Пјесн при поднесенију златнога перстена

Пјесн при поднесенију златнога перстена  (1830)  Писац: Евгеније Јовановић

Прими овај златан перстен, Анчице,
С њим ти дајем душу моју и серце,
Које ће ти верно бити
И до гроба теб’ љубити
Мрачнога.

Златан перстен јесте дарак малени,
Ал’ га держи као залог закони
Крепке к теби љубве моје,
Док нас судба обадвоје
Раставља.

Цвет плаветан нек’ те, душо, увери
Да ми серце от љубови све гори;
Нек’ те силно опомене
Да се сећаш бедног мене
Почесто.

Кол’ко дана у години осване,
Толико је тешких мука за мене
Што не могу с тобом бити,
Чарне твоје и љубити
Очице.

Нека дува хладни ветар северни,
Ја ћу опет свагда бити твој верни,
Ти си мене баш до гроба
Учинила сужног роба
Твог лица.

Желио бих да ти могу сваки дан
Учинити мали дарак бар један,
Јер си сребра, злата вредна,
Серцу моме ти си једна
Утеха.

Великим је царским душам’ природно
Да примају и дар мален усердно;
Љубезно ће твоје лице
Примит прегршт и водице
От мене.

1830.

Извор

• Лесковац, М. 1972. Антологија старије српске поезије. Нови Сад: Матица српска. стр. 194-195.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Евгеније Јовановић, умро 1854, пре 170 година.