Razgovor male srbadije s otadžbinom

Razgovor male srbadije s otadžbinom Pisac: Vojislav Ilić

Otadžbino, majko moja,

I dedova mojih slavni',

Dokle stižu krila tvoja

I pitome tvoje ravni?

Pokaži im međe svoje,

Tvoje gore, reke tvoje.

„Od Soluna do Budima

I gde Timok zlatni stiže,

I gde šumi bistra Una,

I Lovćen se nebu diže —

To su moje kršne gore,

Kuda Srbi srpski zbore”.

Otadžbino, majko moja,

Što je tužno lice tvoje?

Zašto hrabra deca tvoja

Suzom kvase lice svoje?

Kakav bol im muči grudi,

I duboki uzdah budi?

„Moja deca suze liju,

Jer ih dušman muči stari,

Dušmanski im krvcu piju:

Turci, Nemci i Madžari,

Što slobodan svuda nije,

Zato Srbin suze lije”.

Otadžbino, majko tužna,

Ima l' koga u mom rodu,

Da raspali roba sužna,

Na boj sveti za slobodu,

K'o u doba ona stara,

Protiv Huna i Avara?

„Prihvatite luč slobode

Usred ove ropske tame;

A stariji nek vas vode

Gde ginuti vala za me:

Knjiga, to je luča tvoja,

Srbadijo, nado moja!”