Рат Краља Дечанског са бугарским Царем

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

И тако заповеди превисоки краљ свима војницима земље српске отачаства свога да се скупе на поље звано Добрич; то је поље дивно и велико у месту званом Топлица, и лежи поред реке Мораве. На том пољу многи древни цареви страшне битке међу собом водише. Ту се и овај превисоки краљ, надаше да се бори са царем бугарским. И пошто се сабра војска овoга благочастивога и превисокога краља и много мноштво изабраних војника и кад се он беше спремио на рат очекујући долазак зломисленог цара, тако дођоше уходе овоме господину краљу говорећи: „Знано ти буди, превисоки краљу, да се подигао цар са силама својим од града свога славнога Бдиња од реке зване Дунав и иде у државу краљевства ти у место звано Земун и ту хоће битку да чини с тобом. И у тај час узевши превисоки краљ војнике своје и дигнув се на рат хитно пође према њему.

И дошавши на место, на коме би прославити се овоме превисокоме краљу с велемоћним својим војницима, поче их крепким, слатким речима храбрити, као и силни цар маћедонски кад је учинио битку с царем персијским Даријем; и тако видев дар бугарски долазак господина краља који је ишао противу њега на бој, у великом метежу бивши, иако принуђен, не хтеде ићи противу њега у бој.

И господин краљ уреди своје војнике на пукове смишљено и разумно: једну чест изабраних војника својих одвоји са сином својим младим краљем, да иде у бој, сам пак с другом чести војске; и тако се устрми на борбу говорећи: „У име твоје Господе, погнаћу непријатеље моје и победићу их". И тада уструбише трубе бојне с обе стране победу кад се оружја сразише и коњи врхом рзаху и велика вика би; младићи превисоког краља тако беху уређени за борбу стрељајући обема рукама ништа не погрешише и почеше се бити моћно, и стајаху крепко не одвајајући се један од другог. И, тако борећи се, беше падање много и тако одоле сила српска. Видев пак цар Михаило падање војника својих, поче бежати ,и у бежању његову сила Господња сапе ноге коњу његову и, павши с коња разби све тело своје. И тако војници господина краља видевши пад његов, припадоше и умртвише га оружјем својим и тако издахну. И положив тело његово на коња принесоше га господину своме краљу.

И видев превисоки краљ такав пад тога зломисленога наједанпут отвори благохвална уста своја и у разнежености срца, подигав руку у вис, прво прослави Бога, који седи на херувимима, и опет запева богохвалну песму с Давидом говорећи: „Који је Бог велики као наш Бог? Ти си Бог једини који твориш и ево ја познах како је велики Господ; и помоћ моја је од Господа, који је створио небо и земљу; а на теби се Господе, утврдих од утробе, из црева матере моје; и сви народи нападоше ме, и именом твојим опрех им се; и кад се збираху заједно противу мене, договарајући се да ми душу узму, ја се на те уздах; и ево видим; како нема бекства за мене, а нема никога који је тражио душу моју; и ево великог Господа нашег и велике крепости његове, и разуму његову нема броја".

И рече силнима својим: „Дођите сви рођени отачаства мога, и кликните са мном, Господу говорећи: „Диван јеси, Владико, на висини и који твориш чуда, и показао си међу народима силу твоју видљиву данас, на помоћ нашу, од лица крепости твоје". И кад, превисоки краљ изговори ове речи, скинуше тело рањено овога празноумног цара, и положише га пред очи господина краља. И, погледав га како лежи пред њим лишен сваке почасти и славе царске, обруган високом охолошћу ума свога и несмисленом хвалом својом, и, тако рећи за смех овај господин наш превелики краљ, узе реч Богооца, рече: „Видех нечастивога како се преузноси као кедри ливански, и мину и ево не беше га, и потражи га, и не нађе се место његово".

И, док се ово догађало, војници и сила господина краља гоњаху силу и многе народе цара Михаила, све секући, оне пак стрељајући, а друге бодући, а остале рањене вођаху силом превисоком краљу и сину његовом младоме краљу Стефану. Јер и овај млади краљ много се прослави у рату том, као Исус Навин противу иноплеменика, који озлобише Израиља, по писму које о њему сведочи; да млад бејаше телом, но велики ратоборац, јер Мојсије боговидац тога Исуса Навина васпита како би му служио у побожности, и чистоти и девичанству, упућујући и учећи богољубазним речима. Јер знађаше да ће бити у место њега вођ и чувалац отачаства свога.

Велике су и страшне борбе биле тога дана и толико пролиће крви тих безбожних и поганих народа, који су пошли на земљу српску са овим царем, ,да се, велим, сама та река звана Струма изменила сва у крв, јер бејаху сечени као пољска трава по Богооцу: „И секао си у ужасу главе силних, јер претњом силе своје умањи их и јарошћу својом сурва их". А трупине телеса њихових зверовима земаљским, а пути нечисте птицама небесним, јер не беше никога да их погребе.

И сутрашњи дан, који би по тој крепкој борби, овај превисоки краљ сабра сав сабор, у дан недељни и у час први дана приношаху му војници много злато, и свите царске, и богатство небројено, коње прекрасне овога цара бугарског и сила његових које се дигоше на отачаство овога превисокога, јер ево сву славу њихову и богатство, које имађаху, предаде Господ у руке овоме превисокоме краљу као што је у причи: „Моје је сребро и злато, и даћу их коме хоћу", и опет „Ако мене послушаш, богатство ћеш царева појести".

И све велможе тога цара, које ухватише у боју, доведоше пред лице господина краља и имађаху железне окове на ногама својим. Многи од њих не вероваху да је погубљен цар њихов, него мишљаху да је избегао смрт у великом том боју; и наједном заповеди господин краљ да се изнесе мртво тело овога цара. А они видевши истину, горко се исплакаше бијући своја лица сви и једним гласом узвапише говорећи: „О љубљени и слатки наш господине, крепки царе, тако ли погибе, и сад лежиш, немајући никакве потребе од славе царства ти? Где је сад престо твој златни? Где је слава богатства твога? Где je многоцени бисер твој, и камење драго, и различне златне свите? Где су мисли твоје? Устани и види жалост нашу велику и тугу, која нам се прикључи данас. Ево дакле, лишени славе своје и у великом унижењу стојимо нагнани силом, ако и нећемо. И тако почеше молбе чинити превисокоме краљу, говорећи: „Благочастиви, и христољубиви, и Богом постављени краљу, ево ми сви видимо благодет Божју, која се данас збива на теби и нашег господина и храниоца који је пао под руком твојом, као што се види. Ну опомени се, превисоко ти краљевство, колико је био силан и крепак овај наш господин, царајући над многим народима, и како је скоро јуче, имао славу своју, а данас је понижен и здробљен као прах, и такву је смрт искусио ван своје државе. Него помилуј нас превисоко ти краљевство и заповеди преславном твојом речју да се погребе тело овога господина нашег, јуче твога противника, а сад недостојнога ти роба".

И господин краљ, чувши молбу њихову посаветова се са свима силним својим, и тако заповеди да се с чашћу пренесе тело овога цара и да се положи у цркви светога мученика Христова Ђорђа, у месту званом Нагоричком. И ту лежи и до овога дана на хвалу Богу, а на прослављање и част овога превисокога краља и светога отачаства његова где лежи тело овога цара бугарског Михаила.