Пјесме из јесени (1 – 9)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Пјесме из јесени
Писац: Јаков Шантић


Сабрана дела Јаков Шантић.png




        
Пјесме из јесени


                   1.
Лист опада ... Тужно цвили
И јауче вјетар хладни,
Као срце без љубави,
Ил’ без среће живот јадни.
 
Небо стере мрачну ризу
Кô очајник пуно јада,
А про влажних поља тавних
У јецају киша пада.
 
Све је пусто ... Без живота
Замрачена земља снива,
А кандило угашено, –
Сјајно сунце, зраке скрива.
 
Ја усамљен. Не! Са тугом,
С њом у нијемом загрљају,
Гледам, како самрт пада
И пустоши по бескрају.
 
Све умире пуно бола,
Као џини магле плове;
Гле – и моје срце плаче –
У гроб хладни смрт га зове.

                   2.
Ја се варам, ја се варам,
  Да ћу некад срећан бити!
Моје срце, биједно срце,
  До гроба ће сузе лити.
 
У обману дух је пао –
  Он о слаткој срећи снива,
Ал' од њега она бјежи
  И погледе своје скрива.
 
Тако исто морнар јадни
  Спас на бурној ноћи чека,
Док кроз црни простор само
  Грми, тутњи смрти јека ...

                   3.
Како си блиједа, кô увела ружа!
  Љепота бола болује у теби! –
  Ни анђео ти раван био не би –
  Тако си блиједа, кô увела ружа! ...
 
И докле јесен пати око мене,
  Моја се душа вјенчава са твојом,
  И сретња бива, кад бол нађе туђи
  И прелије га тајно сузом којом ...
 
Ах, ти си блиједа кô увела ружа!
  Љепота бола болује у теби,
  Ни анђео ти раван био не би, –
  Ах, ти си блиједа кô увела ружа ...

                   4.
Што јауче вјетар тако
  Кроза пусте голе гране?
Јурне као бијес лако
  И с тутњавом негдје пане.
 
Да л' и њега туга гони
  Као моју душу јадну,
Па са хуком болно звони
  И расипа маглу хладну?
 
Није мрачни вјетар оно!
  То духови кроз ноћ вију,
И на моје срце боно
  Све кап по кап смрти лију ...

                   5.
Да сам нешто твоја харфа
  Што је често грлиш лако,
  Под додиром прста твојих
  Ја бих, драга, дуго плакô.
 
Јецали би гласи бони,
  Дрхтала би жица мила,
  И све јаде срца мога
  Ту би душа тајно слила.
 
Ја знам, мила: ти би тада
  У кајање силно пала,
  И на додир жица танких
  Рука би ти задрхтала.
 
О, тада би разумјела
  Тужни смисô ријечи моји',
  И ту тугу и јад мрачни,
  Што у моме срцу стоји ...
 
Али, јао, ја сам, ево,
  Рушевина пуста, гола! ...
  Препукле су жице моје,
  Ништа немам до ли бола ...

                   6.
Побјегла је душа моја,
  Одлетјела с вихорима,
С њом и пјесме – сузе моје
  У наручја дадох њима.
 
И зато је небо моје
  Тако увијек тужно, болно,
Зато звијезде тако дршћу
  И јецају неутолно ...

                   7.
Ах, очи твоје велике и тавне
И тужне, кô вече студене јесени,
Без страсти тужне, болују у мени
У елегији младости кукавне.
 
О, успомене љубави, химере,
Хајд' испијајте ме својим отровима!
Ах, у вама много, много сласти има
Ви утјецишта моја и невјере! ...
 
Да, ја вас тражим, кô у Океану
Бисерну шкољку, у ноћи и дану,
И роним у мрак бола душе младе;
 
И ту вас нађем кô мртве анђеле,
По тијелу вам ружице увеле
Миришу тужно дахом мртве наде.

                   8.
О, Спаситељу! Ти преда мном стâше,
На икони ти лице божанствено
У осмијесима благим тајанствено
Кô свјетлост јутра кроткошћу сијаше.
 
Ја гласно зборих своје оченаше
Но твоје лице исто увијек бјеше,
Да л' ми небеса ријечи разумјеше,
У пустом храму што с одјеком паше?
 
Не, нису, нису! Ти си хладан био
И спреман свему дати благослова,
Ти не чу вапај мојијех болова ...
 
У махнитости јурнух на те живо
И твоје лице крвнички сам бијо,
А ти си само ћутећ' благосивô ...

                   9.
Остав’те ме миру моме
И не рец’те, да су снови
Мога срца пусте варке
И маглени праменови!
Јер у јави докле тражих
Сјајни олтар снова своји',
Видјех гробље разасуто
Гдје на тавној дољи стоји.
И усамљен с новим болом
Питао сам разум хладни:
Је л' ти свијет „цвјетна доља”,
Је ли то тај живот јадни? ...



Остав’те ме! ... Смијехом слатким
Покажите што сте знали,
Смијите се биједној луди, –
Гле, а он вас тако жали ...



Извор[уреди]

  • Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 97-105.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 115 година.