РИЈЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА
Сваки народ, сваки крај и свака епоха имају своје пјесме, навике, обичаје, приповијетке, ношњу и људе који одају свој печат и обиљежја.
Ако кроз историјску призму посматрамо народно благо, а пооебно пјесме, видимо да народне пјесме различитог жанра чине нераздвојну цјелину културне историје једног народа и човјечанства у цјелости.
И народне пјесме које сам прикупио, између осталог, заорале су дубоку бразду у животу нашег, српског народа који вјековима живи, ствара и опстаје на вјетрометини Српске Крајине.
Наш народ у сталној борби за опстанак, хватајући се укоштац с безграничном мржњом, бестијалношћу многих туђина и римокатоличке "браће", остављен и заборављен, без ичије помоћи, јер: "цар је далеко, а Бог је високо", изналази слободног времена и с непресушног врела свога духа опјевава и весели се свакодневним, обичним, људским згодама и догодовштинама. Управо ми, изданици поносног и гордог српског етноса данас користимо резултате тог вјековног и перманентног рада.
Ово издање моје друге књиге народних пјесама, сада с еротском тематиком, вјерујем долази у прави час, управо кад је издање прве књиге "Народне пјесме из Книнске крајине" ве^ распродато и постало готово антикварно богатство. Има је у Аустралији, Сједињеним Америчким Државама, Јерменији, Јапану, Канади, Великој Британији, Њемачкој, ... Не могу, а да не изразим своје задовољство због таквог стања ствари, јер је та појава, прије сваке друге, доказ да је потреба за књигом ове врсте била реална и знатна.
Посљедњи одбрамбени и ослободилачки рат (дај Боже први и посљедњи), између осталог, донио је тешку материјалну ситуацију народу, али и један за мене неочекиван значај и успјех. Наиме, био сам веома срећан кад сам у многим ратним ситуацијама долазио до спознаје о корисности посла који сам раније урадио. Сусретао сам борце у предаху тешких и крвавих борби како траже и читају пјесме које сам већ објавио, па чак и неке у рукопису. Сигурно,то је за мене била велика, истинска и најдража награда и нови снажни мотив да истрајем као Дон Кихот у својој намјери да збирка угледа свјетло дана.
Осјећам потребу да изнесем један карактеристичан и илустративан догађај из децембра 1991. године, када сам са групом бораца држао наш положај на Крижу, код Аеро-базе Земуник. Наиме, добар војник - тада старији водник Ђуро Димић ми је отпјевао неколико пјесама, између осталих, и ову: "Мала лези, штекћу митраљези ја ћу на те не бој се гранате." Интересантно је да и тада, у окружењу усташких војника, гдје се "гледало глави мјеста", дух, расположење и вјера у боље сутра нису напустиле крајишке делије. Срећан сам што су сви из наведене групе (Душан Ширко, Петар Крнета, Мићо Кнежевић, Милан Старчевић, Слободан Мацура...) дошли својим кућама живи и здрави. Такође, прилика је да им се, српским витезовима захвалим на правом, храбром, војничком, дисциплинованом и патриотском држању.
Освјешћивање народа и увиђање слабости и мана досадашњег начина живљења, без трага и достигнућа прошлости, задњих година доноси обнову и преображај у мишљењу, тако да се корисност од његовања и очувања исконског народног стваралаштва схвата на прави начин. Управо из тог разлога, мој рад на овој, био је далеко угоднији и лакши, од рада на првој збирци.
И прије него прочитате моју збирку, јасно је да сам у току њене припреме наилазио на многе проблеме. Сигурно је да их све нисам успјешно ријешио, па стога, и овим путем позивам читаоце збирке да своја мишљења, примједбе, критике, похвале, исправке и допуне шаљу на моју адресу, како би следеће(а) издања дошла у руке читаоца обогаћена и побољшана. С обзиром на то да сам у овом послу аматер, не у значењу дилетанта или непрофесионалца, већ у племенитијем одређењу као љубитељ посла, који ми није професија, ипак сам лично задовољан постигнутим.
Када сам први пут почео да се бавим овим послом, морам рећи да сам био помало скептик, а у мени је стално било присутно: "Коме и за чији рачун ја то радим? Има ли то, икаквог смисла?"... и још много питања без одговора.
Међутим, свјестан да народне пјесме које су се пјевале и које се још пјевају у Крајини нису објављиване у мјери коју је захтијевала њихова вриједност, помало, уз помоћ пријатеља и рођака "загризао" сам, и одлучио:"макар личио на будалу која оштри плуг да оре по мору", збирка ће доћи пред читаоца. И, ево је. Да сам урадио нешто корисно, говори и мисао ненадмашног и бесмртног Меше Селимовића из "Сјећања": “ништа ништо остане необјављено незаписано...Тиме су потврђени моје опредељење и одлучност да сакупим пјесме изнесене у књизи која је пред вама. Наравна ствар свима је знано да је писана ријеч један од најзначајнијих чинилаца духовног живота сваког народа, и да је она најпоузданији свједок свих духовних домета, за сва времена. Стари Латини су рекли: Verba volant, skripta manent! (ријечи лете, записано остаје). И још нешто, можда најважније, ако је то било како могуће, све што радите - радите тако да вас забавља. А мене је рад на овој збирци ваистину забављао.
У овој збирци дате су народне пјесме онако како се у народу пјевају; тако сам их и записао. Заправо, у пјесмама ништа нисам мијењао нити допуњавао. Понеки од казивача су ми у писменом облику доносили "своје" пјесме као нпр, мјештани Ервеника, Цивљана, Кистања и Доњег Жагровића (села из околине Книна) који су жељели остати анонимни. Наравна ствар - жељу сам им испунио. Морам констатовати да у мору досад објављених народних пјесама еротског садржаја, има извјестан број истих, или сличних пјесмама из ове моје збирке. Ипак, сматрам да је таквих мало, готово да се занемариве. Вјерујем да ке стручњаци из библиотека, института, факултета о овом проблему (ако је то уопште проблем) дати свој суд. Непобитно је да народни пјевачи, казивачи имају свој метод и стил рада (пјевања, казивања) и да често узимају одређене сегменте од других пјевача, употпуњујући своје спознаје о пјесмама, те их у новом облику преносе долазећим генерацијама.
О настајању народних пјесама Вук Стефановић је, између осталог, написао: "Једних пјесама различито пјевање по народу казује, очевидно, да све пјесме нису одмах (у првом почетку своме) постале онакве какве су, него један почне и састави што и како он зна, па послије идући од уста до уста расте и кити се, а као што се и умањује и квари, јер како ког што један човјек љепше и јасније говори од другога, тако се пјесма пјева и казује."
Ето, надовезујући се на свијетле традиције бесмртног Вука Стефановића Караџића, оца наше модерне културе, трудио сам се да бар мало допринесем очувању народног блага мог завичаја. Колико сам у томе успио нека свој суд даду људи од струке и заната. Настојао сам овом књигом приказати бар мало оног што би цјеловитијим и дуготрајнијим радом могло и морало да се да о насловљеном. Свјестан сам чињенице да је за овако комплексну лепезу народног блага потребно више људи, системско и организовано прилажење проблему. Али ако неко (овог пута ја) не учини и тај први корак, нећемо никад стићи до жељеног циља. Бићу веома срећан ако се мој покушај схва-ти као подстрек свима да заједничким снагама очувамо и његујемо богато народно благо од заборава. Или, како народна изрека каже: "часна је и драга обавеза, причати потомству о прецима."
Дубоку захвалност изражавам својим родитељима: моме оцу Стевану, који је поред тешког и напорног живота, смогао толико снаге и љубави да будно прати, са дужном строгошћу, морално и духовно сазријевање своје дјеце, а посебно мене, јединог сина, мајци Симеуни, која је својом благом нарави, радом и трпљењем ставила на ноге нас троје дјеце. Њена блажена душа радује се изласку ове књиге пјесама, као и сви моји рођаци и пријатељи.
Неизмјерну захвалност дугујем мојим пријатељима, рецезентима проф. др Браниславу Димитријевићу и Срби Игњатовићу, ликовном и графичком уреднику, Здрави Мирчети и Милићу од Мачве до Крајине (ауторима насловне странице књиге) и Лазару Тинтору из Радљевца код Книна који ми је дао идеју за почетак рада на првој збирци пјесама, али му се због техничке омашке нисам захвалио у њој. Ово је прилика да кажем: "Чича Лазо, много хвала."
Посебну благодарност изражавам сестри Анђи што ме је изобилно помагала и помаже "од колијевке па до гроба". Све што сам добио - добио сам од мог духовног оца, сестре Анђе.
Такође захваљујем Радивоју С. Колунџиђу из Модрина Села код Книна, који трагично изгуби живот 25. априла 1994.године.
Захваљујем уреднику, издавачу, лектору, коректору, спонзорима и свим другим, који своју племениту душу и стручно знање ставише у службу што боље квалитете ове моје збирке пјесама.
Да бисте се лакше сналазили, на крају књиге дао сам и рјечник мање познатих ријечи, израза и географских појмова.
Надам се да ће моја скромна збирка бити користан прилог науци о народу, посебно фолклористици и народној књижевности.
Надајући се добром пријему књиге код народа, што ми је био основни мотив да се прихватим сакупљања и приређивања ове збирке народних пјесама, жеља ми је једна једина да и ова друга моја збирка доживи исту, или сличну судбину као и прва.
И на крају, вјерујем да сам овом мојом збирком пјесама, обавезао "наредне генерације да се са више поштовања и савјести окрену чувању и проучавању свог културног блага".
Сакупљач и приређивач:
Милорад С. Кураица.проф.
Референце[уреди]
Извор[уреди]
Милорад С. Кураица, Крајишки црвен бан, Книн, Земун: Крајина-граф, 1995., стр. 11-21.