaše joj snežna ramena; crveno kadifsko jeleče uvijaše joj se oko ruzmarin-struka, a preko njega crveno svileno libade u samom zlatu treptijaše. Svilen žut uvez upijaše se oko svilenog pasa, a plave šalvare svijale su se oko dražesnih nožica njenih.
Zelida je zamišljena. Crne oči pokrila je dugim trepavicama, belo čelo tankim oblačkom, a rumene obraze svilenim pramenjem duge kose. Ona je ćutala.
Kod Zelidinih nogu sedela je ćuteći robinja Fata.
— Fato, reče Zelida i podigne velike trepavice, — kako je mladom đaurinu?
— Bolje.
— Hodi li već po odaji?
— Još leži.
— Oh! kako se bojim za tog mladog đaurina! Ja ga ljubim, kao što dan i sunce volim. Šta sam puta za njime uzdahnula! Juče sam se ukrala u njegovu odaju. On je spavao, a ja sam se nagla nad njime i dugo sam ga gledala. Što sam ga više smatrala, sve lepši bivaše i da ne čuh babov topot na basamacima, ja bih doveka kod njega ostala bila.
— Zelido, on je čuo tvoju pesmu, što si je malo pre pevala, pa me je pitao ko je ta pevačica?
— I ti si mu kazala?
— Jesam.
— Oh! on je moje ime čuo! Ali, Fato, babo je otišao u grad — idi, vidi spava li naš bolesnik
— srce mi teži da ga vidi.
Fata ode i posle nekoliko trenutaka vrati se sa glasom, da Nenad spava.
Zelida i robinja stupe tiho u odaju Nenadovu. Fata ostane kod vrata, a Zelida mu se lagano približi. Nagne se na njega i dugo ga gledaše.
Nenadu je u snu ruka češće drhtala. — Nekoliko vrelih suza kanuše na obraze njegove.
On uzdahnu i oči otvori.
Zelida se uplašeno ispravi; pođe — noge joj drhtaše, ne može ni kročiti.
Nenad se malo izdiže i začuđen pogleda Zelidu. Sa lepote njene oči mu zasenuše.
— Oh, Zelido! Ja te video nisam, ali mi srce kaže, da si ti Zelida!
Ona stojaše ukočena, a crne oči pokrila je du-gim trepavicama.
— Zelido — dušo, oh, daj melema dvema ranama!
Zelida zadrhta i zbunjena pade na grudi Nenadove.
Slatki poljupci, čisti i sveti, behu pečat njihove ljubavi, a neme suze vrela slova, kojima je ona u dušama njihovim zapisana.
Nenad je osećao na svojim usijanim prsima rastapljajući se beli sneg Zelidinih grudi. Usna mu plamtijaše na Zelidinim usnicama.
Slatki večernji vazduh obletao je ljubavlju razdragane duše i opominjaše ih na rastanak.
Fata opomene Zelidu, da je krajnje doba i pozove je u njenu odaju.
Zelida se vrelim poljupcem oprosti od Nenada i ode s Fatom u svoju odaju.
V.
Beše dockan u veče. Zelida je već zaspala u svojoj odaji, samo Fata što čekaše svoga gospodara. Naposletku dođe i Mustaj-beg, koji je kod prote Nenadovića na divanu bio.
On se pope uz stepene, Fata mu je svetlila. Uđe u svoju sobu, posadi se na divan, napuni lulu, zapali je i počne puštati oko sebe tanke oblake mirisave bošče.
Sad ćemo najbolje videti Mustaj-bega.
Mustaj-beg je čovek srednje veličine, lica smeđa i ozbiljna. Veliki spušteni brci padali su na dugu retku bradu. Čelo mu je puno bora, oči upale i sekućeg pogleda, a na njima okrutile se crne obrve, te mu prave oštar i junački pogled.
Mustaj-beg se nosio kao pravi Osmanlija.
Glava mu je uvijena žutom svilenom čalmom, a ogrnuo se u dugo ćurče, pošiveno najboljim kožicama kašmirskim. Prsi je pokrio lepim jelečem, okićenim samom srmom i suvim zlatom. Opasao se šarenom vunenom maramom, a ispod ćurka vide se plave damlije od najbolje čoje. Ćuteći sedeo je na divanu i pušio. Kad je lulu popušio, okrene se robinji, koja zapovest očekivaše.
— Je li Zelida zaspala?
— Jeste, gospodaru.
— Je li đaur još na nogu?
— Jeste, gospodaru.
— A ti mu kaži, da ću ga odmah pohoditi. Fata ode u sobu Nenadovu.
Nenad se već predigao. Boljetica pouminula je. On se šetao po svojoj odaji i mislio na Zelidu, kad Fata uđe. Opazivši robinju, stade.
— Gospodaru, Mustaj-beg te pozdravio, da će te sada pohoditi.
— Kaži mu, da mi je u svako doba dobro došao.
Robinja ode; posle nekoliko trenutaka beše Mustaj-beg u sobi Nenadovoj.
Posle obična pozdrava posade se.
— Nenade, reče Mustaj-beg, ti si se Alahovom pomoći već predigao.
— Hvala Bogu!
— Svaki dan pita proto za tebe.
— Proto — ta on me je samo tri put posetio u ovoj bolesti!
— Jest, al' ja svaki dan odlazim njemu u konak.
— Proti? zapita Nenad, čudeći se.
— Da proti; i danas sam mu pripovedio moj život, kazao sam mu, ko sam i odakle sam.
— Kako? pogleda ga Nenad začuđeno. — Zar ti nisi odavde iz grada, i zar nisi u Šapcu rođen?
— Nisam, nego ako hoćeš, pripovediću ti u kratko moj život.
— Ja ću radosno slušati.
— Ja sam rođen u Sremu u K; ime mi je Marko. Otac mi beše bogat trgovac i imao je velika dobra, koja je na parnici izgubio osim jednog komada zemlje, gde smo imali i lepu kuću. Godine 1776 bude sabor u Karlovcima. Ja zaželim otići na sabor, pa se digiem sa nekoliko mladih Srba i odosmo u Karlovce. Išao sam u više sednica i slušao sam razna za Srbe važna većanja.
— Jedno veče odemo nas nekoliko mladića u mehanu, da se proveselimo. Tu se nekako protiv bečke vlade tako izrazim, da sam još onu noć od potere umaći morao. Pobegnem u Bosnu. No da me ne bi Turci izdali, preobučem se u tursko odelo i dođem u Brčko, gde sam kao Mustaj živeo i imajući nešto para pri sebi trgovao sam.
Jednom se spremaše Turci u Brčkom za doček bivšeg vezira zvorničkog Jusuf-paše, koji odlazi u Beograd na novo vezirstvo. Sav trgovački esnaf. morade izaći pred njega. I ja sam bio — kao Turčin — među trgovcima. Dođe Jusuf-paša, i naš esnaf učini mu svoje podvorenje. Kad smo stojali pred njime, merio me je mrkim pogledom, a ja se poplašim, da mi otkuda ne uđoše u trag. Poklonim se Jusuf-paši i pođemo iz dvora. Kad sam došao u svoj dućan, stanem premišljati: daj da se bega, dok je koža čitava; ali ujedanput vidoh, gde upravo u moj dućan dolaze dva pašina momka. Prebledim sav, noge mi utrnuše i nisam se mogao s mesta maći. Kako uđoše, učini mi najstariji selam. Ja u mojoj zabuni, ne znam kako da odselamim.
— E delija, poziva te paša na divan!
Pun straha i zle slutnje odem pred pašu. Paša je bio poturica.
— No, delija, reče mi paša lepo srpski, — okani se tvoga šićarenja, pa hajde za mnom.
— Hoću, čestiti pašo, kako ti zapovediš, ja sam. pokoran.
Paša, držeći me za pravog muslimana, povedeme sobom u Beograd, kuda je premešten bio. On me tako zavole da me posle devet meseci oženi svojom kćeri, lepom Tahirom.
Ovde u Šapcu umre dizdar-aga, Jusuf-paša: pošlje me na njegovo mesto. Prve godine rodi mi Tahira kćer Zelidu. I to mi je jedini amanet od moje lepe Tahire. Tahira posle tri godine umre i mene za njom tako tuga savlada, da sam na dizdarstvu zahvalio. Umre i Jusuf-paša; mati moje Tahire dođe k meni ovamo, a kad se Šabac predao, ostavi me i ode u Bosnu svome bratu Razvan-begu, ja pak ostadoh sam sa mojom Zelidom i s jednom robinjom, koju vrlo dobro poznaješ.
Čudeći se gledao je Nenad Mustaj-bega. Čudan mu beše njegov život, a osobito iznenadilo ga je, što je Mustaj-beg srpske krvi i srpske vere.
— Pa gde ti je ćerka? zapita Nenad zbunjeno.
— Ona je u svojoj odaji; po turskom adetu ne smeš je ni videti.
Nenad poćuti. Njemu dođe pred oči lepa Zelida, i njena nevina ljubav srce mu pritiskivaše.
— Pa valjda nećeš odsad Turčinom biti, dakle mi je možeš pokazati, poče Nenad malo nesigurnim glasom.
— Vala, ona je turskoga zakona, pa je ne smem terati da se krsti, jer ona i sad drži da sam pravi Turčin.
— A hoćeš li ti od danas biti pravi Srbin?
— A kad nisam bio Srbin! Spolja sam bio Turčin, al' u srcu Srbin, i taj ostajem doveka!
— Za koga misliš dati tvoju kćer?
— Za koga ona ushte, samo da je čestit i valjan, al' bi voleo da pođe za pravog Srbina.
— A bi l' ti to porekao, bi li joj zabranio poći za onoga, koga ona sebi izbere?
— Vala ne bi', ne bi' joj mogao žao učiniti, jer je volim kao samoga sebe.
— Misliš li odsad živeti ovde?
— Kad bi prilika donela, voleo bi ostaviti onde kosti moje, gde sam se i rodio.
Noć je međutim u veliko nastupila.
Marko oprosti se s Nenadom i ode.
Nenad je još dugo budan bio i šetao se po odaji.
Slavuji su već zoru pozdravili, a sunce se lagano pomaljalo iz istoka vedra.
Nenad je na nogu u svojoj odaji. Udara na sebe najlepše odelo. On će danas prvi put izaći i pohoditi protu Nenadovića.
Pri polasku dočeka ga Marko i oboje odu u konake protine.
Prota ih lepo dočeka, i čini se, da je bilo sve pripravljeno za doček Nenadov. Kako nastupiše prvoj straži, viknu stražar i dade znak ostaloj družini. Svi oštre mače potrgoše i pozdraviše Nenada sa: „Ura!"
U avliji protina konaka, beše oko pedeset odabranih junaka. Pred njima se lepršala razvijena trobojna zastava. Kad je Nenad stupio sa Markom u dvoranu, pozdraviše ga junaci gromkom vikom.
Prota je stajao pred junacima sa časnim krstom i britkom sabljom u desnici. Nenad mu pristupi i celiva mu ruku, a prota ga blagoslovi i poljubi u junačko čelo. Prota se jako radovao videći najhrabrijeg svog junaka, koji je prvi na šabačkim bedemima srpsku zastavu usadio; on ga pohvali pred svima i naposletku reče:
— Za junaštvo, kojim si se odlikovao, evo ti dajem đordu u znak najvišega odličija.
Dva momka privezaše mu o bedrice mač, a vojnici zahoriše gromko: „ura!"
Marko je sve ovo radosno gledao. On se radovaše što je taka junaka u svome konaku čuvao i dvorio.
Prota odvede Nenada i Marka u svoj dvor.
Posle jednog sata vrate se ova dvojica u konake Markove. Uđoše u prostranu avliju.
— Marko, reče Nenad, — hajdmo u baštu; ja je još do danas nisam pohodio.
— Drage volje, ali je Zelida u njoj — vidiš, vrata su otvorena.
— Valjda nećeš što sumnjati o meni!
Nenad pođe u baštu, a za njime i Marko ma i protivu volje.
Nenad pogleda u Marka, već je i usnom zadrhtao, htede govoriti, ali mu grlo onemi, i on obori junačku glavu.
Marko ga je pogledao i primetio buru u njemu. Uzme ga za ruku i uvede u prostranu baštu.
Nenad razgledaše mirisom okićenu baštu, mirisaše ljubice, zagledaše lale, ne bi li svoje misli rasejao.
Marko je sve to primetio i čuđaše se tome, a u srcu osećao je, da će neku tajnu čuti.
— Nenade, reče mu; što si tako neveseo? Čega si se setio, da li svoje majke, ili ...
— O Marko, upade Nenad drhćućim glasom, — ja ću ti kazati, jer kazati moram. Marko, ja volim jedno lepo, ubavo devojče!
— Pa i jesi junak za voljenje! A koja je ta cura, u koju si se zagledao?
— O Marko, ja volim... volim... tvoje jedinče — tvoju lepu Zelidu.
Mustaj ga pogleda ozbiljno; obrazi mu sevnuše živim ognjem.
— Da, tvoju lepu Zelidu... i ona voli mene ... Marko nije mogao govoriti, nije se mogao maknuti, on to ni misliti nije mogao.
— Oprosti, Marko! Mene lepa Zelida ljubi — mi smo se jedno drugom zaverili, mi se milujemo — a ti ćeš našu ljubav blagosloviti, jer si mi dao reč, da ćeš je onome dati, koga njeno srce zavoli.
Marko je neprestano ćutao. Iznenadna ova novost oduze mu glas.
— Slušaj, Marko, nastavi Nenad. — Ja mislim, da sam vredan tvoje lepe Zelide. Vidiš ovo srce, ove grudi — sve je njeno, a blaga imam dosta, suviše tvoja me Zelida ljubi. Oh, eno je kod senice! Zaiđimo za ove žbuniće, da nas ne vidi, da se ne poplaši. Stani ti ovde za ovaj žbun. A ja ću dovesti ovamo moje zlato, tvoj najmiliji amanet, hoćeš se uveriti, da se naša srca miluju.
Marko morade naposletku popustiti. On stane za žbun pun najvećega nemira.
Nenad ode hitro pod zelenu senicu i iznenada stade pred lepu Zelidu, koja je u samoći uzdisala za njime, u beloj ručici držeći nekoliko ljubica, koje je uzbrala, u kitu svezala, pa ih uzdisajem napajala, da bolje mire, kad budu na prsima Nenadovim.
Zelida videći Nenada svoga, zadrhta i uplašena padne u otvoreni zagrljaj njegov.
— Zelido, dušo moja, hajd'mo sa ovoga mesta; tu su se silni slavuji prikrili — hoće, dušo, našu ljubav izdati.
I Nenad joj pritisne vatreni poljubac na usijane usnice.
— Hajd'mo, zlato moje, reče tiho Zelida i prisloni se na Nenada, a ruku mu držaše na svojim belim grud'ma.
Nenad je goreo u slatkom životu.
Zagrljeni tako dođu oboje do žbuna, gde je otac Zelidin prikriven stajao. Jedva se seti Nenad ovde na sakrivenoga Marka.
— Zelido, ne idimo dalje, ovamo su žbunići opasniji, a cvetići same izdajice — a i Mustaj-beg, tvoj otac...
— Oh, dragi, preseče mu reč Zelida; ne spominji moga babajka; on je tako dobar — dobar kao ti, dušo moja! Što ja volim, voli i moj babajko!
Marko je stojeći za žbunom plakao od milosti.
— Oh, Zelido, prihvati Nenad, — ja se moram od tebe udaljiti, ja te moram ostaviti, ali veruj, dušo, da ću te večno ljubiti, misli moje lebdiće samo nad tobom!
— Nenade, uzdahnu Zelida, pogledavši ga žalosno, zar ti nisu slatki moji zagrljaji? Zar nisu dosta tople ove moje grudi? Zar u meni vatre nema, da te ljubiti mogu? Nenade! u teškom jecanju razdragana srca nastavi Zelida, ostani kod tvoje Zelide, i kod nje su slatki dani, i kod nje ima spokojna života! — Seti se Boga, ne ostavljaj me! — Ja te volim kao sunce dan, kao mesec noć, kao drobne zvezdice vedro, plavo nebo ... ostani, dušo...
Zelida je pala na Nenadove grudi i jecala je. Nenad je drhtao. On je držao ljubavlju razneženu dušu na svojim junačkim prsima.
— Zelido, ružo moja! Opasnost je sve veća, znaš da sam ja hrišćanin — a ti... otac — zbogom!
— Ne, vikne Zelida i grčevito mu stisne ruku, — ja sam ono, što i ti. Zar je u tebe drukčija duša, drukčije srce? — Moj otac — on je tako dobar, tako milostiv — on mene jako voli. Hajdemo njemu, išti me, dragi, u njega, ja ću mu pasti na krilo i moliću da me tebi pokloni.
Žbun zašušti. Marko stade pred zaljubljene. Zelida je onemila i drhćući priljubi se svome ljubazniku.
Marko pritrči svojoj ljubljenoj ćerki.
— Slatka sabljo moja! Ne boj se, evo babe tvoga, on te voli — voli većma nego samoga sebe!
Zelida je otvorila svoje lepe oči i gledala je poplašeno svoga babajka.
— Ne boj se kćeri moja! Ljubi Nenada, ljubi tvoga dragoga!
Marko zagrli Nenada i Zelidu.
— Deco moja mila, samo se tako večno ljubite, a onaj gore izliće na vas svoj blagoslov!
*
Posle nedelju dana, pokrsti se Zelida. Nenad se venča njome i vrati se, oprostivši se sa protom Nenadovićem, u kićeni Srem, svojoj miloj majci.
Nenad izradi Marku dopuštenje, da se može vratiti u svoj zavičaj. Marko otpusti robinju Fatu, koja ode u Bosnu, pa dođe svojoj deci u P, gde je još dugo živeo.
Napomene[uredi]
- Ova pripovetka je prvi put objavljena u časopisu "Danica", 1862 br. 24-27
Izvori[uredi]
- Milorad P. Šapčanin: Celokupna dela, Knjiga druga, strana 163-189. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.
|