Ракита се над воду наднијела

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


[Ракита се над воду наднијела]

Ракита се над воду наднијела,
Под њом сједе троје сирочади:
Братац Иво с двјема сестрицама.
Кад је Иво коњица дорасто,
Отишо је цара подворити; 5
Кад је Јела удаје доспјела,
Удала се преко сињег мора,
За некога господина Нику.
Рано рани господине Нико,
Рано рани, у неђељу младу: 10
Лијеп ловак уловио Нико,
Лијеп ловак, лијепу дјевојку,
Ђе дјевојка итар везак везла;
Ал 'говори господине Нико:
„Богом теби лијепа дјевојко, 15
Мотај везак, мећи у њедарце,
Па ти сједи за ме, на коњица,
Да те водим сестрици јединој!”
То је она тешко дочекала,
Она сједе за њег на коњица, 20
Па је води сестрици јединој.
Кад су дошли близу двора њеног,
Излазиле Јеличине слуге,
Излазиле, па су говориле:
„Ој Бога ти, Јелица госпојо, 25
Ево иде господине Нико,
И за њиме лијепа дјевојка!”
Кад су дошли у њезине дворе,
Ал говори Јелица госпоја:
„Богом теби, лијепа дјевојко, 30
Ил ћеш бити љебу пекарица,
Ил ћеш бити чеду дадиљица?”
Ал говори лијепа дјевојка:
„Нећу бити љебу пекарица,
Већ ћу бити чеду дадиљица!” 35
Па говори лијепа дјевојка:
„Нуји, паји, моја мила глава -
Здрава била и оцу и мајци,
И тетици, мајчиној сестрици!”
То слушале Јеличине слуге, 40
То слушале, Јели казивале:
„Ој Бога ти, Јелица госпоја,
Да ти знадеш што дјевојка каже:
Нуји, паји, баш немила глава,
Нездрав била и оцу и мајци, 45
И тетици, мајчиној сестрици!”
То Јелица слуге послушала,
Па говори Јелица госпоја:
„Бога вама, моје вјерне слуге,
Узимајте кључе од тавнице 50
Отворите камену тавницу,
Па водите лијепу дјевојку -
Нека тавни девет годин дана,
Не би л њојзи потавнило лице!”
То су слуге Јелицу слушале, 55
Узимају кључе од тавнице,
Отварају камену тавницу,
Па одведу лијепу дјевојку,
Одведу је у камен - тавницу.
Кад је прошло девет годин дана, 60
Ал говори Јелица госпоја:
„Бога вама, моје вјерне слуге!
Узимајте кључе од тавнице,
Па идите на дно од тавнице,
Избаците кости дјевојачке!” 65
Кад су дошле Јеличине слуге,
Кад су дошли тавници на врата -
Засјала се камена тавница,
Од љепоте лијепе дјевојке!
Пред њом стоји злаћана трпеза, 70
На трпези кондер вина стоји,
И још тере љеба бијелога,
И дјевојка итар везак везла!
Ал говори Јелица госпоја:
„Богом вама, моје вјерне слуге, 75
Изводте је на жарано сунце,
Нека реди сњетљиву шеницу!”
Кад је њојзи жеђа додијала,
Она меће злаћану круницу,
Да не гори лице од сунашца. 80
Ал говори Јелица госпоја:
„Откуд теби моје мајке круна?”
Ал говори лијепа дјевојка:
„Бога теби, моја мила сејо;
Лијепо мајка руво подјелила: 85
Брацу Иви коња и сокола,
А теби је све остало руво,
А мени је злаћану круницу.”
То изусти, а душицу пусти.
Кад то виђе Јелица госпоја, 90
Она трже ноже од појаса,
Па удари себе у срдашце,
Мртва паде крај сеје једине.



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Антологија српске народне лирско-епске поезије Војне Крајине, Изабрала, приредила и предговор написала Славица Гароња - Радованац, Стручна књига, Београд, 2000, стр. 158-160.