Ратовање измеду Турске и Русије (Фоча)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Или грми, ил’ се земља тресе?
Ил’ је морем далга заљуљала?
Нити грми, нит’ се земља тресе,
Нит’ је морем далга заљуљала,
Веће руски пуцају топови.
Велику је покупио војску,
Па је краље шенлук учинио,
Свео војску на поље Турево;
Покрај Пруте, покрај воде хладне,
Разапео бијеле чадоре,
А исплео велике кошеве,
Навалио стотину топова,
Окрен’о их тахту и Стамболу.
Онда сједе под чадором краље,
Под чадором ситну књигу пише,
Па је шаље султан Сулејману:
„Ето књига царе од Стамбола,
Празни мени тахта у Стамболу,
А ти хајде Ћаби и Медини,
Јер је Стамбол моја дједовина,
А Ћаба је твоја дједовина.
Или царе испразнити не ћеш,
А ти своју дижи царевину,
Па је спремај на Турево равно,
Да на сабљу Стамбол дијелимо!”
А кад цару руска књига дође,
Онда царе диван учинио,
На дивану четр’ест везира,
Па им руску књигу дохватио
И њима је ријеч бесједио:
„Сад што ћемо лале моје драге?
Или ћемо Стамбол испразнити?
Или ћемо купит царевину?”
Све му шути четр’ест везира,
Мехмед паша ријеч бесједио:
„Султан царе свечево кољено!
Није вр’јеме ни гледати у те,
А камо ли с тобом бесједити.
Је ли изун, да сви бесједимо?” —
„Изун вам је лале и везири,
Бесједите, што год који знате!”
„И јест ћаба наша дједовина,
А Стамбол је руска дједовина,
Да празнимо тахта од Стамбола,
Ту је помоћ од све седам краља,
Ко ће стати прама седам краља?”
А цар проли сузе од очију,
Од очију низ бијелу браду.
Ту се бјеше Турчин догодио,
Догодио Ћуприлић везире,
Штоно цару сједи уз кољено,
Па је онда ријеч бесједио;
„Јере тако царев муртатине?
Што издајеш тахта у Стамболу?
И издајеш цареве градове?”
Па Ћуприлић цару говорио:
„Дај ми изун и фермана твога,
Да ја твоју купим царевину,
И дај мени стотину топова,
Дај ми војсци храну и џебхану,
Ја ћу твоју прихватити војску,
Извести је на поље Турево!”
Онда царе њему проговара:
„Хај аферим гази Ћуприлија!
Ево теби изун и фермана,
И ево ти од злата мухура,
Те ми буди мухур-сахибија,
Суђа моја, а управа твоја;
Ни за што те пометати не ћу!”
Онда рече везир Ћуприлија:
„Хвала теби царе на ферману,
А не хвала на мухуру златну,
Јер код тебе имаде муртата,
Хоће мене — теби опањкати,
Па ћеш мене с главом раставити.” —
„Не ћу богме, моја лало права!”
Па цар скочи ко да не сједаше,
Дохвати му од злата мухура,
Својијем га ћурком пригрнуо,
И своју му сабљу припасао;
Оџаклије дову учинише.
А кад видје Ћуприлић везире,
И он скочи ко да не сјеђаше,
Испод ћурка сабљу извадио
Мехмед пашу посијече туде,
У ћурка му јаку распорио,
Истресе му од злата крстове:
„Ето царе муртатина твога!”
А кад видје султан Сулејмане,
Одмах ситан ферман начинише,
Из фермана ситне бујрунтије,
Бујрунтијам’ нашли татарине;
По пространој земљи царевини
Разнесоше ситне бујрунтије,
Па стадоше дизат царевину.
Сву бугарску земљу подигоше,
Талијанска помоћ учинила,
Сву Софију до бијела Шама
И од Шама пашу Шехислама
За њим војске до шесет хиљада,
Све делије од Анадолије,
А спахије од Уруменлије,
А од мора диже Крџалије,
Каплан пашу од Арабистана,
И с њим војске стотину хиљада,
Сто хиљада црна Арапина;
Од Багдата багдатског везира,
И с њим војске стотину хиљада,
А из орте хасе јењичаре,
И ордагу и Крлин кулагу,
Што’но носе свечева барјака.
Цар му даде стотину топова,
На топове тајин и џебану,
Па бесједи Ћуприлић везиру:
„Ћуприлићу, мухур-сахибијо!
Ево теби једна кула блага,
Харчи благо, чувај царевину!
Чувај моју на Туреву војску,
Немој моје изгубити војске!”
Па отале окренуше војску,
Путоваше читав мјесец дана,
А док сиђе на Турево војска,
Разапеше цареве чадоре.
На спахије срклет учинише,
Прекопаше пољем метеризе,
На Арапе срклет учинише,
Те Арапи коше исплетоше,
Насуше их кумом и каменом,
Навалише цареве топове,
Окренуше у ордију краљску.
Лежа војска тако петн’ест дана,
Онда диван Ћаприлић учини,
Саставио четр’ест везира:
„Сад што ћемо моје лале драге?
Какав ћемо тертиб учинити?
С које ћемо стране ударити?”
Паметан се везир догодио
Од Багдата багдатски везире:
„Послушај ме Ћуприлић везире!
Да пишемо младе далкрличе,
Који оно не жале умр’јети,
Далкрлича дванаест буљука,
У свакоме по дван’ест хиљада,
Нек ударе на топове краљу!
Анадолце у поље зелено,
На атима и под мизрацима,
Каплан пашу, на чадоре краљске,
А остале паше наоколо,
Ударит’ му са четири стране!”
Кад Ћуприлић њега саслушао,
Све је тако л’јепо учинио,
Па хоџама онда бесједио.
„Чујете ли хоџе и хаџије?
Од вас данас боја не гледамо,
Царској војсци дову учините!”
Кад је таки тертиб учинио,
Онда скочи мухур-сахибија,
Па дохвати перо и хартије,
Под чадором ситну књигу пише,
Па је шаље од Русије краљу:
„Ето књига од Русије краљу!
Хазур буди, да се ударимо!
Немој рећи, да сам преварио!”
А кад књига руском краљу дође,
Прегледа је од Русије краље,
Покрај њега краљица сједаше
П’ онда краљу, ријеч бесјеђаше:
„А мој краљу, моја круно златна,
Каков сам ја ноћас сан уснила!
У причу си покупио војску,
А у горе Стамбол поискао!”
Па му сједе санак казивати:
„Ведро бјеше, па се наоблачи,
Док загрмље од Стамбола града,
Сину муња с’ Велебит планине,
А гром пуче, згоди на Турево,
Посред твога свилена чадора,
По чадора ватром изгорјело,
Дође Прута мутна и крвава,
По чадора вода прихватила!”
Тешко, мрско од Русије краљу,
Па краљици ријеч бесједио:
„Ти си санак над Турцим’ крилио,
На царскијех четр’ест везира! ”
Па полетје краљу на топове,
И намјести стотину топова.
А на њихе хиљаду топчија,
Све катане у поље зелено,
На атима и под мизрацима,
А свог зета Шремета бана,
На Ердеље спреми пред Бошњака.
Кад је своју војску намјестио,
А скочише хоџе и хаџије
Царској војсци дову учинише,
Отискоше младе далкрличе,
Први буљук дванаест хиљада,
Ударише на топове краљу.
Дочека их из топова краље,
Би ти реко, па би се заклео,
Да у море пропадоше сиње.
Опет други буљук ударио,
Други буљук, дванаест хиљада,
Ко да и ти у море пропаде.
Кад је трећи буљук ударио,
Прихватише краљеве топове,
Исјекоше хиљаду топчија.
А кад видје од Русије краљу,
На Пруту је тумбас натурио,
Сједе бјежат у земљу Русију,
На тамбасу претурати војску.
Каплан паша онда ударио,
На Пруту му тумбас пресијече,
На Пруту их вода натјераше
Који јунак слободан бијаше,
Тај по суху пријећи могаше.
Каплан паша ухватио краља,
Одведе га мухур-сахибији.
За њим иде краљева краљица,
Па се моли Ћуприлић везиру:
„Ћуприлићу, мухур-сахибијо!
Поклони ми живот краља мога!
Ишти блага, колико ти драго!”
А вели јој Ћуприлић везире:
„Хоћу богме краљева краљице,
Ја ћу теби краља поклонити,
Дај ми кључе од седам градова,
Дај ми харач од седам година,
Царску х зну, тећмил ми учини,
Штоно сам је ратећ потрошио.
Ратујући са твојијем краљем.”
Све му даде краљева краљица,
Што заиска мухур-сахибија
Опет му се замоли краљица:
„Ћуприлићу, мухур-сахибијо!
Дај ти мени начини фермана,
И притисни царева мухура,
Како си се са мном нагодио.
Већ си мени омањио војске,
Да с’ ферманом у Русију сиђем,
Кад ти знадеш шаха татарскога,
Не да мени с миром у Русију,
Кад нејмадем од тебе фермана.”
А вели јој Ћуприлић везире:
„Хоћу богме краљева краљице!
Таки ћу ти ферман начинити.”
Па прихвати перо и хартију,
Па јој ферман ситан начинио:
„Чујеш ли ме шаху татархански?
Немој сметат’ краљу ни краљици,
Нека иду у земљу Русију,
Ја сам с’ амо с њима намирио.”
Па јој даде сићахна фермана.
Отле оде краљу и краљица,
Одведоше са Турева војску.
Ну код цара још има муртата,
Опањкаше Ћуприлић везира,
Говорећи овако султану:
„Аман царе свечево кољено!
Бијахмо ти ухватили краља,
Што ти шћаше Стамбол прихватити,
Па га пушћа мухур-сахибија,
И здрава га у Русију спреми!”
А кад чуо султан Сулејмане
Он начини катули фермана,
Па он дозва капиџију свога:
„Да си брже на поље Турево,
Те застави мухур-сахибију;
Ту га смакни, а не дај му амо.”
Мензилске му коње потурише,
А у руке татарске канџије.
Отал’ оде царев капиџија,
Па трећи дан на Турево сиђе,
На Турево мухур-сахибији,
И код њега царевој ордији.
А кад дође царев капиџија,
И даде му катули фермана,
Ћуприлији сузе ударише:
„Ја вај мени од сад до вијека!
Кад се не зна за моје јунаштво,
Ни за чије већ се знати не ће!
Стани мало царев капиџија,
Док ја клањам турскога намаза.”
Па он узе турски абдест на се,
И он клања турскога намаза,
Па се туд’јер гајиб учинио.
Отле се је војска растурила,
Сваки оде завичају своме.