Рано јутро

←Једно јутро

Рано јутро Писац: Милета Јакшић

Бели се Исток. Спаваћиве сени
По гори ћуте. Дубоко на Југу
Ко далек пожар зора се румени,
И једва светли тамном видокругу.
Ближе, у мраку тихе равни леже,
Ноћ задоцнела још на њима спава;
Тамо ко̑ меко сребро се растеже:
То јутро беле магле размотава.
Гасну звездице. Само врх шумарка
Јутарња звезда сја нетренимице —
Зорин ветарац од Истока ћарка;
Чујем бојажљив гласић будне птице,
И како детлић по дрвету кује
У глувој шуми. Тајанствено миче
Врхове храшће. Из доље се чује
Звонце, и како пето кукуриче.
’Оризонт расте — звезда је пресјала,
По трави бела роса је полегла:
Са планине је прва зрака пала,
И шумска стабла пурпуром ужегла.
Сен прогорева на брдском гребену,
Брзо се мрак у провале увлачи
У тиху дољу, хладом наливену,
Јутарњи жамор бива мало јачи.
Већ хладно сунце стоји на планини,
Под росом трепте шумице увеле —
Тихо се дими село у долини,
Јутро отвара очи невеселе...

Извор

• Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 78

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.