Пјесми (Алекса Шантић)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Алекса Шантић

Не клони, пјесмо моја, пред звеком смртног мача;
Искро свјетова сјајних, с тобом је сила јача!

Воља промисли свијетле моме те духу дала,
И небо твој је творац, богињо идеала!

Уз тебе анђô слиједи, небо те оком гледа,
Па чега да се боје праведна божја чеда?

Зар мрака или гроба? Та гроб је све што бива,
И што ће напријед бити вео скончања скрива.

Мрачне клисуре тврде Перун ће громом згруват,
А вјетрови ће пепô по зраку им раздуват.

Та сав је свијет жртва у чељустима смрти,
За свакијем животом једна се сјенка врти.

Све што пред јасним сунцем дише, живи и стоји
Празном се сјенком зове, и све се смрти боји.

Ал' које небо посла да дижу олтар свети
Богињи истине рајске, ти се не боје мрети.

На гробовима њиним снова се живот диже,
И све је јарко сунце спомену њином ближе.

Не клони, пјесмо мила, пред звеком смртног мача,
Уз тебе анђô слиједи, с тобом је сила јача!

Дигни се и захори кроз свјетлост божјег лика,
Кô силни звук громова, ко поклич осветника;

И лети док ти духом небески пламен гори,
За свјетлост само живи, за истину се бори!

Дјело тирана гладних бескрајном клетвом прати,
А невољнику буди добра и вјерна мати.

Не клони, пјесмо моја, кад љуте муње пријете,
Захори светим звуком вјере и наде свете!