Ratovanje cara Konstancija u današnjoj Bačkoj (prvi deo)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Ratovanje cara Konstancija u današnjoj Bačkoj
— Iz Amijana Marcelina XVII i XIX knjige —

Amijan Marcelin, rimski istorik 4 veka po Hr., priča u svom delu Rerum gestarum libri XXXI (od koga nam je sačuvana samo druga polovina, knjige XIV — XXXI) na dva mesta o ratovanju cara Konstancija, sina Konstantina Velikog, u oblasti između Dunava i desne obale Tise. Konstancije je tu ratovao godine 358 i 359, u glavnom sa Sarmatima.

Ovde donosimo samo tačan prevod Amijanovog pripovedanja.

Istorija današnje Bačke u antičko doba sasvim nam je slabo poznata. Zato su ove epizode u toliko interesantnije.

Amijanove podatke proučićemo kritički drugom prilikom.

Knjiga XVII[uredi]

Glava 12[uredi]

— Caru, koji se u to vreme, u zimu, odmarao kod Sirmijuma,[1] stadoše dolaziti nemili glasovi da Sarmati i Kvadi, koji žive u prijateljstvu, jer su susedi i imaju slične običaje i oružje, izmešani upadaju u obe Panonije[2] i jednu Meziju[3] s pojedinim četama. — Oni su veštiji da ratuju kao hajduci i pljačkaši nego dase bore na otvorenom polju, imaju dugačka koplja a oklopi su im pokriveni uglačanim pločicama od roga koje su naslagane u obliku perja na platnu. Njihovi konji mahom su počišćeni, da se ne bi uznemirili, kad vide kobile, i da ne bi pri nekoj zasedi pobesneli i izdali jahače glasnim rzanjem. — Oni pretrčavaju prostrane oblasti, ili goneći druge ili bežeći ispred drugih, na brzim i dobro obučenim konjma, a imaju jednog ili po neki put i po dva ,konja, da bi štedeli snagu konja menjajući ih i da bi jednom povraćali snagu time što će se drugi odmarati.

— I tako, pošto proće prolećna ravnodnevica, car, skupivši veliki broj vojnika, pođe voćen srećnom zvezdom i kad dođe na najzgodnije mesto, pređe mostom koji načini od lađa preko Histra,[4] koji je bio poplavio obale, zbog toga što su se bile otopile gomile snegova, pa upadne u varvarsku zemlju, da je opustoši. Varvari, preduhitreni njegovim brzim maršem i videći da su čete rimske hrabre vojske, za koju su mislili da se u ovo doba godine još ne može da iskupi, već podnele svoje mačeve pod njihova grla, nisu smeli ni da dahnu ni da stanu, nego se svi nadadu u begstvo, hoteći da izbegnu iznenadnu propast. — Pošto većina izginu, jer im strah beše sputao noge, oni koji su brzinom bili izbegli smrt, skriveni po tajnim udoljinama u brdima, posmatrahu odatle kako im od mača propada otadžbina, koju bi sigurno spasli da su se oduprli s onom snagom s kojom su pošli u begstvo. — To se dešavalo u onom delu Sarmatije koji leži prema Panoniji Drugoj, a s istom hrabrošću rimska je vojska, jureći kao vihor, uništavala varvarsku silu, palila i pljačkala oko Valerije. — Usled ovog strašnog poraza, Sarmati, ostave odluku da se kriju, i, tobože pod izgledom da traže mir, podele vojsku na troje pa namisle da napadnu naše iznenadno... na izvesnom mestu gde naši ne bi mogli upotrebiti oružje niti izbeći rane niti se dati u begstvo, koje ostaje kao poslednje sredstvo za spasavanje u najopasnijim slučajevima. — U tom trenutku dođoše Sarmatima, da podele s njima opasnosti, Kvadi, koji su im često bili nerazdvojni saveznici u njihovim pljačkaškim pohodima. Ali ni njima ne pomože njihova drskost, nego uleteše u otvorenu pro- past. Veliki broj njih pogibe tu a oni koji su se mogli spasti umaknu preko poznatih brda. Ovaj događaj podiže duh Rimljana i dade im nove snage i njihova vojska zbivši gušće redove pođe brzo ka kvadskoj zemlji. Kvadi znajući iz iskustva šta ih čeka reše da zamole ponizno za mir is poverenjem dođu pred cara, koji je u takvim slučajevima bio blag, i na dan koji je bio određen da im se saopšte uslovi.. . naskoro dođe Zizajis, jedan knez, mladić krupnog stasa, pa uredi sarmatske čete kao za bitku, da tako uređene mole cara. Kad opazi cara, on zbaci oružje i pruži se ceo po zemlji. Tako ostade ležeći kao mrtav. Glas ga izdade od straha te nije mogao moliti i to izazove još većesažaljenje. On pokuša više puta da progovori, ali mu je jecanje prekidalo reči, i on uspe da kaže samo ponešto od onoga što je hteo reći. — Naposletku se malo ohrabri i na carevu zapovest podigne se nakolena. Povrativši govor on stane, klečeći, preklinjati da mu se oproste gresi. Isto tako i ceo njegov narod koji je došao da moli stajao je nem od straha, dok je njegov knez bio u opa- snosti. A kad njemu bude naređeno da ustane, on da svojima znak da mole, koji su oni odavno očekivali. Na to oni pobacaju šlemove i oružje pa pruže ruke u znak da preklinju... †[5] Oni su se svima silama trudili da nadmaše svog kneza poniznim molbama. — Tu je strah bio doveo s ostalim Sarmatima i Rumona, Zinafra i Fragileda, podkneževe, i mnoge druge starešine; oni su imali iste molbe i iste nade. Svi obećavaju, radosni što im je život oprošten, da će popraviti što su učinili kao neprijatelji, traže da im se postave teški uslovi i nude svojevoljno Rimljanima sebe, svoja dobra, decu i žene. Ali blagost preovlada nad pravdom i njima bude naređeno da se vrate na svoje zemlje bez straha, a oni predadu naše zarobljenike. Oni dovedu i taoce koje im zatražiše i dadoše s velikom gotovošću obećanje da će se pokoravati rimskim zapovestima. — Videvši ovaj primer blagosti, doleteše sa svima svojima i knezovi Araharije i Uzafer, jedan od najuglednijih knezova, vojvsde svojih plemena, od kojih je jedan vladao delom Transjugitana i Kvada, a drugi nekim Sarmatima koji su s prvima bili tesno vezani kao susedi a i divljaštvom. Car, bojeći se da se njihovi ljudi ne bi, pod izgovorom da hoće da načine ugovor, iznenada dočepali oružja, i hoteći da razdvoji saveznike, naredi da se oni koji mole za Sarmate malo odmaknu, dok se ne svrši stvar s Araharijem i s Kvadima. — Ovi iziđu pred cara po običaju krivaca s pogrbljenim lećima. Oni se nisu mogli oprati od teških grehova i bojali su se da ih ne postigne najteža kazna. Kad im car naredi da dadu taoce, oni to učiniše. Dosada oni nisu nikada bili naterani da dadu takvo jemstvo da će is- puniti ugovor. — Pošto je stvar s njima svršena na lep način, bude pušten Uzafer da moli, mada se Araharije uporno bunio protiv toga i tvrdio da mir koji je on sam dobio treba da vredi i za Uzafera, jer je on njegov vazal i sluša njegove zapovesti. — Posle pretresa tog pitanja bude rešeno da Sar- mati ne podleže tuđoj vlasti (jer su uvek bili rimski klijenti) i da treba da dadu taoce kaojemstvo da će biti mirni. Oni prime taj uslov sa zahvalnošću. — Kad se raščuje da je Araharije prošao bez kazne, navali veliki broj naroda i knezova i stadoše moliti da im se s vrata uklone mačevi. I oni dobiju na isti način mir koji su tražili. Kneževsku decu koju im zatražiše kao taoce oni dovedoše iz najdubljih krajeva svoje zemlje brže nego što se moglo pomisliti, a isto tako i naše zarobljenike, koje su predali, po zapovesti, s istom tugom kao i svoje.

— Kad je to sve dovedeno u red, obraćena je pažnja na Sarmate, koji su bili više dostojni sažaljenja nego li gneva. Neverovatno je koliku je sreću njima doneo ovaj dogaćaj. Stoga izgleda da je istina ono što neki misle da je carska moć u stanju da slomi sudbinu ili da je upravo carska moć sudbina. — Ovi Sarmati bili su nekad moćni i ugledni stanovnici ove zemlje, ali jedna tajna zavera naoruža njihove robove te izvrše nad njima zločin. I kako kod varvara svako pravo zavisi od sile, oni pobede gospodare, jer su bili jednaki s njima u divljaštvu, a u broju su ih nadmašavali. — Njihovi gospodari izgubiše glavu od straha i pobegoše Viktohalima, koji su živeli daleko odnjih. Oni su nalazili da je bolje da se pokoravaju strancima koji će ih braniti nego da služe robovima. Oni se požališe caru na svoje robove i on ih milostivo primi pod rimsko okrilje.

Onda oni zamole da im car i zaštiti slobodu koju im je dao. Car, dirnut nepravdom koja im je učinjena, pozove ih pred celu vojsku, oslovi ih blagim rečima i naredi im da imaju da slušaju samo njega i rimske vojvode, a nikoga više — I da bi povraćena sloboda dobila u sjaju, on im postavi za vladaoca Zizaisa, koji je zaista bio dostojan ovake visoke časti i u isto vreme pun vernosti (kao što se posle pokazalo). Pošto je ovako slavno svršio stvar, car ne dopusti nikome da se udalji, dok se naši zarobljenici ne vrate (kao što je bilo naređeno). — Posle svega ovoga, rimska vojska vrati se u Bregecije,[6] da uništi suzama ili krvlju poslednje ostatke rata s Kvadima, koji su besneli u tom kraju. Njihov knez Vitrodor, sin kralja Viduara, i Agilimund, podknez, s ostalim velikašima i sudijama, koji su upravljali raznim plemenima, kad videše vojsku u krilu svoje zemlje, padoše ničice pred noge vojnika † i kad dobiše oproštaj, postupiše po naredbama i dadoše svoj porod za taoce (kao jemstvo da će izvršiti uslove mira). Oni isukaše mačeve, koje poštuju kao bogove, i zakleše se da će ostati verni.

Glava 13[uredi]

— Pošto ovo bude svršeno sa srećnim uspehom (kao što je ispričano), dobro države tražilo je da se oružje brzo okrene na Limigante, robove Sarmate, jer je bila sramota i greh što su učinili nekažnjeno toliko zla. Jer kad su slobodni Sarmati upali u rimske zemlje, Limiganti kao da su zaboravili šta su učinili ranije pa su našli da je i za njih vrlo zgodno vreme da pređu rimsku granicu. U tom su se samo zločinu oni složili sa svojim gospodarima i neprijateljima. — Ali bude rešeno da kazna nad njima bude blaža nego što je zahtevala veličina zločina i da osveta bude u tome što će biti premešteni daleko negde te tako izgubiti mogućnost da nam škode. A oni su se morali bojati veće kazne, jer su bili svesni kakva sunedela odavno činili. — Osećajući da će se rat oboriti na njih svom težinom, oni počnu spremati prevare, oružje i molbe. Ali čim opaziše vojsku, kao da ih pogodi grom i oni pomisliše da je došao poslednji čas. Oni stadoše moliti za go život, obećaše da će plaćati godišnji danak i da će davati u vojsku svoje mladiće i izjaviše da primaju ropstvo. Ali rekoše da neće da se sele nikuda, ako im se to zapovedi. Ta odluka videla im se i na licima i na pokretima. Oni su se uzdali da će ih moći zaštititi priroda zemlje u kojoj su se nastanili kad su prognali gospodare. — Jer kroz ovu oblast krivuda reka Partisko[7] pa se uleva u Histar. Dok on teče slobodno preko duge i široke oblasti, a prema ušću se ona sužava, stanovnike brani od rimskog upada dunavsko korito, a od varvarskih upada Partisko sam sobom kao neka prepona, jer je veći deo zemlje usled močarne prirode i usled poplave barovit i pun vrba pa zbog toga i neprohodan, osim za one koji poznaju te krajeve. Osim toga, veća reka pravi onde gde se Partisko uleva kao neko ostrvo i odvaja ga od zemlje.

— Oni dođoše po carevoj zapovesti i s uobičajenom nadutošću na ovu obalu reke ne da izvrše naredbe, kao što se posle videlo, nego da ne bi izgledalo da su se uplašili od vojnika, i stajahu prkosni pokazujući tako da su se približili u nameri da odbace naredbe ako bi im se kakve izdale. — Car videći da se to može desiti, razdeli vojsku tajno na više odeljenja i brzinom tice zatvori ih među svoje ubojne redove. I popevši se na jedan uzdignut nasip s nekoliko doglavnika, zaštićen svojom stražom, on ih blago opomene da ne besne. — Ali oni, kolebajući se, nesložni, vukući jedni na jednu a drugi na drugu stranu, obuzeti besom i u isto vreme smerajući lukavstvo, pokušaju napad; moleći u isto vreme i spremajući se da naše napadnu iz bliza, oni bace daleko od sebe štitove s namerom da se približe, tobože da bi dohvatili štitove, i da tako postepeno kradu od prostora, a da ne izgleda da tu ima nimalo prevare. — Već se počeo hvatati sumrak i već je svetlost koja je odlazila svetovala da se učini kraj tom kolebanju. Za to naši podigoše zastave i vojska poleti na neprijatelja i napadne ga munjevitom brzinom. A varvari se zbiju u guste redove i uprave ceo napad na samog cara, koji je stajao (kao što je rečeno) na jednom uzvišenom mestu, bacajući na njega strašne poglede i strahovito vičući. — Gnevna vojska nije mogla da podnese ludilo ovog besa i besnim naletom razbije neprijatelja koji je bio ljuto zapretio caru (kao što je rečeno) načinivši klin (ili kako prosti vojnici kažu „svinjsku glavu“): pešaci su uništavali na desnoj strani pešačka odeljenja, a na levoj strani konjanici upadoše u brze eskadrone. — Pretorijska kohorta okružujući brižljivo cara udarala je spreda u grudi one koji su se još držali a uskoro počne ih tući s leća kad se okretoše da beže. Varvari padajući s nečuvenom upornošću pokazivali su užasnom vikom da ne žale toliko što umiru nego što mi likujemo i mnogi od njih trpeli su grozne muke duboko ćuteći ležeći pored mrtvih, jedni s presečenim golenima i tako bez mogućnosti da pobegnu, drugi s odsečenim rukama, a neki neokrznuti oružjem nego ranjeni težinom svojih drugova koji su ih bili pregazili. — I niko od njih u tim raznim mukama nije tražio oproštaj niti je predao oružje ili potražio brzu smrt, nego su sii, ne ispuštajući oružje iz ruku, i ako osakaćeni, smatrali da je manji greh da budu savladani tuđom silom nego presudom svoje savesti. A po neki put bi se čuo kako mrmljaju da se to što se desilo zbilo ne zaslugom neprijatelja nego što je tako htela sudbina. Tako u roku od pola časa bude rešena bitka i pade toliko varvara da je samo pobeda pokazivala da je bila bitka.

— Tek što su neprijateljski narodi poraženi, a naši stadoše dovlačiti srodnike pobijenih, koje izvukoše ia njihovih ubogih koleba, pomešane stare i mlade, muške i ženske. Oni behu izgubili raniju oholost i behu pali u najnižu ropsku pokornost. Tako se za najkraće vreme pojaviše gomile pobijenih i čete zarobljenika. — Ratni bes i želja da se vidi plod pobede podstakoše naše da poću da unište i one koji su bili napustili boj † ili su se krili po kolebama. Kad vojnik žedan varvarske krvi dođe, on poruši lake krovinjare i stane ubijati sve: nikoga nije spasla od smrtne opasnosti koleba pa ni kad je bila sagrađena od najčvršćih greda. — Naposletku, kad je sve zapaljeno i kad se niko više nije mogao kriti, jer je uništeno sve što je živog moglo čuvati, oni su i dalje umirali uporno ili isprženi vatrom ili od neprijateljskog oružja, bežeći od požara; spasavši se jedne smrti, da bi umrli drugom. — Ipak neki bežeći od oružja i strašnog požara, bacali su se u virove obližnje reke, u nadi daće stići na drugu obalu, jer su bili vešti plivači, ali su se mnogi udavili a drugi su bili probodeni strelama te se ogromna reka penila od mnoge prolivene krvi. Tako je gnev i hrabrost pobedilaca uništio Sarmate s oba elementa (vatrom i vodom.)

— Posle ovih događaja bude rešeno da se svima neprijateljima oduzme svaka nada i uteha u životu. I pošto su im domovi bili popaljeni i porodice zarobljene, bude naređeno da im se pokupe lađe i da se na tim lađama potraže oni varvari koje je druga obala odvajala od naše vojske. — I odmah, da ne bi ohladneo borbeni žar ratnika, u lađe budu ukrcani lako naoružani vojnici. Povedeni potajnim putovima, oni zauzmu skrovišta Sarmata, koji se u prvi mah prevariše, kad opaziše domaće lađe i poznata vesla. — Ali kad osetiše po oružju koje se izdaleka sjalo da se približava oko čega su se bojali, oni se skloniše u skrovita barovita mesta. Naši vojnici pognaju ih žešće, pobiju mnoge i tako nađu pobedu na mestu gde se gotovo ne može ni stajati i gde se nije mislilo da se može štogod učiniti. — Pošto budu gotovo sasvim pobijeni i rastureni Amicenzi, naši potraže bez oklevanja Pikenze, koji su se tako zvali prema susednim oblastima. Njih su bile načinile obazrivijim nevolje njihovih saveznika za koje su bili saznali iz vesti koje su im stalno dolazile. Da bi njih savladali (jer je to bio težak posao goniti ih rasturene ovde i onde, jer gonioci nisu znali puta), naši pozovu u pomoć Tajfale i Slobodne (Sarmate). — Pošto je vojska morala odvojeno ratovati, naš vojnik izbere sebi oblasti susedne Mezije, Tajfali dobiju oblasti koje su se graničile s njihovim krajevima, a Slobodni (Sarmati) zauzmu zemlje koje su bile prema njima.

— Limiganti . . ., uplašeni primerima pokorenih i savladanih, dugo su se kolebali i lomili, da li da se odupru ili da mole, pošto je i za jedno i za drugo bilo ne malih razloga. Ipak naposletku pobedi, na navaljivanje staraca, mišljenje da se predadu. I tako posle raznih pobeda naši doživeše i to da im se s poniznim molbama obrate oni koji su s oružjem bili zadobili slobodu i † da pognu vrat pred onima koje su prezirali kao pobeđene i neratoborne gospodare, jer su im se sad učinili hrabriji. Pošto im tako bude dat oproštaj, veći broj njih ostaviše brda, koja su ih branila, i doleteše u rimski logor, rastureni po prostranim poljima, s roditeljima, decom i ženama, i s bednim imanjem koje su mogli pokupiti u brzini. — I tako se oni za koje se mislilo da će pre izgubiti život nego što će dopustiti da ih isele u druge krajeve, dok su ludo besnilo smatrali za slobodu, pokoriše sada zapovestima i pristadoše da zauzmu druga sedišta, mirna i sigurna, gde ih neće moći niko uznemirivati ratovima i odakle se oni neće moći seliti. Oni pristadoše na to dobrovoljno (kako se mislilo) i malo se umiriše, ali posle, zahvaljujući svojoj prirodnoj divljini, oni opet preduzeše zločin koji ih je upropastio, kao što će se to videti na drugom mestu.

— Pošto ovaj pohod ispade tako srećno za rukom. Iliriku bude potrebni mir osiguran na dva načina i car izvrši dvostruki zadatak koji je preduzeo, makar kako da je bio veliki. Car vrati naposletku u pradedovske zemlje i tu nastani prognati narod, koji je, istina, bio takoćer dosta prevrtljiv, ali za koji se mislilo da će se ponašati s više poštovanja. Osim toga, u znak najveće blagonaklonosti, car im postavi za kralja ne makar koga, nego onoga kneza koga su izabrali sami ranije, i koji se odlikovao dobrim duševnim i telesnim osobinama. — Usled tih uspešnih dela, Konstancije, koji je sad bio iznad svake brige, bude prozvan po jednoglasnom mišljenju svojih vojnika po drugi put „Sarmatski", prema imenu pokorenih, i on se reši da se vrati. On sazove kohorte i centurije i sve manipule pa se popne na tribinu, okružen zastavama i orlovima i gomilom mnogobrojnih starešina, pa ovako progovori vojsci, na opšte zadovoljstvo (kao i obično):

— „Sećanje na slavna dela, koje- je hrabrim ljudima milije od svakog zadovoljstva, podstiče me da ponovim skromno ono što smo mi, najveći branioci rimske stvari, učinili pre bojeva i u samom bojnom metežu s pomoću koju nam je bog poslab da pobedimo. Jer šta ima lepše i šta se može bolje ostaviti uspomeni potomstva nego da se vojnik divi hrabrosti, a vojvoda da se divi kako su stvari umno rukovoćene?

— Ilirik je bio ispunio bes neprijatelja, koji je prezirao u oholoj obesti naše odsustvo, dok smo mi pazili na Italce i na Gale, i u raznim pohodima pustošio je našu zemlju pored krajnjih granica, čas ploveći u izdubenim stablima, po neki put prelazeći peške reke, ne uzdajući se u boj i oružje niti u snagu, nego naviknut na pljačkanja, lukavstvo i prevaru, strašan već za naše pretke, otkako se za njega zna. Udaljeni mnogo, mi smo to podnosili dokle se moglo, nadajući seda se veštinom vojvoda mogu izbeći neznatniji gubici. — Ali kad zbog našeg popuštanja njihova razuzdanost stane bivati veća i počne da nanosi kobne i česte poraze provincijama, mi utvrdismo retske prilaze i osigurasmo Galije pa, ne ostavivši nikakvu opasnost iza leća, dođosmo u Panonije dao siguramo ono što se ljulja, ako bi to bila božja volja. I pošto sve bude spremljeno (kao što vam je poznato), mi pođosmo na proleće i pristupismo teškom poslu. Najpre se potrudismo da namneprijateljsko oružje ne nanosi štetu dok gradimo most i u tome uspesmo bez velike muke. Kad smo to svršili i stali na neprijateljsku zemlju, i kad su Sarmati pokušali da nam dadu otpora, rešeni da umru, mi ih potukosmo bez svojih gubitaka. Uništismo i Kvade koji behu doveli pomoć Sarmatima i koji su bili napali s istom drskošću na naše plemenite legije. Posle strašnih gubitaka, jedan bežeći a drugi pokušavajući drsko da se odupru, iskusivšišta vredi naša hrabrost, oni baciše oružje i vezaše sebi sami naopako ruke koje su bili digli protiv nas. Videći da im je jedina nada u molbama, oni padoše pred noge našeg milostivog cara, za čije su ratove bili često iskusili da su imali srećne svršetke. — Pošto svršismo s njima, mi pobedismo i Limigante sličnom hrabrošću: jedne pobismo a drugi potražiše spas u skrivenim baruštinama, da bi izbegli opasnost. — Kad i s njima srećno svršismo, dođe vreme za milost. Limigante naterasmo da se isele u udaljene krajeve, kako ne bi mogli da se kreću na našu štetu, i mnoge poštedesmo. U isto vreme postavismo Slobodnim (Sarmatima) Zizaisa za vladaoca, uvereni da će nam on u buduće biti veran i odan, i voleći više da damo varvarima kralja nego da im ga oduzmemo. Ovaj čin je bio u toliko svečaniji što smo im jii dali istog vladaoca koga su oni već ranije sami izabrali. — Dakle, mi i država zadobili smo ovim jednim pohodom četvorostruku nagradu: prvo, osvetili smo se opasnim pljačkašima, zatim imate u izobilju živih zarobljenika. (Jer hrabrost treba da se zadovolji onim što je zadobila znojem i desnicom.) — Mi imamo velika bogatstva i blaga, ako naši napori i hrabrost održe neokrnjeno svačije imanje. (Jer to priliči jednom dobrom vladaocu, kad uspešno svrši posao.) — Naposletku, i ja imam kao plen jednu neprijateljsku reč: dobio sam po drugi put nadimak „Sarmatski“, koji ste mi vi dali po zasluzi (držim da nisam neskroman kad to kažem), osećajući svi jedno isto.

Posle tog govora ceo zbor stade uzdizati svečanim rečima cara veselije nego obično, s većom nadom na dobit, i uzevši boga za svedoka da je Konstancije nepobedan, svi potražiše veselo svoje šatore. Car, vrativši se u svoj carski logor, i odmorivši se dva dana, ode natrag u Sirmijum triumfalno, a vojnici odoše u odrećena sedišta.

Knjiga XIX[uredi]

Glava 11[uredi]

— U ovim teškim prilikama Konstancija, koji je još tada u miru provodio zimu, uznemirivali su strašni i teški glasovi koji su javljali ono čega se on onda mnogo bojao, naime da su Limiganti Sarmati, za koje smo napred ispričali kako su isterali svoje gospodare iz očinskih i dedovskih sedišta, postepeno postali nezadovoljni sa svojim mestima koja su im bila dodeljena prošle godine, da ne bi (kako su nemirni) učinili kakvo zlo, da su zauzeli susedne oblasti, da lutaju slobodno po svom običaju (ako ih ko ne bi sprečio) i da će sve da prevrnu.

— Car misleći da će njihova obest još porasti ako on odloži stvar, skupi sa svih strana veliku vojsku od izvrsnih ratnika i poće u rat ne sačekavši proleće. Dvoje ga je hrabrilo: što će se vojska, puna bogatog plena zadobivenog u pohodu koji je bio tu skoro i nadajući se da će zadobiti sličan plen, još više osokoliti za nove podvige, i što je tadašnji namesnik ilirske prefekture Anatolije bio već spremio sve što je potrebno, te je vojska mogla imati što joj treba a da se niko ne optereti. — Jer (kao što je svima dobro poznato) dosad ni pod jednim drugim prefektom ove severne provincije nisu bile u takvom blagostanju kao pod ovim. On je umeo svojom blagonaklonošću i umešnošću da popravi stvari koje su se ljuljale, da ublaži teret pošte, koja je nanosila ogromne štete i koja je bila zatvorila bezbrojne kuće, i da stavi u izgled sniženje poreza na imanje i na ličnost. I stanovnici tih oblasti živeli bi i posle srećni i zadovoljni, jer bi uzroci svađama bili uspavani, da nisu posle proklete poreze koje su poreznici i poreski obvevnici još samo više otežali, jedni trudeći se da zadobiju za sebe vlasti drugi nadajući se da će biti zaštićeni kad ceo svet osiromaši, učinile da su ljudi došli dotle da su ili bili proterani sa svog ognjišta ili su se obesili.

— Car, snabdeven odličnim sredstvima, poće (kao što je rečeno), da bi učinio kraj nesnosnom stanju, i doće u Valeriju, koja je nekada bila deo Panonije, a posle je u počast Dioklecijanove kćeri obrazovana kao zasebna provincija i po toj ženi dobila ime. Tu on naredi vojsci da se smesti pod šatorima na obali reke Histra pa onda stane posmatrati varvare, koji su pre njegovog dolaska pod maskom prijateljstva hteli da pustoše Panonije, misleći da u vreme kad je najgora zima upadnu u te zemlje, dok još snegovi neotopljeni prolećnom toplotom dopuštaju da se svuda može preći preko reke i dok naši teško mogu da izdrže zimu pod vedrim nebom.

— Odmah budu Limigantima poslata dva tribuna i dva tumača i car ih preko njih zapita blago, zašto su ostavili ognjišta, kad su načinili s Rimljanima mir i savez koji su sami tražili, i zašto tako lutaju, i zašto su protiv zabrane udarili na rimske granice. — Oni stanu navoditi neke lažne razloge, jer ih strah natera da ne govore istinu. U isto vreme počnu moliti cara i preklinjati ga za milost. Oni ga zamole da im ne bude neprijatelj, da im dopusti da preću reku i da doću k njemu pa da mu kažu kakve nevolje trpe i kako su gotovi da u granicama rimske države (ako bi on na to pristao) zauzmu zemlje makar i vrlo udaljene. Tako bi oni došli do stalnog mira (koji će poštovati kao boga), plaćali bi danak i bili bi i po imenu rimski podanici. — Pošto car to sazna od tribuna kad se vratiše, on se veoma obradova, jer je dotle mislio da nije mogućno izvršiti što je preduzeo, a sad mu se činilo da se sve može svršiti bez ikakvog napora. On pristane da svi varvari preću na rimsko zemljište. Bila ga je obuzela lakomost, koju je gomila laskavaca povećavala, jer su mu oni govorili da će, kad se umire spoljni neprijatelji i kad svuda zavlada mir, on imati dovoljno ljudi iz nižih staleža odakle će moći uzimati najbolje trupe, pošto će provincijalci rado davati zlato mesto da idu u vojsku — nada koja je više puta nanela veliku štetu rimskoj državi. — Posle toga car sagradi nasip blizu Aciminka[8] i podigne visoku tribinu od zemlje pa naredi lađama na kojima su bili odabrani legionarima paze na obalu. Tim lađama komandovao je neki Inokentije, zemljomer, koji je caru i dao taj savet. On je imao da napadne iznenada s leđa varvare, ako bi primetio da oni imaju neku drugu nameru i da spremaju bunu. — Limiganti, ma da su opazili šta se sprema, ipak su samo preklinjali i molili, s pogrbljenim leđima, ali su duboko u duši mislili nešto sasvim drugo nego što bi čovek zaključivao po njihovim pokretima i rečima.

— Čim se car pojavi na visokoj tribini, hoteći da održi jedan blag govor, i spremajući se da oslovi varvare kao buduće poslušne podanike, jedan od njih, pun divljeg besa, hitne svoju cipelu na tribinu, uzviknuvši: „mara, mara“ (marha) — to je kod njih ubojni krik, — a na njega se ugleda , neuređena gomila pa podigavši najedanput varvarsku zastavu i divlje urlajući navali na samog cara. — Kad car vidi ozgo s tribine kako po celom polju juri rulja naoružana kopljima i s isukanim mačevima i ražnjevima i kako mu se primiče propast, on skoči na brzog konja i brzo pobegne, izmešan s varvarima i Rimljanima, jer nije bilo vremena da se okleva, a nije se znalo je li vojvoda ili obnčan vojnik. — Nekoliko njegovih pratilaca pokušavahu da zaustave napadače, koji su se širili kao što se širi vatra, ali pri tom ili izgiboše ranjeni ili padoše na zemlju oboreni, te varvari mogoše nesmetano ukrasti carski presto sa zlatnim jastukom.

— Glas da je car bio u krajnjoj opasnosti i da se i sad još nalazi u velikoj neizvesnosti,brzo se raznese. Vojska pomisli da je njena najsvetija dužnost da mu priskoči u pomoć (jer je smatrala da on još nije izbegao opasnostima i da još nije u sigurnosti). I ako nije imala vremena da se potpuno naoruža, ona poleti s ubojnim pokličima i baci se, puna oholosti i zato s još više pouzdanja, na varvarske čete, gotove da umru. — Imajući da spere sramotu hrabrošću, naša dična vojska navali gnevno na kovarnog neprijatelja pa stane da ubija sve što joj je stajalo na putu, gazeći neštedimice žive, polumrtve i mrtve. I pre nego što bi ona zasitila ruke varvarskim životima, čitava se brda od leševa podigoše. — Naši onda stadoše goniti buntovnike: jedni biše pobijeni, drugi pobegoše od straha, dok su treći pokušavali da spasu život uzaludnim molbama, ali su padali pod udvostručenim udarcima. Pošto sve uništiše naši budu trubama pozvani da se vrate natrag. Naših je izginulo malo; to su bili oni koje su varvari pogazili u prvom strašnom naletu ili oni koji su dočekali besni neprijateljski napad s otkrivenim grudima, bez oklopa i štita.

— Treba naročito istaći smrt koja je zadesila Celu, tribuna štitonoša, koji se u početku okršaja prvi bacio u sred sarmatskih četa.

Posle ovog strašnog pokolja budu preduzete sve potrebne mere za sigurnost granica, pa se Konstancije vrati u Sirmijum, osvetivši se varljivom neprijatelju. Zatim svršivši brzo što su prilike nalagale, on pođe odatle u Carigrad.

Preveo
N. Vulić

Reference[uredi]

  1. Sremska Mitrovica
  2. Panonijom se u rimsko doba avala najpre oblast koja se na severu i istoku graniči Dunavom, na jugu prelazi malo Savu a na zapadu dopire otprilike do današnjeg Maribora. Docnije je otprilike današnji Srem dobio ime Panonija Druga, kraj zapadno odatle Panonija Prva, a uzan pojas pored Dunava severno odatle ime Valerija.
  3. Mezija (Gornja) između Morave, Dunava i Timoka.
  4. Dunava
  5. Znači da je tekst oštećen.
  6. Kod današnjeg Komorna.
  7. Tisa
  8. Kod današnjeg Slankamena.

Izvor[uredi]

  • Nikola Vulić, Ratovanje cara Konstancija u današnjoj Bačkoj, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, I/1 (1928), str. 23—36