Рано рани ђевојчица

Рано рани ђевојчица
На весели Спасов данак;
Нешто пред њом росу тресе,
Бога моли ђевојчица:
„Дај ми, Боже, да ја видим
„Свако зв'јере с очицама,
„Разма змаја планинскога!“
Још те р'јечи не изрече,
К њој долеће плахи змаје;
Сави младу под крилима,
И полетну с ђевојчицом
У те спиље камените.
Ту је држа дуго време;
Кад је дош'а Спасов данак,
Љуто цмили ђевојчица,
Љуто цмили, не престаје;
Ћешио је љути змаје:
„Што м' је тебе, ђевојчице?“
„Како што је, плахи змаје?
„Данас ми је Спасов данак:
„Све ђевојке ружу беру,
„Ружу беру, в'јенце вију,
„А ја јадна луда, млада,
„Нити берем, нити вијем.“
Ту се змају ражалило,
И пушти ју ружу брати,
Ружу брати, в'јенце вити.
Ал' јошт плаче ђевојчица,
Љуто плаче, не престаје;
Ћешио је плахи змаје:
„Што м' је тебе, ђевојчице?“
„Како што је, плахи змаје?
„Данас ми је Спасов данак:
„Све ђевојке в'јенце носе,
„В'јенце носе, мајке диче,
„А ја јадна мајке желим.“
Ту се змају ражалило,
Ђевојци је говорио:
„Хол'ми, душо, вјеру дати,
„Да ћеш к мене повратит' се,
„Пуштићу те твојој мајци.“
Она му је вјеру дала,
Да ће му се повратити;
Пушти змаје ђевојчицу,
Да у мајке своје пође.
Кад ђевојка к мајци дође,
Већ за змаја и не хаје.
Змаје чека ђевојчицу,
Чека данас, чека сјутра;
Пуче змаје на камену
Чекајући ђевојчицу.

Извор

• Караџић, В. С. 1867. Живот и обичаји народа српскога. Беч. стр. 31–33.