Разболе се Јана дарувана,
код њу нема никој да до’оди,
сал до'оде два ручна девера,
доносе јо’ сливе јесенљиве:
„Болуј, Јано, болуј наша снајо, 5
болуј, Јано, ал’ немој да умреш.
Како си се код нас дарувала,
наша је се мајка подмладила,
наша је се стока ’иљадила,
наши двори ружом процьвтели, 10
наше поље с жито натежало.“
Позната је и у сврљишком крају (в. Радослав Раденковић „Сватовске песме као саставни део свадбених обичаја у селима око Сврљига“ („Развитак“, бр. 6, 1975, стр. 83). Дограђенију варијанту из рада Маринка Станојевића „Народна песма у Средњем Тимоку“ („Зборник прилога за познавање Тимочке Крајине", књ. II, Београд, 1930, стр. 74) унео је Илија Николић у антологију „Горо ле, горо зелена“ (бр. 37, стр. 45).
