Рано рани кићена дивојка
прије зоре и жаркога сунца,
рано рани, а, богу се моли:
— Дај ми, боже, очи соколове
и бијела крила лабудова, 5
и зелена перја паунова
да прелетим преко Невесиња,
да излетим на врх погледника,
да ја видим свога суђеника.
Бог јој даде очи соколове 10
и бијела крила лабудова,
и зелено перје пауново,
и прелети преко Невесиња,
и излети на врх погледника,
она гледа свога суђеника. 15
Код њег сједе до три куђеника:
Један вели: — Сана и дремљива!
Други вели: — Нељупка је рода!
Трећи вели: — Љута кано гуја!
Љуто куне кићена дјевојка: 20
— Ах, нека вас, моји куђеници!
Који вели, нељупка је рода,
не љубио од срца порода.
Који вели, љута кано гуја,
гуја му се на срцу савила, 25
на срцу му зиму зимовала,
о Јурјеву гнијездо замотала,
у по љета птиће изводила,
љуте птиће, шарене гујиће!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 829.
