Радул-бег и Бугарски краљ Шишман

Мили Боже, на свему ти вала!
Двије су се завадиле гује,
Двије гује, два брата рођена:
Завади се бего Радул-бего
Са Мирчетом братом рођенијем;
Да око шта, веће ни око шта,
Око пусте земље Каравлашке,
Каравлашке и Карабогданске:
Мирко иште земље старјешинство,
А не да му бего Радул-бего,
Већ увати Мирчету војводу,
Те га баци на дно у тавнкцу,
Кључе баци у тихо Дунаво.
Како баци кључе у Дунаво,
Тако беже брата заборави.
Но Мирчети Бог и срећа дала,
У Радула добра љуба бјеше,
Жао снаси милосна ђевера,
Ноћом пусти ронце и рибаре,
Те извади кључе од тавнице,
Па огледа милосна ђевера,
Носи њему танке преобуке,
И рани га љебом бијелијем
А напаја вином црвенијем.
Тако стаде за три годинице,
Кад настаде година четврта,
Књигу пише краљу Шишманине,
Од Трнова од земље Бугарске,
Те је шиље бегу Радул-бегу:
"О чу ли ме, бего Радул-бего!
"Ево ми се мушко чедо нађе,
"Но те кумим Богом истинијем
"И нашијем светијем Јованом,
"Дођи мене ка Трнову граду,
"Те ми крстиш у бешици сина,
"Нек смо, бего, главни пријатељи!"
Књига дође бегу Радул-бегу,
А кад бего књигу проучио,
Уд'рише му сузе од очију,
На ум паде бегу Радул-бегу,
Ђе ће њега краљу преварити,
На невјери сама погубити,
Пак дозивље љубу Анђелију,
Оде шњоме бего говорити:
"О чу ли ме, моја вјерна љубо!
"Ево мене ситна књига стиже
"Од Шишмана из земље Бугарске,
"Краљ ме зове, да му крстим сина,
"Но ја видим, ђе је пријевара,
"Ђе ће краље мене да превари
"И на вјери мене да погуби,
"Да ми отме земље и градове
"И зароби тебе за љубовцу;
"Но ме свјетуј, моја вјерна љубо!"
Женска страна мудро проговара:
"Господару, бего Радул-бего!
"Ђе су жене људе свјетовале?
"Што л' ћу и ја тебе свјетовати,
"Кад ено ти свјета у тавници,
"Брата твога, а ђевера мога,
"Господара Мирка војеводе?
"Он ће тебе мудро свјетовати."
Ал' говори бего Радул-бего:
"Мучи љубо, муком умукнула!
"Јер помињеш Мирчету војводу?
"И кости су њему иструнуле."
Кад то зачу љуба Радулова,
Она оде на тавничка врата,
Те изведе Мирчету војводу,
Одведе га у бијеле дворе,
Па добави млада берберина,
Те обрија Мирчету војводу,
Обуче му господско од'јело,
Оде шњиме бегу на чардаке.
Кад га виђе бего Радул-бего,
Пред њиме је на ноге скочио,
Руке шири, те г' у лице љуби,
А пита га за јуначко здравље:
"Јеси ли ми, брате, у животу?"
Проговара Мирчета војвода:
"Јесам, брате, али у рђаву:
"Убила ме рђа од тавнице,
"Једва носим у костима душу."
Оде му се бего туговати,
Шта му пише краљу Бугарине:
"Но чу ли ме, мој брате Мирчета!
"Свјетуј мене и научи, брате,
"Хоћу л' ићи граду Трновоме
"И повести триста Угричића?"
Ал' му вели Мирчета војвода:
"О мој брате, бего Радул-бего!
"Што ће тебе триста Угричића,
"Тек да буде триста удовица;
"Но јесу л' нам наше старе слуге?
"Јели ђегођ Србе Радосаве?
"Јели шаиме Пијаница Ђуро?
"Служи л' јоште Грчићу Манојло?"
Ал' говори бего Радул-бего:
"Јесу нама у животу слуге:
"Дома нам је Грчићу Манојло
"И са њиме Пијаница Ђуро;
"Нема овђе Срба Радосава,
"Већ га кажу у Видину граду."
Али вели Мирчета војвода:
"Пиши књигу Србу Радосаву,
"Нек те чека на води Босути,
"А ти узми двије вјерне слуге,
"Пак ти иди граду Трновоме,
"Не плаши се краља Шишманина:
"Ако стане рујно пити вино,
"Пиће за те Пијаница Ђуро;
"Ако л' оду Грчки говорити,
"Говориће Грчићу Манојло;
"Ако л' буде мејдан дијелити,
"Дијелиће Србе Радосаве."
Кад то зачу бего Радул-бего,
Књигу посла Србу Радосаву,
Да га чека на води Босути,
А он оде с двије вјерне слуге;
Таман бјеше на воду студену,
Ал' ето ти Срба Радосара,
Шњим се бего у лице пољуби,
Раде бега у скут и у руку,
Па одоше Трновоме граду.
Лијепо их дочекао краљу:
Коње води у ахаре доње,
Бега води на горње чардаке,
За готову совру засједоше.
Пише вино за неђељу дана,
С краљем пије дванаест риџала,
А са бегом цигле до три слуге.
Често гледа беже Радул:беже,
Често гледа у бијеле дворе,
Хоће ли му кумче донијети;
Ал' да видиш краља Шишманина,
Ђе донесе једну купу вина,
Купа, кажу, од дванаест ока,
Наздрави је бегу Радул-бегу,
Бег је даде Пијаници Ђуру,
Ђуро попи, ништа не осјети.
Кад то виђе краље Бугарине,
Он отиде грчки говорити,
Да погуби бега Радул-бега
И његове до три вјерне слуге;
Но Манојло Грчки разабрао,
Па подвикну Срба Радосава:
"Зар не видиш, ђе смо изгинули?"
А кад зачу Србе Радосаве,
Он потрже мача зеленога,
Те погуби краља Шишманина,
Око њега дванаест риџала,
Трново му похараше града,
Из ризнице покупише благо,
Одведоше коње и соколе,
Отидоше ка Букрешту граду.
Тешко брату једном без другога!