Разговор мале србадије с отаџбином

Разговор мале србадије с отаџбином Писац: Војислав Илић

Отаџбино, мајко моја,

И дедова мојих славни',

Докле стижу крила твоја

И питоме твоје равни?

Покажи им међе своје,

Твоје горе, реке твоје.

„Од Солуна до Будима

И где Тимок златни стиже,

И где шуми бистра Уна,

И Ловћен се небу диже —

То су моје кршне горе,

Куда Срби српски зборе”.

Отаџбино, мајко моја,

Што је тужно лице твоје?

Зашто храбра деца твоја

Сузом квасе лице своје?

Какав бол им мучи груди,

И дубоки уздах буди?

„Моја деца сузе лију,

Јер их душман мучи стари,

Душмански им крвцу пију:

Турци, Немци и Маџари,

Што слободан свуда није,

Зато Србин сузе лије”.

Отаџбино, мајко тужна,

Има л' кога у мом роду,

Да распали роба сужна,

На бој свети за слободу,

К'о у доба она стара,

Против Хуна и Авара?

„Прихватите луч слободе

Усред ове ропске таме;

А старији нек вас воде

Где гинути вала за ме:

Књига, то је луча твоја,

Србадијо, надо моја!”