Рајина суза

Рајина суза Писац: Јован Грчић Миленко

(Алегорија.)
Падиша је дуран, бесан,
А не може бес да зблажи;
Падиша је срцем болан,
А узалуд лека тражи.
»Мене боли, — незналице!
Срце боли... бол га пали;
Видајте ме!«...
А лекари задрхтали
Поражени са — незнања.

Падиша је дуран, бесан,
А не може бес да зблажи;
Падиша је срцем болан
А узалуд лека тражи.
На далеко бол се чуо...
Осетио бол султана:
Та царство се уздрмало
Код царевих болних дана!

На далеко вест се чула...
И харемска бела була
Зна је веће;
А с ума је ретко смеће
Многи злотвор — у потаји.
На далеко вест се чула...
Људи, деца, све по реду
Друго зборит’ не умеду
До о њеном црном крилу.
А дервиша мукло грло
Тужно дрхти по мунара,
Тражећ’ милост у Алаха
За падишу — сиромаха!

На далеко вест се чула...
Пролетела даљне краје,
Јера многи за њу хаје...
Па мало јој места било
На површју обасјану:
И у ноћно мрачно крило
Завирнула равнодушно,
Завирнула у — тамницу!
У тамници робе тужи...
Векови га оковали...

А тамничар некрштени
Подругљиво бригу води
Да се тама — не умали!
У скученом, у простору,
Не сме, тужан, ни да дане,
Па ни сузу да убрише,
Што му на груд често пане.
У тамници робе тужи...

Ал’ кад зачу да султана
Бол од нешто мало дана
Скоро смаче и савлада,
У срцу му живну нада,
Смело гледну, смело рече:
»Знадем бољу у султана!«

Роб је рек’о...
Ал’ и та се речца чула,
И о њојзи збори була,
Па је ретко с ума смеће;
И ропска је речца хитра,
Јер и султан зна је веће!

И доводе сињег роба
Пред падишу боланога.
»Клети скоте, де, говори!
Што не знаше змије многе,
То ће гуштер ваљда знати,
Де, од чега царе пати?«...

»Болан царе! Боља ота
Много значи;
А душа је твоја мала
Да је сама протумачи...
Лекари су кукавице!
Лекови им отровани!
На што су ти?
Та тебе ће, милостиво,
Суза једна да са’рани...
Јер то, царе, што те пече,
То је суза беднe paje,
Што ј’ на срце твоје пала
Да га пали и — сагоре...
Веруј, царе и — злотворе!«...
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Мач је севн’o...
Охладнела крвца врела
У прcима смелог роба;
Ал’ из гроба
Поникла му мис’о смела
Са којом ће радо пасти
Милиони!...
А султан је дуран, бесан...
А не може бес да зблажи:
А султан је срцем болан,
А узалуд лека тражи...

У Бечу, из »Зоре«, 1867.

Извор

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 134-137

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.