Разбоље се мула Ибрахиме,
У џамији, сабах клањајући.
Све га жали мало и велико,
Понајвише Ибрина дјевојка;
За годину не насмијала се, 5
А за другу не умила лица,
А у трећој косе одрезала —
Спремила их свом милом дајиџи,
А дајиџа кујунџији Меху:
Кујунџија косе позлатио; 10
Спремише их на градску капију.
Све се чуди и мало и велико:
„Ова коса у девлету расла,
„У великом јаду одрезана —
„Ова коса Ибрине дјевојке!“ — 15
