Rat Kralja Dečanskog sa bugarskim Carem

I tako zapovedi previsoki kralj svima vojnicima zemlje srpske otačastva svoga da se skupe na polje zvano Dobrič; to je polje divno i veliko u mestu zvanom Toplica, i leži pored reke Morave. Na tom polju mnogi drevni carevi strašne bitke među sobom vodiše. Tu se i ovaj previsoki kralj, nadaše da se bori sa carem bugarskim. I pošto se sabra vojska ovoga blagočastivoga i previsokoga kralja i mnogo mnoštvo izabranih vojnika i kad se on beše spremio na rat očekujući dolazak zlomislenog cara, tako dođoše uhode ovome gospodinu kralju govoreći: „Znano ti budi, previsoki kralju, da se podigao car sa silama svojim od grada svoga slavnoga Bdinja od reke zvane Dunav i ide u državu kraljevstva ti u mesto zvano Zemun i tu hoće bitku da čini s tobom. I u taj čas uzevši previsoki kralj vojnike svoje i dignuv se na rat hitno pođe prema njemu.

I došavši na mesto, na kome bi proslaviti se ovome previsokome kralju s velemoćnim svojim vojnicima, poče ih krepkim, slatkim rečima hrabriti, kao i silni car maćedonski kad je učinio bitku s carem persijskim Darijem; i tako videv dar bugarski dolazak gospodina kralja koji je išao protivu njega na boj, u velikom metežu bivši, iako prinuđen, ne htede ići protivu njega u boj.

I gospodin kralj uredi svoje vojnike na pukove smišljeno i razumno: jednu čest izabranih vojnika svojih odvoji sa sinom svojim mladim kraljem, da ide u boj, sam pak s drugom česti vojske; i tako se ustrmi na borbu govoreći: „U ime tvoje Gospode, pognaću neprijatelje moje i pobediću ih". I tada ustrubiše trube bojne s obe strane pobedu kad se oružja sraziše i konji vrhom rzahu i velika vika bi; mladići previsokog kralja tako behu uređeni za borbu streljajući obema rukama ništa ne pogrešiše i počeše se biti moćno, i stajahu krepko ne odvajajući se jedan od drugog. I, tako boreći se, beše padanje mnogo i tako odole sila srpska. Videv pak car Mihailo padanje vojnika svojih, poče bežati ,i u bežanju njegovu sila Gospodnja sape noge konju njegovu i, pavši s konja razbi sve telo svoje. I tako vojnici gospodina kralja videvši pad njegov, pripadoše i umrtviše ga oružjem svojim i tako izdahnu. I položiv telo njegovo na konja prinesoše ga gospodinu svome kralju.

I videv previsoki kralj takav pad toga zlomislenoga najedanput otvori blagohvalna usta svoja i u razneženosti srca, podigav ruku u vis, prvo proslavi Boga, koji sedi na heruvimima, i opet zapeva bogohvalnu pesmu s Davidom govoreći: „Koji je Bog veliki kao naš Bog? Ti si Bog jedini koji tvoriš i evo ja poznah kako je veliki Gospod; i pomoć moja je od Gospoda, koji je stvorio nebo i zemlju; a na tebi se Gospode, utvrdih od utrobe, iz creva matere moje; i svi narodi napadoše me, i imenom tvojim opreh im se; i kad se zbirahu zajedno protivu mene, dogovarajući se da mi dušu uzmu, ja se na te uzdah; i evo vidim; kako nema bekstva za mene, a nema nikoga koji je tražio dušu moju; i evo velikog Gospoda našeg i velike kreposti njegove, i razumu njegovu nema broja".

I reče silnima svojim: „Dođite svi rođeni otačastva moga, i kliknite sa mnom, Gospodu govoreći: „Divan jesi, Vladiko, na visini i koji tvoriš čuda, i pokazao si među narodima silu tvoju vidljivu danas, na pomoć našu, od lica kreposti tvoje". I kad, previsoki kralj izgovori ove reči, skinuše telo ranjeno ovoga praznoumnog cara, i položiše ga pred oči gospodina kralja. I, pogledav ga kako leži pred njim lišen svake počasti i slave carske, obrugan visokom ohološću uma svoga i nesmislenom hvalom svojom, i, tako reći za smeh ovaj gospodin naš preveliki kralj, uze reč Bogooca, reče: „Videh nečastivoga kako se preuznosi kao kedri livanski, i minu i evo ne beše ga, i potraži ga, i ne nađe se mesto njegovo".

I, dok se ovo događalo, vojnici i sila gospodina kralja gonjahu silu i mnoge narode cara Mihaila, sve sekući, one pak streljajući, a druge bodući, a ostale ranjene vođahu silom previsokom kralju i sinu njegovom mladome kralju Stefanu. Jer i ovaj mladi kralj mnogo se proslavi u ratu tom, kao Isus Navin protivu inoplemenika, koji ozlobiše Izrailja, po pismu koje o njemu svedoči; da mlad bejaše telom, no veliki ratoborac, jer Mojsije bogovidac toga Isusa Navina vaspita kako bi mu služio u pobožnosti, i čistoti i devičanstvu, upućujući i učeći bogoljubaznim rečima. Jer znađaše da će biti u mesto njega vođ i čuvalac otačastva svoga.

Velike su i strašne borbe bile toga dana i toliko proliće krvi tih bezbožnih i poganih naroda, koji su pošli na zemlju srpsku sa ovim carem, ,da se, velim, sama ta reka zvana Struma izmenila sva u krv, jer bejahu sečeni kao poljska trava po Bogoocu: „I sekao si u užasu glave silnih, jer pretnjom sile svoje umanji ih i jarošću svojom surva ih". A trupine telesa njihovih zverovima zemaljskim, a puti nečiste pticama nebesnim, jer ne beše nikoga da ih pogrebe.

I sutrašnji dan, koji bi po toj krepkoj borbi, ovaj previsoki kralj sabra sav sabor, u dan nedeljni i u čas prvi dana prinošahu mu vojnici mnogo zlato, i svite carske, i bogatstvo nebrojeno, konje prekrasne ovoga cara bugarskog i sila njegovih koje se digoše na otačastvo ovoga previsokoga, jer evo svu slavu njihovu i bogatstvo, koje imađahu, predade Gospod u ruke ovome previsokome kralju kao što je u priči: „Moje je srebro i zlato, i daću ih kome hoću", i opet „Ako mene poslušaš, bogatstvo ćeš careva pojesti".

I sve velmože toga cara, koje uhvatiše u boju, dovedoše pred lice gospodina kralja i imađahu železne okove na nogama svojim. Mnogi od njih ne verovahu da je pogubljen car njihov, nego mišljahu da je izbegao smrt u velikom tom boju; i najednom zapovedi gospodin kralj da se iznese mrtvo telo ovoga cara. A oni videvši istinu, gorko se isplakaše bijući svoja lica svi i jednim glasom uzvapiše govoreći: „O ljubljeni i slatki naš gospodine, krepki care, tako li pogibe, i sad ležiš, nemajući nikakve potrebe od slave carstva ti? Gde je sad presto tvoj zlatni? Gde je slava bogatstva tvoga? Gde je mnogoceni biser tvoj, i kamenje drago, i različne zlatne svite? Gde su misli tvoje? Ustani i vidi žalost našu veliku i tugu, koja nam se priključi danas. Evo dakle, lišeni slave svoje i u velikom uniženju stojimo nagnani silom, ako i nećemo. I tako počeše molbe činiti previsokome kralju, govoreći: „Blagočastivi, i hristoljubivi, i Bogom postavljeni kralju, evo mi svi vidimo blagodet Božju, koja se danas zbiva na tebi i našeg gospodina i hranioca koji je pao pod rukom tvojom, kao što se vidi. Nu opomeni se, previsoko ti kraljevstvo, koliko je bio silan i krepak ovaj naš gospodin, carajući nad mnogim narodima, i kako je skoro juče, imao slavu svoju, a danas je ponižen i zdrobljen kao prah, i takvu je smrt iskusio van svoje države. Nego pomiluj nas previsoko ti kraljevstvo i zapovedi preslavnom tvojom rečju da se pogrebe telo ovoga gospodina našeg, juče tvoga protivnika, a sad nedostojnoga ti roba".

I gospodin kralj, čuvši molbu njihovu posavetova se sa svima silnim svojim, i tako zapovedi da se s čašću prenese telo ovoga cara i da se položi u crkvi svetoga mučenika Hristova Đorđa, u mestu zvanom Nagoričkom. I tu leži i do ovoga dana na hvalu Bogu, a na proslavljanje i čast ovoga previsokoga kralja i svetoga otačastva njegova gde leži telo ovoga cara bugarskog Mihaila.