Разбоље се Поповић Јоване,
На постељи за девет година;
Ни умире, ни преболијева.
Кад изиђе девет годин дана,
Па му стара говораше мајка: 5
„О, мој сине, Поповић Јоване!
„Ни умиреш, ни преболијеваш —
„Кажи гријех, шта си згријешио,
„Не би ли се с душом растануо!“
А говори Поповић Јоване: 10
„Мајко моја, родитељу стари,
Кад ме питаш, да ти право кажем:
„Једном јесам гријех учинио —
„Бијах пош’о у хајдуке, мајко;
„Ка ми бјеше петнаест година, 15
„Онда вођах петнаест хајдука;
„Кад ми бјеше двадесет година,
„Онда вођах двадесет хајдука; —
„Кад ми било тридесет година,
„Онда вођах тридесет хајдука — 20
„Свукуда смо четовали дивно.
„Па дођосмо славну манастиру,
„Ту бијаше тридест калуђера,
„Међу њима игумане стари.
„Дивно су нас дочекали мајко! 25
„Донијеше господску вечеру,
„Донијеше вина и сомуна
„И остало, што је за јунака.
„Не даше нам мировати врази,
„Но стадосмо нишан бити, мајко, 30
„Нишан бити старце калуђере;
„Сваки, мајко, уби по једнога,
„А ја убих игумана старог.
„Игуман ме стаде проклињати:
—,,„Да ’ко Бог да Поповић Јоване 35
Великије допануо мука —
Боловао за девет година,
Па не мого живјет’ ни умријет’,
А док своје не каз’о гријехе
У младости, што си учинио!““ 40
„Још се бојим, моја мила мајко,
„Ако бих се када преставио,
„Ни земља ми дати у се не ће!“
Тако рече, па испусти душу.
У црну га земљу укопаше — 45
Ни земља га себи не примила,
Из себе га земља истурила.
Турише га у воду Ситницу —
И вода га крају отурила;
У станац се камен учинио, 50
Па се зове Поповић Јоване,
Како тада, тако и данаске.
