Радимир краљ Словински V. на 639.
Премда прошасти краљи словински биху освојили сву Далмациу до мора, ништанемање нике градове око мора, каконо: Задар, Шибеник, Трогир, Сплит и друге по шкољим, који биху цесару римском подложни, освојили још небиху, док на свит не изађе Радимир, кои од свога дитинства бише зачео у свому опакому сердцу узети речене градове, и прогонити керштјане, који у њима стаху. Ступивши дакле Радимир на владање словинско, даде наредбу баном и кнезовом по својим державам, да скупе војску силну, и да узимљу речене градове керштјанске, и да не просте стару ни младу, кои се буде керштјанин звати. Ова проклета наредба би од банах берзо изпуњена; јер сакупивши војску неизбројену, ударише на речене градове, који премда се витежки бранише, са свим тизим толикој сили одолити немогоше; него један по један би од Радимира освојен на силу од војниках његових, који каконо вуци кад ударе на јањце, све керштјане, које у градовим ноходјаху, немило клаху, и сваким' мукам’ мучаху, градове разорише а церкве и палаче попалише. Многи керштјани прогонство њихово побигоше у шпиље планинске, у којизим патећи
страх, глад и жеђу помрише; а други побигоше у Италиу за сахранит и свој живот и виру католичанску. Многи живе похватавши, за сужне обратише, чинећи од њих сваку неподобштину тако, да им боље бише погинути, него у њихово сужанство упасти, премда биху од истога народа и језика. У то вриме потрибно владаше светом церквом папа Иван IV. Далматин родом, ови имаде велико милосерђе сверху својизих пајзанах, и тако отворивши хазну свете церкве, изкупи све сужње, који се у рукух овизих незнабожацах нахођаху, прими и намисти оне, који по свиту бижаху. Посли смерти овога краља проклетога, краљеваше четири од истога колина, све опачии један од другога, и заради злоће њихове књиге ове, којим се служим, њихових именах не мећу, него мећу име петога, кои слиди, оли бише он истога племена, оли од другога, знати се истинито неморе.
Извор[уреди]
Андрија Качић Миошић: Разговор угодни народа словинскога, Братја Батара тискари издаватељи, у Задру, 1851., стр. 44-45.