„Расти, расти, мој зелени боре,
Ал’ ми немој расти у широко,
Но ми расти граном у високо
Да се пењем тебе у врхове,
Не би л’ драгу моју угледао 5
Да ју виђу шта ми драга ради,
Али спава, ал’ се разговара”?
То зачула љепота ђевојка,
Тек зачула на ноге скочила,
Десном руком врата отворила, 10
А лијевом лице заклонила.
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 81.
