Расло дрво, име му вишњица,
Под њим сједи мој драги Ибрица.
Ја какав је, весела му мајка!
Бијел ми је кано груда снијега,
Уста су му кано златна чаша. 5
Да ми бор да да ми буде паша!
А ја била млада пашиница.
Да га мени бор у срећи даде,
Чудан бих му бират учинила:
Стерала бих душек милодуха, 10
По душеку чаршаф калопера,
А под главу киту каранфила,
Покривала граном босиока,
Нек’ не може лијеп Ибро спават:
Од мирлуха, мога милодуха, 15
Од мириса мога калопера,
Од мириса ките каранфила,
Од мириса гране босиока,
Од љепоте од мене дјевојке!
