Разбоље се лјепа дјевојка,
Под прстеном баш код своје мајке
Њој долазе два дјевера млада,
И донјеше два прстена златна,
Двије дуње у меду куване, 5
И јабуке, за росе убране:
— Наша снашо, ’оћеш умријети?
— Ил’ умрла или жива била,
Ја се нећу звати ваша снаша;
Јер ме ваша потворила мајка, 10
Да јој јесам опчинила Ранка;
А ја њега ни видјела нјесам.
Него синоћ на водици ладној.
Маши ме се зеленом јабуком
Пола гњила пола увенула; 15
А ја њега везеном марамом —
Што сам везла, а мајка ме клела:
„Вези 'ћери, да би не довезла."
