Ратовање цара Констанција у данашњој Бачкој (други део)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ратовање цара Констанција у данашњој Бачкој

У првом броју овог часописа ми смо донели превод неколико глава из Амијана Марцелина у којима се прича о ратовању цара Констанција са Сарматима године 358 и 359 по Хр. Обећали смо да ћемо се на ту ствар другом приликом вратитии да ћемо извештај Амијана Марцелина проучити критички. Мислимо да ће најбоље бити ако то учинимо у истом часопису. Ових неколико страница посвећено је тој расправи. У неколико крупних потеза Амијанова прича гласи овако: На глас да Сармати и Квади пљачкају у обе Паноније и у Горњој Мезији, Констанције похита из Сирмијума рано у пролеће 358 год. на Дунав. Он начини мост преко реке и упадне у онај део Сарматије који лежи према Панонији Другој, дакле у данашњу Бачку. Непријатељ ту буде савладан. Затим се ратује у северном делу Сарматије, који се налази према Валерији, области на десној обали Дунава, отприлике од Драве до Пеште.[1]

У том дођу Сарматима у помоћ Квади, који су живели северно од Сарматије. Пошто и они буду потучени, Римљани пођу ка квадској земљи. Онда Квади дођу цару да га моле за милост. Ту су и разна сарматска племена.

Сад цар обрати пажњу на Слободне Сармате, које су некада њихови робови, Лимиганти, били прогнали из њихове земље па сами њом загосподарили. Цар их узме под своје окриље и постави им за краља неког Зизаиса. Затим он одведе своју војску у Бригецијо.[2] После тога цар окрене оружје на Лимиганте. Они су учествовали заједно са Слободним Сарматима у пљачкању римских области које је натерало Констанција да предузме овај сарматски рат.

Лимиганти живе између Дунава и Тисе. На позив царев они пређу на десну обалу Дунава да чују његове наредбе. Али ту мучки нападну Римљане. Римљани их брзо савладају па пређу реку и попале њихове колибе.

Пошто Амицензи буду уништени, Римљани нападну Пикензе. У тој борби Римљане помажу још Тајфали и Слободни Сармати. Римљани ратују у областима које су на граници Горње Мезије а Слободни Сармати заузму земље „које су биле према њима“.

Лимиганти се дуго колебају да ли да се одупру или да се покоре па се најзад реше за ово последње. Они добију иова седишта, далеко од области у којој су досад живели, а у ове области цар врати Слободне Сармате, које су Лимиганти раније одатле прогнали. Идуће године Лимиганти дођу на Дунав. Цар похита у Валерију. Лимиганти га нападну, али буду уништени.[3]

Тако у главним цртама гласи Амијанова прича. Ако се она врло пажљиво прочита, видеће се да она није увек јасна. У овом чланку ми хоћемо даобратимо пажњу на та нејасна места и да покушамо да их, колико је могуће, осветлимо.

Главно је питање о ком ћемо говорити овде: где је, у којој области цар Констанције ратовао 358 и 359 године. Истина, наслов нашег чланка, као у осталом и нашег превода из Амијана Марцелина, који је објављен у прошлом броју овог часописа, гласи „Ратовање цара Констанција у данашњој Бачкој“, из чега би се могло закључити да је Констанције ратовао са Сарматима само у јужном делу области измећу Дунава и Тисе, дакле у данашњој Бачкој. Али такав наслов дали смо ми нашем преводу и нашем чланку једно ради краткоће а друго што се нас у првом реду тиче ратовање Констанцијево у нашој земљи. У малом предговору који смо написали за наш превод[4] каже се тачније: „у области измећу Дунава и десне обале Тисе“.

Али с тиме није речено све о питању где је Констанције ратовао ових година. Потребно је прићи ближе ствари. Амијан говори о два сарматска племена: о Слободним Сарматима и о Лимигантима. Он каже да су Слободни Сармати некад били господари Лимиганата а ови њихови робови, па да су робови начинили заверу против господара, побунили се противу њих с оружјем у руци те су Слободни Сармати побегли к Виктовалима (негде у данашњу северну Мађарску).[5]

Ову побуну и ове Лимиганте помињу и Еусебије-Јероним и Excerpta Valesiana. Euseb.-Hieron. у Хроници каже: Sarmatae Limigantes dominos suos, qui nunc Argaragantes (или Agaragantes, Ardaragantes, Arcaragantes) vocantur, facta manu in Romanum solum expulerunt, а у Excerpta Valesiana 6, 32 читамо: sed servi Sarmatarum adversum omnes dominos rebelarunt, quos pulsos Constantinus libenter accepit et amplius trecenta milia hominum mixtae aetatis et sexus per Thraciam Scythiam Macedoniam Italiamque divisit. Као што се види, оба ова извора не знају да су Слободни Сармати побегли испред својих дотадашњих робова Виктовалима, како каже Амијан, него су по њима они прешли на римско земљиште. Пошто Констанције њих налази при свом походу године 358 у Сарматији и одатле их враћа у ранију отаџбину, треба, по свој прилици, узети да су неки од Слободних Сармата отишли Виктовалима а други да су се предали Константину, који их је населио по разним крајевима римског царства.

Из тога што је по Excerpta Valesiana број Слободних Сармата које је примио цар Константин износио 300.000 душа и из тога што Амијан[6] каже да су Лимиганти при побуни били многобројнији него њихови господари, хоће се да изведе један важан закључак о простирању сарматског племена. Наиме, каже се да у области између Дунава и десне обале Тисе није могло бити места за толико народа (преко 600.000 људи). Каже се да том броју треба додати још и Слободне Сармате који су побегли Виктовалима и којих није било мало, јер, каже се, после ови Сармати пружају знатну помоћ цару Констанцију кад он зарати на Лимиганте.[7] Међутим, број који налазимо у Excerpta Valesiana, и по признању тих писаца, веома је проблематичан, а Амијан није такав писац да морамо сваку његову реч да примимо као тачну. Да ли је Сармата било и источно од Тисе, то ми на основу ових извора не можемо казати, као што то не можемо извести ни из тога што је земљиште на обе обале Тисе једнако и што Тиса не представља никакву непремостиву преграду.[8]

Да ли Амијан зна за још неке Сармате осим за Слободне и за Лимиганте? Реч „слободни“ помиње он тек на стр. 27 нашег превода. Дотле увек говори само „Сармати“. Али већ на стр. 26 он мисли сигурно на Слободне Сармате, и ако их назива просто Сармати. Ко су ти Сармати о којима је реч раније? У почетку превода,[9] где се каже да су Сармати упали у римско царство, мисли се сигурно и на Слободне Сармате и на Лимиганте, јер се после каже да су Лимиганти упали у римске области заједно са својим некадашњим господарима.[10] Али кад цар пређе с војском у Сарматију, да ли он наилази на ова оба племена? Немамо никаквог разлога да то мислимо да се он овде сукобљава с Лимигантима.

Можемо ли, међутим, тврдити да су између Дунава и Тисе били бар Слободни Сармати? Ми мислимо да можемо. Говорећи о Констанцијевом ратовању у тој области, Амијан каже да је цар поставио Слободним Сарматима за краља Зизајиса.[11] Као што се и доцније види, Зизајиса је он дао за краља Слободним Сарматима.[12] Не стоји ништа на путу да се помисли и да су неки од тих Слободних Сармата живели у јужном делу те области, дакле у данашњој Бачкој.

Али из тога не би још излазило да су сви Сармати који се помињу у преводу на стр. 24 — 26 Слободни Сармати. Ту се каже да су Сармати претрпели један страшан пораз.[13] Њима долазе у помоћ Квади.[14] Зизајис предводи неке Сармате који хоће да се предаду Римљанима.[15] С „осталим“ Сарматима долазе кнезови Румон, Зинафер и Фрагилед.[16] Опет неке Сармате предводи Узафер.[17] Ови последњи могли би можда припадати Слободним Сарматима, јер су они „тесно везани каосуседи“ с Трансјугитанима и Квадима, дакле живе далеко на северу. Али о свима другима се то не може рећи. Неки би могли бити различни од Лимиганата и Слободних Сармата. Њих бисмо могли сматрати, барем делом, за Јазиге о којима наши извори кажу да су становали између Дунава и десне обале Тисе.[18] За Слободне Сармате видели смо мало час да их Амијан спомиње свакако већ на стр. 25. Зато чудно изгледа кад он после на стр. 26 овако говори: „Кад је то све доведено у ред, обраћена је пажња на Сармате... Ови Сармати били су некад моћни и угледни..., али једна тајна завера наоружа њихове робове... Њихови господари изгубише главу од страха и побегоше Виктохалима...“ То су несумњиво Слободни Сармати. Па зар не изгледа да се о њима сад први пут говори код Амијана? Међутим, овоме је може бити узрок само невештина пишчева да распореди материјал.

Помињући први пут име Лимиганти, Амијан говори овако:[19]„Добро државе тражило је да се оружје брзо окрене на Лимиганте, робове Сармате, јер је била срамота и грех што су учинили некажњено толико зла“. Из онога што следује треба закључити да они нису кажњени због својих упада у римску земљу.[20] Али да ли то значи да они досад нису били никако дошли у додир с Констанцијевом војском? Ако би те речи требало тако објаснити, онда би се за Лимиганте могло узети да они нису живели у данашњој Бачкој нити уопште на десној обали Тисе него изван те области.

Пач тако и мисли. Он се прво позива на Амијана код. кога о седишту Лимиганата читамо: „Они (Лимиганти) су се уздали да ће их моћи заштитити природа земље у којој су се настанили кад су прогнали господаре. Јер кроз ову област кривуда река Партиско (Тиса) па се улева у Хистар (Дунав). Док он (Партиско) тече слободно преко дуге и широке области (овде је текст искварен) и према ушћу се она (област) сужава, становнике брани од римског упада дунавско корито, а од варварских упада Партиско сам собом као нека препона, јер је већи део земље услед мочарне природе и услед поплаве баровит и пун врба па због тога и непроходан, осим за оне који познају те крајеве“.[21] По Пачу овај хидрографски опис ивице лимигантске области не допушта никакву сумњу да је овде говор не о Бачкој него о Банату, о земљи између Дунава и леве, не десне обале Тисе.[22]

Нама се чини да је обрнуто тачно. Земља измећу Дунава и леве обале Тисе не сужава се при ушћу Тисе а сужава се измећу Дунава и десне обале Тисе. За то мишљење изгледа, говоре и речи Амијанове које затим долазе, а које је Пач изоставио: „Осим тога, већа река (Дунав) прави онде где се Партиско улева као неко острво и одваја га од земље“.[23] По нашем нахођењу, под тим острвом Амијан је могао разумети југоисточни угао Бачке, где се Дунав и Тиса највише приближују једно другоме, а не земљу између леве обале Тисе и Дунава, који се од своје притоке ту све више удаљава.

Ако би наше гумачење било правилно, онда би морали узети да су првобитно Слободни Сармати заједно с Лимигантима а после сами Лимиганти живели барем и у данашњој Бачкој. Кажемо „барем“, јер Констанције године 359 ратује и у Банату, као што смо напред рекли. Пошто је он те године водио рат с Лимигантима, можда он у Банату такођер сњима ратује.

То питање заслужује такођер да га брижљиво проучимо.

Пошто је цар свршио први свој поход на сарматску земљу године 358, он пође опет исте године на Лимиганте.[24] Чим варвари опазе његову војску, они га стану преклињати за милост. Констанције је решен да их удали из свог суседства и да их премести у неку удаљенију област. Онда Лимиганти изврше на њега један мучки напад. Римљани их у крвавој борби страшно потуку. После тога цар пређе на другу обалу Дунава и потражи их на њиховим огњиштима. И ту, у мочварима, варвари страшно страдају. Сад Амијан наставља: „Пошто буду готово сасвим побијени и растурени Амицензи, наши потраже без оклевања Пикензе, који су се тако звали према суседним областима“.[25] Против ових Пикенза Римљани позову у помоћ Слободне Сармате па римска војска упадне у крајеве на граници Горње Мезије а Слободни Сармати нападну непријатеља у области која је била према њима[26]. „Лимиганти ... уплашени примерима покорених и савладаних“ реше се онда на предају. Римљани их натерају да се иселе из досадашње отаџбине.

Овај Амијанов извештај није нимало јасан. Амијан је један нехатан писац. Овде нам није рекао ни то одакле је Констанције пошао на Лимиганте. После победе над Сарматима и над Квадима у првом походу цар је био отишао у Бригецијо (на Дунаву, западно од Пеште). Је ли он одатле дошао на Лимиганте преко Валерије и Паноније Друге или кроз Сарматију? Амијан о том ништа не говори. То за нас, уосталом, у овој расправи није од важности. Али има других питања која пред нас искрсавају.

Цар је пошао на Лимиганте. Њих он потуче на десној обали Дунава. После тога он пређе на другу обалу да их потражи у њиховој земљи. Ту он најпре потуче Амицензе а после пође на Пикензе. Јесу ли ови Амицензи и Пикензи Лимиганти? То Амијан не каже. Према ономе што он после каже о Лимигантима могло би се помислити да та два племена не припадају Лимигантима. Јер ако су и они Лимиганти, или, боље, ако су они сами Лимиганти (нема других Лимиганата), онда како се може рећи: „Лимиганти ... уплашени примерима покорених“, кад би то значило: „Лимиганти... уплашени примерима Амиценза и Пикенза који су Лимиганти“ или још боље: „Лимиганти ... уплашени примерима покорених — Лимиганата"?

Међутим, по свој прилици под Амицензима треба разумети једно племе код Acumincum-а (данас Сланкамен) а под Пикензима њихове источне суседе до рецимо града Pincum (данас Велико Градиште) и реке Ршсиз (Пек).[27] Бар у ово последње не треба сумњати, и ако је чудно да се једно племе може називати по једном суседу, како каже Амијан[28]: „наши потраже без оклевања Пикензе, који су се тако звали према суседним областима“. Да ли зато ти Пикензи нису само део Пикенза, једног племена које би живело на обе обале Дунака, један део у Банату, а други на реци Пеку, где их сигурно локализује грчки географ Птолемеј? Али онда они не би били сарматског порекла па према томе ни Лимиганти.[29]

Али баш и да претпоставимо да су Амицензи лимигантско племе, ми из тога не можемо закључити да су Лимиганти живели искључиво у данашњем Банату и да их у Бачкој није било. „Амицензи“ значило би суседи Акуминкума, становници области близу Акуминкума (Сланкамен). А тако се могу звати становници једног дела Бачке с истим правом као и становници једног дела Баната. Као разлог да Лимиганата није било у Бачкој не треба наводити то што цар оставља обрачун с њима по повратку из Бригеција. Можда је он већ у првом походу додирнуо и њихову земљу, али овлаш, пошто се журио да пројури целу Сарматију, Лимиганти су били можда дубље у земљи, а можда се у ово доба вода тако била разлила да им је тешко било прићи.[30]

У вези с овим локализовањем Амиценза и Пикенза треба додирнути питање о месту где су становали Слободни Сармати кад су их прогнали Лимиганти и док се нису вратили у прадедовске земље. Амијан каже да су се они склонили код Виктовала. Али тиме за нас није ништа речено, јер нам је непознато где је ово племе становало. Да су Виктовали живели негде у северној Мађарској, то се закључује из истог Амијана, који прича да је цар Констанције „обратио пажњу“ на Слободне Сармате тек пошто је пројурио кроз целу Сарматију и дошао до квадске земље. И да је то тако, закључак би био основан. Али ми смо напред рекли да је Констанције можда имао додира са Слободним Сарматима већ раније, рецимо још у јужној половини области која се простире између Дунава и десне обале Тисе. На то да су Слободни Сармати живели и у овим крајевима ми помишљамо још из једног разлога. Кад Констанције навали на Амицензе и Пикензе, каже се да је он ударио на области које леже на граници Горње Мезије, а Слободни Сармати да су заузели земље „које су биле према њима“. То се, наравно, не би могло рећи да су Слободни Сармати у то време живели негде далеко на северу. Немамо права помислити да су Слободни Сармати после првог Констанцијевог похода на Сарматију променили седиште па из суседства Виктовала дошли у Бачку. Јер Амијан каже[31] да је цар наредио племенима која је при том походу покорио „да се врате на своје земље без страха“.

Ако би резимирали све што смо досад рекли, имали би да кажемо ово. Поред Слободних Сармата и Лимиганата било је, изгледа, између десне обале Тисе и Дунава и других Сармата. Сармати су становали можда и у једном делу Баната а не само на десној обали Тисе. Није сигурно да су Амијанови Пикензи били Сармати него су они може бити пореклом исто што и Пикензи на Пеку. Слободних Сармата, изгледа, било је не само на северу код Виктовала него и у Бачкој. А Лимиганти су вероватно бар једним делом такођер становали у јужној Бачкој.

Остаје нам још једно питање. Кад су Лимиганти савладани, куда су премештени? Пач мисли да су они отишли чак на извориште Тисе. То он изводи из тога што су идуће године, 359, они дошли на Дунав негде код Aquincum-а код данашње Пеште. Али Амијан не каже Aquincum него Acimincum, то јест Acumincum (Сланкамен). Пач мисли да је овде побркано Aquincum с Acumincum. Тако он мисли зато што је Констанције по Амијану на глас о доласку Лимиганата на Дунав пошао у провинцију Валерију, у којој је био Aquincum, али не и Acumincum, који се налазио у Панонији Другој. То је дабогме све могуће. Само треба имати на уму да је Амијан исто тако могао погрешити кад је рекао да је цар дошао у Валерију као што је могао казати погрешно Acimincum место Aquincum. Није вероватно да је он тако слабо познавао те крајеве да би Aquincum побркао са Acumincum. Ако је пак Констанције потукао Лимиганте код данашњег Сланкамена,[32] онда није вероватно да су они били отерани тако далеко. Сами ваљда нису имали разлога да иду тако далеко; такве велике сеобе скопчане су с огромним тешкоћама. Констанције их није могао одагнати на извориште Тисе, јер он није био господар тих далеких крајева. Могло би се дакле помислити да су се Лимиганти само мало померили из своје земље и да су се наскоро опет вратили у њу, да ту коначно пропадну.

Н. Вулић

Извор[уреди]

  • Никола Вулић, Ратовање цара Констанција у данашњој Бачкој, Гласник Историског друштва у Новом Саду II (1928), стр. 16-23

Референце[уреди]

  1. Несумњиво цар је прво свршио с јужним делом области између Дунава и Тисе па онда прешао на северни део. Јер он је прешао Дунав само на једном месту. На глас да долази цар пљачкаши су се одмах вратили кућама. Зато није тачно оно што каже H. Schiller, Geschichte der Kaiserzeit II 315: да је цар имао према десном крилу Сармате у Горњој Мезији и Панонији а у центруму у Валерији Кваде.
  2. Дан. Коморн, западно од Пеште.
  3. Случајна је омашка кад Gibbon, The history of decline and fall of the Roman empire II, 265 каже да су се Слободни Сармати сад тек, 359, вратили у своју некадашњу земљу и добили за краља Зизајиса.
  4. Гласник Историског Друштва у Новом Саду I, 1, 23.
  5. Ib., 26
  6. Ib.
  7. C. Patsch, Banater Sarmaten (Akademie der Wissenschaften in Wien. Sitzung der philosophisch-historischen Klasse 1925 vom 16. December. № XXVI, стр. 182 и д.) O. Seck, Geschichte des Untergangs der antiken Welt Bd. IV 5.
  8. Ibid.
  9. Ib., 23.
  10. Гласник I/1, 27.
  11. Ib., 27.
  12. Ib., 31.
  13. Ib., 24.
  14. Ib., 24.
  15. Ib., 25.
  16. Ib., 25.
  17. Ib., 25.
  18. Ptolem. III 7, 1.
  19. Гласник I/1, 27.
  20. Није реч само о последњем упаду, јер Амијан каже (стр. 27): „Лимиганти као да су заборавили шта су раније учинили“.
  21. locorum confisi praesidio, ubi lares post exactos dominos fixere securi. Has enim terras Parthiscus inruens obliqatis meatibus Histro miscetur. sed dum solus licentius fluit. spatia longa et lata sensim praeterlabens et ea coartans prope exitum in angustias, accolas ab impetu Romanorum alveo Danubii defendit, a barbaricis vero excursibus suo tutos praestat obstaculo, ubi pleraque umidioris soli natura et incrementis fluminum reduntantia stagnosa sunt et referta salicibus ideoque invia nisi perquam gnaris.
  22. Ibid. 187.
  23. et super his insularem anfractum, aditu Parthisci paene contiguum, amnis potior ambiens, terrae consortio separavit. — Gibbon, The history of the decline and fall of the roman empire. II, 264–5 говори овде о једном острвцу с кога је дошло једно од најратоборнијих сарматских племена да нападне цара.
  24. Гласник I/1, 27.
  25. Ib., 30.
  26. Ib., 30.
  27. C. Patsch. ibid.
  28. Гласник I/1, 30.
  29. Амијан зове Пикензе „савезницима“ Амиценза (превод стр. 30).
  30. Превод стр. 24: Хистар, који је био поплавио обале, због тога што су се биле отопиле гомиле снегова“. Пач наводи као разлог да су Лимиганти морали становати у Банату, а не у Бачкој, то што из Бачке сарматски пљачкаши не би имали храбрости да прелазе у Горњу Мезију преко Паноније кад је Сирмијум, главни стан царев, тако близу. Али Сирмијум није тако близу и раздаљина Sirmium-Acumincum није мања од раздаљине Acumincum-Земун. Друго, пљачкаши пустоше Мезију по рђавом зимском времену кад мисле да цар неће смети оставити Сирмијум.
  31. Гласник I/1, 25.
  32. H. Schiller, ibid., 315 мисли тако, али мисли да су се те године 359 Лимиганти побунили заједно с Квадима и да су Квади извршили напад из Бригеција. Јамачно је писац Кваде овде споменуо због Aquincum-а, који је он побркао с Acumincum, а по свој прилици он овде устанак Квада из године 358 погрешно ставља у 359.