Разбоље се Далифагић Ахмо,
Пред џамијом сабах клањајући;
Колико се лахко разболио,
Четири га двору однијеше.
То зачула материна Наза, 5
Па изиђе у другу одају,
Па обуче мушко одијело,
За пас метну свијетло оружје,
А уђлха ата великога,
Па наљезе кроз Сарајво Наза — 10
Тихо јаше, а гледа преда се.
Кад наљегла кроз Сарајво Наза,
Све говоре редом Сарајлије —
„Од како је постало Сарајво,
Није прошла вака серхатлија!" 15
Прође Наза ни мукајет није.
Кад је била близу б’јела двора,
Она пита Ахметову стрнну:
„Богом мајко, Ахметова стрино!
Како вам је Далифагић Ахмо?“ 20
— А, Бога ми, серхатлијо млада,
Јат’ је умро, јат’ је на умору,
Синоћ му је прекукала мајка!“
Па проћера материна Наза
Испод двора Далифагић Ахма; 25
У двору му ниђе нико нејма,
На башчи му три чадора б’јела.
Па под један чадор повирила,
Кад се Ахму' хладна вода грије;
Па по’ други чадор повирила, 30
Кад се кроје сајалук хаљине;
Кад под трећи чадор повирила,
Кад ту јадан мртав лежи Ахмо.
Кад уљезе материна Наза,
Па му вели хоџа из мејтефа: 35
„Устај, Ахмо, дошла ти је Наза!“
Каква Наза, вода је носила;
Три пут Назу исках у матере —
Мајка даје, а Наза ме неће,
Па је више ни искати нећу!“ 40
Шједе Наза Ахму више главе,
Па извади ситну хамајлију,
Па му један ајет проучила —
Махну Ахмо и ногом и руком
И црне је очи отворио; 45
Па му други ајет проучила —
Шједе Ахмо и исправи се;
Па му трећи ајет проучила —
Скочи Ахмо на ноге лагахне,
Узе Назу за бијелу руку, 50
Одведе је свом бијелу двору.
